The Bee Kingdom

U saradnji sa Dis-patch kolektivom, a u susret ovogodišnjem izdanju berlinske Pictoplasme koje nas očekuje od  10. do 14. aprila, predstavljamo vam još jedno ime sa prošlogodišnjeg izdanja Pictoplasme. U pitanju je kreativni kolektiv The Beee Kingdom. Oni su Tim Belliveau, Ryan Marsh Fairweather, i Phillip Murray Bandura, a od 2011. godine im se pridružuje Kai Georg Scholefield. Upoznali su se još na fakultetu Alberta College of Art and Design i već tada odlučili da u Kalgariju otvore sopstveni studio radionicu - duvaonicu stakla u dvorištu kuće na severozapadu Kalgarija. Nakon nekoliko godina praktičnog iskustva u radu sa staklom, oni danas balansiraju između nekoliko kategorija i pravaca u kojima se kreću a to su studijske serije radova, naručene skulpture i instalacije, i ono što se može svrstati u likovne umetnosti. Studio je dobio naziv po kvalitetu stakla, da kada se zagreje do određene temperature, počinje da teče kao med. Staklo kao medij je po njihovom mišljenju jedinstven, a rad sa sirovim, rastopljenim materijalom ima neograničene mogućnosti. Proces je uzbudljiv, tim orijentisan, posao fizički zahtevan, neophodna je precizna koordinacija i potpun prisustvo vašeg uma.

Intervju i fotografije: Saša Arsić
 

Kako ste se okupili, iz kojih pravaca ste se susreli u duvaonici stakla?

Tehnički, počeli smo da se bavimo staklom 2003. godine. Ryan, Tim, i Philip su bili na istoj klasi na fakultetu, Kai je bio jednu godinu ispred nas. Phil i Ryan su počeli da rade na duvanju stakla, Tim se pridružio godinu danas kasnije, a 2004. godine smo odlučili da osnujemo sopstvenu radionicu. Imali smo još jednu godinu škole i razmišljali smo o tome šta je sledeće. Do 2005. godine smo završili sa sređivanjem garaže u Kalgariju i nabavljanjem opreme, i posle još malo razrade krenuli smo u oktobru 2006. godine i od tada ne stajemo. Kai nam se pridružio prošle godine, napustio je posao da bi postao deo Beekingdom-a. Naš kolektiv polako raste, na ovaj način možemo mnogo više da uradimo, i želeli smo da imamo bolji miks.

Da li ste pohađali umetničku akademiju koja je usmerena ka vizuelnim komunikacijama, ili dolazite više iz zanatskog aspekta ove veštine?

Bili smo na Alberta College of Design u Kalgariju. Postoji dosta jak pokret ljudi koji se bave staklom u Severnoj Americi, to je počelo još sedamdesetih i Kalgari je bio deo te scene. Sijetl je bio najveći centar u SAD, a Kalgari je imao reputaciju kao međunarodno čvorište, mnogi umetnici koji su u nekom trenutku radili sa staklom u svom radu bi došli u naš grad. Svi smo se bavili vizuelnim umetnostima i približili se radu sa staklom kao kreativnim medijem. Dolazimo više iz sfera konceptualne i vizuelne umetnosti.

Pretpostavljamo da je rad sa karakterima došao kasnije. Pomenuli ste pokret vinilnih igračaka kao veliku inspiraciju. Prilično je osvežavajuće videti prisustvo jednog sasvim novog materijala i tehnologije na ovoj sceni. Zašto volite da radite sa karakterima i kako vidite te veze?

Kao autori, veliki smo ljubitelji nepretenciozne umetnosti i grafti pokreta koji su počeli u Los Anđelesu. Vinilne igračke su samo nastavile taj pristup, a jako su nam bliski i pojedini elementi japanske popularne kulture. Za nas je bilo prirodno da pokušamo da radimo ono što znamo najbolje, i da damo neki svoj doprinos. Staklo se obično smatra osetljivim i krtim medijem, fragilnom formom umetnosti u kojoj nastaju krajnje dekorativni objekti. Ryan, na primer, koristi specifičnu tehniku u seriji koju naziva "Electrophones", kada menja materijalnost i kvalitet stakla tako da se dobija privid vinilne igračke.

Vi istovremeno kreirate svoje ideje, ali i radite staklene objekte za druge umetnike?

