Dejan Dragosavac Ruta

Hrvatski grafički dizajner Dejan Dragosavac Ruta jedan je od najznačajnih protagonista dizajnerske scene u Hrvatskoj okupljene oko nezavisnih časopisa. Rođen je 1971. godine u Novoj Gradiški, a pohađao je Fakultet grafičke tehnologije u Zagrebu. Od 1994. godine počinje da ulazi u svet grafičkog dizajna i oblikovanja novina i magazina, zahvaljujući angažmanu u Arkzinu od 1994. do 2003. godine i bliskoj saradnji sa Dejanom Kršićem. Svoj studio pokreće 2003. godine i nastavlja sa intenzivnim radom u oblikovanju hrvatskih nezavisnih časopisa, ali i hrvatske nezavisne kulture uopšte. Dizajnirao je i grafički uređivao više magazina i časopisa, koji su ga velikim delom odredili kao dizajnera, a među kojima su: Arkzin, Bastard, Nomad, Godine nove, Libra libera, Gordogan, Up&underground, Civilno društvo.hr, Frakcija... Uglavnom sarađuje sa klijentima iz područja kulture i civilno-društvene scene: Multimedijalni institut, Kontejner, Platforma 9.81, Eurokaz, SKD Prosvjeta, British Council, inicijativa „Pravo na grad“, za koje oblikuje kataloge, knjige, promotivne materijale, kampanje.


Trenutno je veoma angažovan u okviru platforme „Zagreb je NAŠ!“ kao deo tima političke kampanje za lokalne izbore u Zagrebu koji su se održali 21. maja i gde su se borili za novog gradonačelnika i mandate u lokalnoj skupštini. U Splitu vodi radionice pri Odseku za dizajn vizuelnih komunikacija (DVK) Umetničke akademije. Rutu smo sreli u Podgorici, na ovogodišnjem izdanju FLUID Dizajn foruma, u okviru kojeg je u Perjaničkom domu i Galeriji klub Centra savremene umetnosti Crne Gore, 23. aprila otvorena izložba VIDI DIZAJN! koja je bila predstavljena do 10. maja. Izložbu su otvorili dizajneri Borut Vild i Oleg Šuran. Ova izložba je svojevrsni modularni sistem i objedinjuje tri prethodne izložbe koje su bile case studies pojedinih segmenata Rutinog opusa, a koji su predstavljeni kao zasebni izložbeni moduli: Plakati za MAMU, Kontejner – dizajn savremene umetničke prakse, Magazini i časopisi. Na ovaj način Ruta polako i temeljno rekapitulira sopstveni rad u različitim oblastima dizajna.


Ruta je u okviru ovogodišnjeg Fluida održao i predavanje naslovljeno „Uloga dizajna u nezavisnoj kulturi“ na kojem je pričao o svojoj dizajnerskoj praksi u ovoj oblasti ali i o samoj izložbi koju smo imali priliku da pogledamo u Podgorici!


Razgovarala: Ivana Srdanović
Fotografije izložbe: Helena Tošić


dejan-dragosavac-ruta-intervju-designed-rs
 

Krenućemo od naslova izložbe „Čitaj dizajn!“ (ovo je prvobitni naslov, kako je predstavljena 2016. u HDD galeriji), koji je za ovo predstavljanje u Podgorici izmenjen u „Vidi dizajn!“. Reci nam nešto više o samom naslovu i konceptu izložbe.

Zapravo, ovaj naziv ovde u Podgorici je smislila organizatorka Fluida Ana Matić. Jer, gledali smo, ipak su ovde u Podgorici dodate još dve male izložbe, dva zasebna izložbena modula – projekti rađeni za Kontejner i Plakati za MAMU, pa smo malo modifikovali naziv. Najveći deo izložbe su probrani magazini i časopisi, njih šest, sedam, koje sam radio poslednjih dvadesetak godina (90-ih i 2000-ih) a koji su povezani sa nekom kulturno - civilno društvenom scenom, ili nezavisnom, kako god to već zvali.

Tu je još jedna izložba Plakati za MAMU, serija digitalno štampanih A3 plakata za događanja - predavanja u prostorima Multimedijalnog instituta. Kada sam krenuo da ih radim programirani su da ih radim maksimalno pola sata, i to je to. To su plakatići za predavanja, obično su štampani u 15 do 30 komada i nije bilo nikakve logike da to radim satima, već sam ih na neki način radio kao studentske, stilske vežbe. Napravljeni su bukvalno tako da se samo odštampaju i odmah lepe po zidovima. A deo izložbe posvećen projektima rađenim za Kontejner - biro savremene umetničke prakse, predstavlja plakate, kataloge i deplijane za festivale i događanja u njihovoj organizaciji.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs

Vizuelni jezik koji si razvio oko Plakata za MAMU, koji vidimo na zidovima ove izložbe, nekako se razlikuje od onoga što si radio za časopise i magazine. Iako je tvoj potpis i dalje vidljiv, ovaj identitet je veoma dinamičan?

