Offprint Paris 2013

Francuska prestonica je i ove godine ugostila sajam izdavaštva.

Offprint Paris 2013 je od 14. do 17. novembra, po četvrti put otvorio vrata svojim posetiocima, u impresivnoj dvorani na lokaciji Beaux-arts de Paris.

Atmosfera koju grad Pariz prenosi, oduvek mi je ulivala strahopoštovanje prema njegovim ulicama i stanovnicima. Metropola koja pulsira, prljave ulice, slatki miomirisi pan chocolat i macarrones, sofisticirana nadmenost parižana, crveni karmini, laki koraci i buđavi sirevi. U isto vreme održavanja festivala, mogli ste da posetite i sajam Paris photo, prisustvujete nekom od događaja koji su Luvr i američki režiser Bob Vilson (Robert Bob Wilson) pripremili u okviru njegovog jednomesečnog gostovanja u ovom muzeju, ili pak, poneti manirskom groznicom artsy turiste, posetite "standardne" muzeje kao što su MAM, Pompidou Centre, pa i Kulturni centar Srbije.

No, vratimo se na Offprint festival. Prvobitno osmišljen kao dodatak gorepomenutom fotografskom sajmu, vrlo brzo je otvorio vrata i nefotografskoj kulturi; istražujući nove umetničke prakse, avangardne izraze u umetnosti, dizajnu, kulturi i politici.
Organizator festivala, Janik Bui (Yannick Bouillis), otkriva nam nešto više o počecima, tokovima i budućnosti. Prenosim deo razgovora.

Hajde da kažemo nešto o samom početku. Kako to da ste se vi, kao politički novinar, zainteresovali za (foto)grafsku kulturu?

Ne mogu da se setim, ali vremenom su moja interesovanja sledila liniju od filosofije preko politike, zatim umetnosti pa sada ponovo do filosofije. Znam da me je pre svega, fotografija zanimala zbog političkog aktivizma koji stoji iza nje, ali mi je formalno bila siromašna. Dobri ljudi, loša umetnost.
Onda sam se navukao na savremenu umetnost, ali, kao neko koga zanimaju politička pitanja, imao sam utisak da je savremena umetnost dodavala sve više nasilja svetu (pre nego mir). Dobri umetnici, loši ljudi.
Verovatno je to razlog zbog kojeg sa Offprintom istupam van postavljenih okvira i vodim ga ka osvajanju novih prostora. Ja nisam sklon dogmama, niti zagriženi aktivista, ali lične ambicije zaista jesu veoma važna stvar u savremenoj umetnosti...a njih nije lako kanalisati. Takođe, ja veći deo svog dana provodim zauzet svojom decom, ženom i baveći se sportom - tako da mi ni ne ostaje puno vremena za to (smeh). Kad smo već kod sporta, on je odigrao važnu ulogu u formiranju moje ličnosti: naučiš da pobeđuješ i gubiš, ali isto tako i da prihvatiš da postoje ljudi koji su bolji od tebe, bez žaljenja i ubilačkog instinkta. Ja treniram fudbal i džijudžicu. To je izvor zabave, nikada neću biti profesionalac. Istom se mišlju vodim i u organizaciji Offprinta - ne želim da budem ni najveći ni najbitniji kustos.



Iako je osnovan kao posebno izdanje Paris Photo sajma, fotografija je danas samo jedna od disciplina koje su zastupljene na festivalu... Da li je ovo širenje interesa bilo namerno ili uslovljeno? Koji je zapravo evolutivni put kojim je festival išao tokom ove četiri godine?

Offprint zapravo nije samo fotografski sajam: umetnički i foto-izdavači su upitani da donesu foto-knjige prve godine, u toku Paris photo festivala. Međutim, ubrzo je sve prešlo u umetnički sajam knjiga, jer je većina izlagača imala na taj način veću ponudu iz sopstvenih kataloga. Danas je skoro nemoguće odvojiti umetnost, fotografiju i grafički dizajn u izdavačkom svetu. Ne bi imalo smisla. Moja se interesovanja trenutno otvaraju i ka videu, filmu i filosofiji/politici.



Pročitala sam da su postojala i amsterdamska izdanja festivala. Da li to znači da je vaš fokus internacionalan? Koji je generalni cilj festivala i kako vidite njegovu budućnost?

