Fahrenheit 39

Fahrenheit 39, festival istraživanja i dizajna u izdavaštvu

Emilio Makia (Emilio Macchia), umetnički direktor festivala, odgovara na pitanja i predstavlja nam ovogodišnje izdanje.

Pre nekoliko nedelja, tačnije u martu ove godine, italijanski grad Ravena ugostio je po treći put festival Fahrenheit 39. Festival je okupio izdavače, pisce, fotografe, ilustratore, grafičare i distributere iz cele Italije. U organizaciji Kulturnog udruženja Strativari (Associazione Culturale Strativari), događaj je bio višestruko artikulisan: od izložbe najznačajnijih predstavnika italijanskog dizajna u izdavaštvu preko radionica, zatim predavanja - kako italijanskih, tako i inostranih predavača, do prostora rezervisanog za nezavisne izdavače i prostora za publikacije diplomskih radova koji su za temu imali istraživanja argumenata vezanih za izdavaštvo. Posebna sekcija bila je posvećena zvaničnom partneru festivala - fakultetu ISIA Urbino, u kojoj su predstavljeni radovi studenata.

Emilio Makja, koji se upravio vratio iz litvanskog grada Klajpeda, gde je na isturenom odeljenju Akademije umetnosti Vilnius bio jedan od mentora radionica, izdvojio je sat vremena kako bi učestvovao u Skype intervjuu koji sledi.

U celokupnoj lepezi italijanskog dizajna izdavaštva, Fahrenheit 39 je postao nezaobilazna tačka. Počnimo od samog imena festivala. Zašto Farenhajt 39?

Ime je vrlo jednostavno. Potiče od knjige Reja Bredburija – Farenhajt 451. Roman iz kojeg je kasnije nastao film i koji na neki način govori o knjizi – kao predmetu i kao socijalnom simbolu. Držali smo da je to interesantan naslov, jer su prva i druga edicija festivala bile skoncentrisane upravo na knjigu kao predmet. Zanimalo nas je dakle da istražimo taj fizički aspekt. Što se tiče broja 39, s obzirom da Bredburijevo delo nosi naslov F.451 – gde ta brojka označava tačku Farenhajtove skale, odnosno stepene na kojima papir sagoreva, odlučili smo da odaberemo, vrlo banalno, 39 – kao telefonski prefiks Italije, jer je sam festival posvećen domaćem, odnosno italijanskom izdavaštvu.

Šta za tebe danas predstavlja nezavisno izdavaštvo, koja je njegova vrednost i koliko se razlikuje od onog istorijskog?

Ove godine smo pokušali da stavimo akcenat na samo pitanje tog termina nezavisnog izdavaštva. To je nejasna, dvosmislena terminologija, koju pokušavamo – ne toliko da eliminišemo, koliko da joj damo širi kontekst. Jer to „nezavisan“ upravo može značiti toliko toga ili pak ništa. Tako, mnoge od ovih knjiga (na festivalu p.p.), koje se deklarišu kao deo nezavisnog izdavaštva, to zapravo nisu jer imaju subvencije; dok su druge jednostavno radovi studenata, te su pre nego li deo nezavisnog izdavaštva - deo nekog procesa...

Upravo me taj proces i ti radovi interesuju. Naslov koji si dao svom tekstu u katalogu festivala („Forma je Kako materije i materija je Šta forme”) govori o tom procesu? Koje se ideje i namere kriju iza tog naslova? Cenim veoma činjenicu da na festivalu nisu prezentovani samo fanzini sa fotografijama i ilustracijama, kao što je često slučaj na ovakvim festivalima, već su tu bili i istraživački radovi koji su se ticali teorije i istorije, a ne samo tog vizuelnog pristupa.

Namera je upravo bila da se otpočne diskusija na temu knjige kao katalizatora istraživačkog rada. Naslov moje intervencije u katalogu je preuzet iz dela Vilema Flusera (Vilém Flusser) „Filozofija dizajna“. Moj tekst ima dva dela – u prvom se objašnjava kriterijum ove edicije festivala, a u drugom noviteti u odnosu na prethodna izdanja. Ime festivala je Festival istraživanja i dizajna u italijanskom izdavaštvu – to je prilika da se razmisli o raznolikim načinima koncipiranja knjige – koja je opet direktna posledica, ili neodvojivi deo – jednog procesa istraživanja i o raznim kontekstima u kojima ovaj proces dobija formu; tema koja je usko vezana za praksu grafičkog dizajna.

