Zapravo ima rešenja

Mesecima nisam pisao na ovom blogu… istini za volju mesecima nisam pisao nigde… inače sam malo radio… Renoviramo stan. Onako iselili se, porušili do nule pa ispočetka. To mi oduzima svu kreativnu i onu drugu energiju. A traje već predugo. Kad se sabere konceptualno-idejna faza sa ovom produkcionom premašili smo pola godine. Naravno, ovaj uvod nema cilj da objasni stanje mog duha već stvarno ima veze sa onim što mi je tema.

Pre neki dan, u petak, na Packtivity konferenciji na panel diskusiji (Dizajneri kao pokretači procesa uspeha prodaje proizvoda na tržištu) Coba me pitao šta je rešenje za (lošu) situaciju u kojoj se i mi dizajneri i naša struka nalazimo. Odnosno, prvo je, otvarajući panel pitao Slavimira da „naslika” trenutnu situaciju. Ne pamtim baš tačne njegove reči ali suština je u tome da nas kao dizajnere ne cene, da nam je struka uglavnom neshvaćena a što sve ukupno rezultira bitnim obezvređivanjem našeg rada. So, na Cobino pitanje, bez razmišljanja, impulsivno, odgovorio sam – nema rešenja, bar ga nema sve dok se ukupno stanje ne promeni… i odmah mi je bilo krivo što sam bio tako negativan, malodušan…

Juče, nekakav keramičar koji nam izvodi te radove u stanu, iznerviran nečim što treba da (u)radi pita me čime se bavim u životu. Pomislim da mu prvo odgovorim kako se ja ne bavim, nego radim i živim od toga rada ali kapiram da nema smisla upuštati se u suptilne semantičke rasprave. Čovek, taj keramičar, inače izgleda i ponaša se tipično srpski – neuredan je i bez zuba, nema mnogo znanja, bahat je, u sve se razume, sve mu smeta i svi su drugi krivi a samo je on u pravu. I da, obožava pivo… o kako ga voli. Elem, kažem mu da sam art direktor i pošto vidim znake nerazumevanja u njegovim očima, pojednostavim pa dodam – dizajner. Tu on snažno zagrakće kako mu je sada sve jasno, kako mi umetnici stalno nešto izmišljamo, kako ne može to tako, kako nema tih para… i u kulminaciji izliva svog proznog nadahnuća odluči da sve to nije kako je on očekivao i kako će on da ode – skupi to malo nečega što zove alatom i ode. Upravo i samo tako – ode.

Ima čovek stav, dostojanstvo, dignitet, autoritet, norme, ideje, očekivanja, … Ja ostanem usred neobavljenog posla koji će nam ukupne radove i povratak u naš stan produžiti na neodređeno vreme i u svoj toj muci mi se vrati ona slika od petka sa konferencije kada smo pričali Slavimir, Đorđe, Coba i ja zajedno sa ostalim učesnicima.

Dakle, mi nismo umetnici, mi smo biznis partneri svojim klijentima – pomažemo im da unaprede svoje poslovanje. Mi ne izmišljamo ništa a takođe i ne ispunjavamo želje – pravimo ono što je dobro za njih i njihov posao. U našem rečniku pojam ne može ne postoji – samo je pitanje koliki je budžet planiran za određenu ideju i njenu egzekuciju. Konačno, naši naručioci su apsolutno svesni kakav kvalitet, koliko znanja i iskustva ulažemo, te da to sve zajedno ima određenu sasvim opipljivu finansijsku vrednost.

Na kraju – jedan loš majstor i čovek mi je otvorio oči i uobličio istinu – ukoliko nešto iz ovog gornjeg, bajkovitog, pasusa nedostaje – ne saginjemo se, zahvalimo se, okrenemo se i odemo.

Eto rešenja… i zakasnelog odgovora.

Sad… moj studio, agencija, firma je, kako rekoh i tamo na konferenciji, mala. Takvi su nam poslovi, klijenti, troškovi… i mi sebi možemo da dozvolimo da se ne saginjemo. Ili, bar, da ugao pod kojim to radimo bude mali.

Kad bi svi zajedno usmerili svoje snage ka ispravljanju tih uglova… kad bi svi ljudi na svetu… kad bi sva deca na svetu…

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text