Da, Amsterdam je bio super. Pokušavam da organizujem Offprint u Londonu, ali to je još uvek pod znakom pitanja, nije ništa potvrđeno. Budućnost festivala je zapravo jednostavna - fokus ostaje na avangardi; u izložbenom svetu daje se sve manje i manje prostora avangardi, dok svet izdavaštva i njegove autonomne vrednosti i dalje drže otvorena vrata. U poslednjih 10 godina, veliki deo avangarde se doslovno prebacio u "izdavački" svet, napuštajući "izložbeni". U tom smislu, ja sam poprilično optimističan po pitanju Offprinta i njegove okrenutosti ka izdavačkim aktivnostima.

U poslednje vreme, imala sam priliku da posetim nekoliko sličnih festivala u Italiji, te se poređenje manifestacija nametnulo samo po sebi. Razlike leže već u samom konceptu koji stoji iza izbora učesnika, što se dalje odražava na ceolokupnu atmosferu, pa i na profil posetilaca. Dok su organizatori prethodnih festivala najčešće bile osobe koje su dolazile iz dizajnerskog okruženja, na Offprintu su se mogla naslutiti drugačija interesovanja njegovog organizatora.

Izdavača je bilo puno. Od Japana do Amerike. Mogli su se naći i antikvarni primerci knjiga - od Džona Kejdža, do Franka Vakarija (neke su cene imale i po 2 nule). Festival se, takođe, mogao pohvaliti i nekim većim izdavačima koji se po obimu ne mogu svrstati u nezavisne i male izadavače, ali po tematici svakako čine deo miljea koji se bavi pitanjima kulture, istorije i umetnosti. Tu su pre svega Lars Müller Publisher, Mit Press i Sternberg Press. Nešto više bilo je i holandskih predstavnika (pretpostavljam zbog privatnih veza organizatora sa ovom zemljom). Izdvojila bih Valiz, koji je po sniženim cenama nudio svoja izdanja o Viljemu Sandbergu (Willem Sandberg - holandski grafičar, koji je, između ostalog, bio dizajner i direktor amsterdamskog Štedelijk muzeja), i Jurijanu Shroferu (Jurriaan Schrofer - kome je taj isti Štedelijk muzej, ovih dana, posvetio izložbu).

Moj lični izbor pao je na knjigu 30 Years of Swiss Typographic Discourse in the Typografische Monatsblätter u udruženom izdanju École cantonale d’art de Lausanne (ECAL) i Lars Müller Publisher. Knjiga opisuje Typografische Monatsblätter, časopis koji je bio glasnik švajcarske tipografije (ne samo modernističke). Svoja shvatanja i vizuelne eksperimente, u njemu su, između ostalih, objavljivali i Emil Ruder, Volfgang Vajngart itd. Knjiga je do mojih šaka dopala po strategiji "sačekaj poslednji dan, tada su popusti najveći", za divnih 35€ umesto početnih 60€. Toplo preporučujem (i knjigu i strategiju).

Kako je festival, kao mesto održavanja, odabrao sedište Akademije umetnosti, studenti te ustanove dobili su priliku da predstave svoje radove. U posebnoj sali, koja je zapravo grafička radionica, među štamparskim presama i kamenim pločama, mogli ste da sastavite zbornik radova A5 formata po sopstvenom izboru za 10€.

Zanimljiva su bila i predavanja. Pomenuću samo par njih. Od samog objavljivanja programa, željno sam iščekivala prezentacije Jana Hermana (Jan Herman) i Alana Aria Misona (Alain Arias Misson). Prvi je, uz vrlo dirljivu prezentaciju (u kojoj, doduše, nije izostao američki humor), predstavio svoje iskustvo izdavača koji je svetu doneo imena od Bit generacije preko Fluksusa i vizuelne poezije, a uz pomoć magazina The San Fransisco Earthquake i izdavačkih kuća Nova Broadcast Press i Something Else Press itd. Drugi je pak, uz foto i video dokumentaciju svojih uličnih akcija, ilustrovao sopstveni umetnički put od prvog izlaska na scenu '59./ '60. pa sve do današnjih dana. Alan Aria Mison se bavi konkretnom, odnosno „javnom“ poezijom. Svoje izvedbe on ne definiše performansima, već hepeningom, kao vidom akcije koja je manje proračunata a više prepuštena slučaju. Ulica je stranica a njegovo telo reč -  ono posreduje i ispisuje je po gradu.

 

 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text