Potpuni novitet ovogodišnjeg izdanja festivala su radionice. Odabrani učesnici su imali priliku da izaberu jednu od dve ponuđene. Prvu su držali Frančesko Valtolina i Stefano Černuski (Francesco Valtolina, Stefano Cernuschi) iz milanskog studija Mousse Publishing, čija je osnovna delatnost art izdavaštvo. Dok su za drugu bili zaduženi Erika Preli, Kristof Nusli i Stefano Faoro (Erica Preli, Christof Nüssli, Stefano Faoro) sa holandskog mastera Werkplaatz Tipografie koji je deo ArtEZ Instituta umetnosti iz Arnema. Zanimaju me rezultati ovih radionica.

Ja sam deo Kulturnog udruženja Strativari. Naš program osim Farenhajta uključuje i druge događaje, kao što je na primer, izložba Offset – istraživanje o gradu, njegovim karakteristikama i mogućnostima; nastojimo da se bavimo pitanjima iz polja dizajna. Kako smo mi malo udruženje (ima nas svega 5) često smo ograničeni budžetom. Stoga je naš cilj da sa onim što imamo dođemo do interesantnih rezultata, pa se često naše snalaženje ogleda u pozivanju ljudi koje znamo. Ove godine smo tako na Farenhajt pozvali naše prijatelje sa Werkplaatz-a i iz Mousse-a. Ideja je bila da se proširi ta diskusija oko knjige i njenog stvaranja. Radionica koju su držali ljudi sa Werkplaatz-a imala je fokus na samoj izložbi. Dvadeset učesnika je za sve vreme trajanja izložbe, odnosno 3 dana, imalo zadatak da sakupi lične impresije. Oni su fotografisali, intervjuisali, analizirali...Na kraju su stvorili veoma interesantne male publikacije. Sakupili smo ih i uskoro ćemo ih izložiti. Dok je Mousse Publishing organizovao najpre jednu veliku diskusiju koja se ticala samog dizajna. Uz prisustvo umetnika, razmatrani su primeri nezavisne izdavačke industrije koja se bavi umetnošću, a zatim je realizovana publikacija umetnika koji je bio prisutan. Po meni, ove radionice su jedna interesantna novost na festivalu...koja služi i nama kao proširenje polja delovanja (istrage) i kao prezentacija za one koji su van našeg sektora.

Interesantan je izbor predavača. Svoja izlaganja imali su Šarlot Čitam, Delfin Bedel, Karlo Vinti, Madalena Dela Mura, Silvio Loruso (Charlotte Cheetam, Delphine Bedel, Carlo Vinti, Maddalena Della Mura, Silvio Lorusso). Predavanja su doduše, bila dosta sažeta – pola sata po predavaču mi nekako nije delovalo dovoljno, želela sam još da ih slušam...

Ako želiš da otvoriš vrata i široj publici, ne možeš da organizuješ usko stručna predavanja koja traju jako dugo. Ja bih Karla Vintija slušao satima i satima, on te jednostavno hipnotiše...Međutim, morao sam da prekinem njega i Madalenu jer su ljudi počeli već da ustaju...Teško je održati koncentraciju u onom kontekstu. (Prostor festivala je bio zajednički za izložbu i konferencije. Predavanja su se održavala istovremeno sa ostalim programom, te se sve to moglo čuti u pozadini p.p.) U svakom slučaju, ja sam vrlo zadovoljan. Pre svega ovaj projekat radim iz lične strasti i goste dovodim jer me zanimaju, ali i da bi se njihovo zanje prenelo na druge. Ja sam veoma srećan jer me je zaista zanimalo da čujem to što su imali da kažu.

Mnogi su govorili o toj temi “kako izložiti knjigu”. Neke od solucija koje su predavači prikazali, bile su meni lično vrlo zanimljive. Čini mi se da nisam jedina, jer sam pre par meseci imala priliku da vidim kopiju jednog od projekata Šarlot Čitam. Govorim o projektu u kome posmatrač izložbe ima priliku da od izloženih knjiga odabere one koje ga zanimaju i da na fotokopir mašini kopira stranice koje ga interesuju. Mada, moram priznati da iako je u pitanju plagijat, pozdravljam inicijativu. Mislim da je kontekst projekta to dozvoljavao jer se radilo o knjigama koje su skupljale prašinu u magacinu fakultetske biblioteke. To su bile vrlo zanimljive knjige o čijem postojanju mnogi nisu znali ništa.