Apsolutno. Svako od nas je inspirisan različitim idejama. Neki od nas se fokusiraju na dizajn karaktera, na prirodu i mitologiju, dok ima i referenci na pokemone i japansku "cute" kulturu. Drugi među nama su možda manje direktni, a svi zajedno dobijamo sve više ponuda za saradnje, kako bi pravili karaktere drugih autora u staklu. Pictoplasma nam je mnogo pomogla u tome. Raditi sa staklom znači pre svega uključiti se u proces saradnje sa drugima.

Šta možete da nam kažete o načinu rada, čini se da je proces esencijalan, ukoliko se gleda sa strane. Sa jedne strane deluje improvizovano i opušteno, ali i dalje sve mora biti pažljivo i precizno obrađeno.

Praktično smo živeli u istoj kući u Kalgariju i radili smo kao tim. Morali smo da paralelno predstavljamo ovaj medij ljudima, tako da je naša radionica istovremeno i mesto na kome podučavamo druge kako se sve to radi. Dobijamo i dosta narudžbi tokom dana kada demonstriramo proces, publika poželi da nešto napravimo pred njihovim očima. Tako da postoji i teatralni aspekt u svemu tome. Mi vodimo proces, ali i razne druge stvari utiču na konačni izgled rada. Ponekad to sve liči na pravi jam session.

Kako funkcioniše suptilna razlika između autora i asistenata u ovom slučaju, s obzirom da svi zajedno doprinose procesu i finalnom rezultatu? To je sasvim specifično za ovu formu.

Četvorica smo u grupi. Ako neko od nas ima dizajn koji bi želeo da napravi, ceo tim radi zajedno na tome. Ali on na kraju ostaje autor, ili vođa projekta. Koliko god da se uključe, svi drugi njemu pomažu da oživi svoju ideju. Čak i ako si autor, može se desiti da nekada ne radiš uopšte sa materijalom već koordiniraš ostatak ekipe. To je deo dinamike rada, onaj ko dođe do ideje ostaje autor tog rada, ali i dalje sve to pada pod kišobran koji zovemo Beekingdom.

Kada sarađujete sa duvaonicama stakla koje su tradicionalnije, da li su otvoreni za vaš rad? Da li je globalna zajednica ljudi koji se bave ovom specifičnom formom dobro povezana?

Ovo je zanimljiiv trenutak u razvoju naše umetničke forme. To je relativno mlad pokret, svi pioniri su i dalje živi. Tradicionalni nači duvanja stakla koji je do savršenstva doveden u Italiji se sada menja, došao je do izvesne stagnacije. Danas iz Severne Amerike dolazi snažna kreativna injekcija za radionice koje su aktivne u Evropi, što je jako zanimljivo. Ima jako mnogo veštine i iskustva u Evropi, ali veći deo sveže kreativnosti dolazi preko okeana. Zajednica jeste vrlo pozitivna i otvorena. To je timska praksa koju je teško razviti, tako da je populacija ljudi koji su umešani u ovako nešto jako ograničena. Oslanjamo se jedni na druge kako bi zajednički realizovali međusobne projekte.

Tehnologija koja se koristi zahteva ozbiljne komade opreme. Koliko je teško ili skupo započeti sopstveni studio?

Imati atelje za duvanje stakla svakako nije DIY poduhvat. Potrebno ti je mnogo pomoći, ali opet zbog jake zajednice naći ćeš ljude koji mogu da ti pomognu na tom putu. Velike investicije su u pitanju, moraš da radiš postepeno. Kada prikupiš dovoljno veštine, možeš da iznajmiš radionicu "na sat", radiš i širiš svoju mrežu kontakata odatle. Kada uđeš u sve to full time, dolaziš u priliku da nabaviš ili sam napraviš pojedine elemente koji su neophodni.

Na Pictoplasma festivalu vidimo dosta autora koji se kreću kroz medije - počinju od ilustracija ali zatim prelaze i u izradu skulptura ili instalacija. Koje su vaše aspiracije u tom smislu, da li bi voleli da radite na zaista velikim komadima, i da li su oni mogući u ovom polju?

Možete da koristite veći broj komada i da nađete način da ih povežete. Dosta smo pričali o takvim mogućnostima u poslednje vreme, samo treba da još malo više vremena posvetimo tome. To vidimo više kao istup u domen zvaničnih umetničkih krugova, važno nam je da budemo svesni tih razlika, da se pažljivo posvetimo i samomo konceptu. Zanimaju nas skulpture u parkovima, čak i izvan stakla kao medijuma. Imamo mnogo uzora, umetnika koji prave predivne organske skulpture, tako da nam je takav pristup blizak. Nadamo se da ćemo biti u prilici da tako nešto realizujemo u budućnosti kroz prizmu našeg specifičnog umetničkog pristupa.

 


Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text