Dajemo ponudu

Imamo te neke, tjah, teško da bih ih mogao nazvati kljentima… opet, radimo za njih s vremena na vreme. Istina je, zapravo, da nas se sete uvek kada je neki sitan posao u pitanju. Odnosno, sete se oni nas uvek nego stalno te neke male poslove dobijemo.

O, ne bežimo mi od malih poslova, au contraire! Da parafraziram oglasnu poruku (jedne naše veće agencije) koju pročitam u Taboo-u pre neki dan – nismo mi toliko veliki da odbijamo male poslove. Zapravo mi i ne delimo poslove na ovakve i onakve, radimo sve, ali, eto, baš se radujemo onim većim.

No, dakle, ti naši naručioci za svaki svoj projekat koji prelazi neki-nečim-i-nekako utvrđeni finansijski limit uzimaju nekoliko ponuda na osnovu kojih, pretpostavljam, izaberu „najboljeg ponuđača”. Saglasićemo se, ništa novo, svakodnevna praksa.

Kako mi, jel, tu i tamo raduckamo te poslove za koje nije neophodno „raspisivati tender” sasvim je očekivano da nam se oni svaki put obrate sa zahtevom za ponudu na onim projektima gde je to potrebno. I, naravno, sasvim je očekivano da mi na taj zahtev odgovorimo. Izdvojimo nešto našeg vremena, angažujemo i potrošimo neke resurse da prikupimo, obradimo i sažmemo sve činioce koji su neophodni da ponudu sastavimo. Složićemo se, sasvim normalno – i to je deo svakodnenvnog posla i poslovanja.

Pre desetak dana, naši povremeni poslodavci, ponovo od nas zatraže da im damo ideju o tome koliko bi valorizovali svoj rad na jednom njihovom, zaista finom, poslu. Onako baš lepom – inspirativnom, obuhvatnom, referentnom, …

Potrudimo se, svojski se potrudimo, da odgovorimo sve nekako zaboravljajući (namerno ili slučajno?) da je to već četvrti ili peti put ove godine da se slična stvar događa. So, sakupimo sve elemente, obuhvatimo sve stavke, odvagamo, odmerimo i pošaljemo našu ponudu… i očekujemo… da budemo iskreni… nadamo se… ljudski je.

Kad, evo juče stigne odgovor. Potpuno isti kao i svih prethodnih puta. Zahvaljujemo vam na ponudi koju ste na naš zahtev – pažljivo smo je razmotrili i nalazimo da – međutim, dobili smo i jednu nešto nižu finansijsku ponudu – istina je da je razlika mala ali – budžet po ovom projektu – imajući u vidu da će u budućem periodu biti još – nadamo se saradnji – srdačan pozdrav.

Nekako je, verujem najteže priznati sam sebi da si glup no sad šta je tu je. Od istine se ne može pobeći. Sasvim je uredu da prvi put nismo shvatili o čemu se radi, čak i kada smo kasnije saznali ko je od kolega dobio posao… pa i drugi put je OK… ali posle trećeg ponovljenog scenarija trebalo je da nam bude jasno – i plavuše su ukapirale, kako onomad davno rekoše na ulici. Neeeeeee, mi upalismo tek iz četvrtog, petog puta.

Nismo baš toliko naivni i neuki da ne znamo da to, uglavnom, tako i funkcioniše – nas dve firme damo ponude a onaj koji posao treba da uradi za malo se „podvuče” ispod i onda je i formalno sve uredu. Ne ulazim u to da li je to fer i moralno, prosto tako je i mi se protiv toga ne možemo (i, naravno, nećemo) boriti nego imamo jednu drugu muku. Zašto nas naši potencijalni klijenti svaki put maltretiraju da te ponude pravimo… mislim, utrošimo neko vreme na to, mogli bi da radimo nešto, ako ne isplativije, bar pametnije – možda bi bili sa decom, provodili vreme sa prijateljima, igrali još neki sat tenisa, šta ja znam…

Zašto nam, prosto, ne kažu šta da napišemo i super, zadovoljili smo formu. Ne bi se ljutili. Uopšte.

I tako, oplakujući sudbinu i razmišljajući nad sopstvenom glupošću dođemo do potpuno „genijalne” poslovne ideje – osnovaćem firmu, radnju, agenciju, štagod za davanje ponuda. Pravih pravcatih. Na memorandumu sa pečatom i potpisom. I ništa ne foliramo, dajemo relane ali tržišno visoke cene, pošteno i po zakonu. Jedino se ne nadamo da posao dobijemo, ne želimo ga, štaviše i ne očekujemo.

E da – ali nije džabe. Košta. Ponuda. Mora da se plati… To je i glavni proizvod te firme, ona samo od toga i živi.

Nismo još formirali cenovnik ali taman dok registrujemo „Dajemo ponudu” s.z.r. ili d.o.o. biće i cene. Gledaćemo da budu popularne i svakom prihvatljive, opredeljujemo se za ekonomiju kvantiteta, idemo u širinu.

I onda… Eldorado… ne radimo ništa… po ceo dan samo pišemo ponude… milina… a lova kaplje… kap po kap… stalno… neperekidno… možda se posao proširi… pa krenemo i u druge grane ne samo dizajn… ponuda za nabavku svemirske stanice… eh gde će nam kraj biti…

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Komentari

Pedja Rusic's picture
Pedja Rusic
15:49 22/12/10

hmm

Optimisticno, samo pitanje je koje podrucje globalno ili lokalno?

Mlađan Antić's picture
Mlađan Antić
23:17 22/12/10

hmm

Lokalno je koliko sam shvatio. Globalno je za nijansu bolje, mada veliki broj project manager-a trazi "spas" u Srbiji i Srpskim dizajnerskim kadrom, ocekivajuci nize cene.

Obicno su to nasi ljudi koji rade neki full-time job preko grane, i dodju na ideju da naprave nesto. Znaju koji je odnos cena kod nas i kod njih, i onda traze dizajnere/developere u Srbiji za male pare.

Slobodan Jovanović's picture
Slobodan Jovanović
10:27 27/12/10

Prijavljujem se...

imas klijenta! :)) A znam ih jos koji ce ti doci :))

Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services