Da...pa i ja sam zapravo pre dve godine uradio projekat koji je praktično bio identičan. Bio je i na mom sajtu...U jednoj knjižari, mogao si da izabereš delove koji su te zanimali i da ih kopiraš. To je plagijat, ali za mene to ne predstavlja problem. Hoću reći da ako namera nije da se izvrši samo estetska intervencija, nego da se zaista propagira i podeli sadržaj neke knjige i da se proširi njihova upotreba, onda je plagijat dozvoljen.

Međutim, taj čin konsultacije knjige na izložbi - to fizičko dodirivanje knjige, moguće je samo kada su knjige nove i/ili urađene baš za tu priliku. U situaciji u kojoj izložena knjiga ima određeni (istorijski) vek, a opet postoji potreba za konsultacijom, teško da možeš da dozvoliš da je propustiš kroz toliko ruku jer je to uništava.

Da, da...diskurs o načinu izlaganja knjiga je vrlo interesantan – jer to je ipak pitanje koje postoji već godinama – kako izložiti grafički dizajn... Sama knjiga se rađa u određenom kontekstu. Izvući je iz njega i izložiti je, znači dodati joj neku drugu (drugačiju) vrednost. Naš cilj ove godine bio je upravo da taj prelaz ne postane samo jedna izložba naslovnih stranica knjiga, već prilika da se one konsultuju i da se shvati njihov sadržaj.

Kad smo već kod naslovnih strana – teme koje su analizirane na predavanjima koncentrišu se na izreku “Knjigu ne čine korice”. Akcenat je na spajanju sadržaja i forme. Osim rasprava o izložbenim praksama koje smo maločas pominjali, o formi knjige kao umetničkom delu, dosta je pažnje posvećeno samoj budućnosti štampane knjige i njenom odnosu sa knjigom u elektronskoj formi. Koje je tvoje mišljenje i vizija po tom pitanju?

Po pitanju elektronske knjige...mi smo primili k znanju da postoji ta digitalna forma knjige i da elektronska i analogna knjiga jesu dve realnosti koje se istovremeno kreću po paralelnim linijama – nikada jedna neće zameniti drugu, bar što se mene tiče. Možda će budućnost pokazati drugačije. Zanima nas da saznamo, kako je i Silvio Lorusso govorio na svom predavanju, koji su to odgovori i šta će ta evolucija stvoriti, gde će nas odvesti u oblasti istraživanja i umetničkog istraživanja... Nije dakle u pitanju sama knjiga po sebi, već na koji način će se ta operacija odraziti na svet dizajna.

Emilio Makia je rođen 1982. godine u Raveni, u Italiji. Diplomirao je na fakultetu ISIA Urbino 2010. godine, radom koji je istražio fenomen tajnih holandskih publikacija tokom Drugog svetskog rata. Ubrzo postaje istraživač Jan van Ajk Akademije u Mastrihtu u Holandiji, na odseku dizajna. Pored istraživačkog rada i razvoja ličnih projekata, njegov rad se koncentriše na razvijanje grafičkog projektovanja publikacija i studiju vizuelnog identiteta i komunikacija kulturnih događaja. Uz Alesandru Karini (Alessandra Carini), Stefana Teriđija (Stefano Terigi), Federika Bokinija (Federico Bocchini) i Fabia Sbaralja (Fabio Sbaraglia), osniva 2010. godine kulturnu asocijaciju Strativari sa kojim razvija ideje iz oblasti vizuelnih umetnosti koje su dovele do ostvarenja projekata kao što su "OFFSET, vizije i plakati o gradu Ravena" i "Fahrenheit 39, festival istraživanja i dizajna u italijanskom izdavaštvu" čiji je umetnički direktor. Održao je radionice i predavanja u Italiji i inostranstvu; njegovi radovi su bili izloženi u raznim državama i gradovima u grupnim i samostalnim izložbama: PrintRoom Rotterdam, Amsterdam zine jam, Budapest design week, Triennale di Milano, Centro arti visive di Pesaro, Between gallery London, Galleria Ninapì Ravenna, Mar Museo d'Arte della città di Ravenna, Limitazioni temporanee Milano, Salone del mobile Milano, Jan van Eyck Academie Maastricht, Menjaža - Dizajner ili univerzalni vojnik Beograd, Zelle arte contemporanea Palermo.

Fotograijfe: Sharon Ritossa, Diego Liotta, Cecilia Piazza

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text