Da, sećam se kada sam krenuo da ih radim, u stvari tačno se sećam odakle su izašli! U to vreme (negde je bila 2002. 2003), Dejan Kršić i ja smo sa Mirkom Ilićem radili redizajn dnevnih novina, Večernjeg lista i Slobodne Dalmacije. Taj A3 format je u stvari osnovni grid. Tu sam nastavio ono istraživanje “šta sve može da se radi” u okviru tog A3 grida – mislim da je tu vidljivo moje prilagođavanje na novo doba. Na ovom prostoru gde sam ja radio i dalje je bio prisutan kontekst dekonstrukcije, kao i preispitivanje nasleđa moderne, nekakvog predškolskog Brokmana.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Plakati za Mamu, 2003. - ...


Moram da priznam da ja nisam neki veliki fan modernizma, više volim kasni modernizam osamdesetih. To je meni bliže, jer on već ima dekonstrukciju, postmoderno je već u sebi, a to je kontekst mog odrastanja, onog vizuelnog, onog što sam ja viđao oko sebe. Ti plakatići su odatle krenuli. Usled nekih kasnijih programa koji su se dešavali u MAMI, pomešale su se različite estetike. Plakati su međutim, unifikovani utoliko što su svi A3+ formata, neobrezanog, koji su štampani u 15 primeraka i nošeni na par mesta, fakulteta i knjižara. Za to se zaista ne isplati potrošiti više od pola sata, ali kada se skupi - pola sata, po pola sata - eto ti ga pošten rad jedan veliki! I kada se spoje, svi oni, popune zid!

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Plakati za Mamu, 2003. - ...


Hajde sada da se vratimo na neku priču malo poučniju za studente: da rade kroz proces, da rade temeljnije, ne za pola sata! A tu onda dolazimo do tvog rada na časopisima, koji si započeo 1994. godine.

Ja nisam studirao dizajn i nisam pojma imao o dizajnu, na način da sebe doživljavam kao dizajnera i da uopšte doživljavam dizajn kao profesiju, kao neko zanimanje. Ja sam studirao grafičku tehnologiju i kada sam došao u Arkzin, u jednom trenutku, 1994. godine imao sam problem - kud ću, šta ću, šta da radim sa sobom?! Taman sam pao treću godinu, odmah sam nešto upisao i imao sam pred sobom godinu dana da ništa ne radim. Onda sam razmišljao šta ću da radim? Taj moj fakultet grafičke tehnologije koji sam studirao, delovao mi je više kao fakultet istorije grafičke tehnologije, jer još nisu ni krenuli kompjuteri i shvatio sam kada sam otišao par puta u štampariju da nisam bio zaluđen da tamo radim.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Plakat za izložbu “Izgledi arkzina”, 2013. i novinski izgled Arkzina, magazina za politiku i kulturu civilnog društva, 1994. – 1997.


Sve mi je to ok, volim ja to, al' kako bih rekao... Kada treba boju ispod noktiju čistiti, niko nije posebno sretan s tim! I onda sam podsvesno ili svesno, kako god, polako tražio šta bih radio. Naleteo sam na Arkzin, koji je taman tad postao vidljiv. Izašlo je par brojeva Arkzina, časopisa antiratne kampanje Hrvatske, koji je krenuo još 1991. kada je krenuo i rat. Tada je to bio bukvalno A4 fotokopirani fanzin, da bi se negde 1993. prebacio na A3 novinski format, i izlazio u mesečnom ritmu. Ja sam video negde prvo treći, četvrti broj, i znao sam Dejana Kršića još iz ranijih nekih situacija.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Novinski izgled Arkzina, magazina za politiku i kulturu civilnog društva, 1994. – 1997.


Shvatio sam da je to neka otvorena priča u koju mogu da se uključim. Kada sam počeo da radim, uopšte nisam imao ideju da je to dizajn. Poznavao sam medij novina dosta dobro, kao i tehnologiju, jer sam odrastao na tome. U dizajn sam se bacio više intuitivno, kao, probao sam. I tada najbrže učiš. Radiš. Praviš greške, učiš na greškama. Ali Dejan mi je puno pomagao! Kao prvo, on poznaje dizajn, znao je to da artikuliše. I gurao me je u kom smeru treba da idem. I to je super šljakalo. Meni je to super funkcionisalo - kako me je on pustio da se tamo razvijam.  

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Magazinski izgled Arkzina, 1997. – 1999.


Nakon toga su došli poslovi na ozbiljnim časopisima. Kako je dalje sve to teklo u tvom profesionalnom razvoju?

Mislim da je teška reč ozbiljni časopisi. Kako ja vidim sve ove časopise, čini mi se da to nisu pravi časopisi, to je sve na granici časopisa, magazina i fanzina. Uvek je to neka ta granica, i to ne samo tehnološki. Većina njih u 90-im i početkom 2000-ih je bila unutra manje više crno-bela, korice eventualno u dve boje. I sam način na koji je to strukturisano - da ima glavnog urednika na nekoj polu-volonterskoj bazi, da ima neke saradnike i da onda to jedna osoba spakuje.

Za sve te časopise koji su izloženi, tih stotinjak primeraka različitih časopisa, za sve sam, mogu reći, bio art direktor, al realno, bio sam i dizajner, i sve sam živo radio. To je neka ta polu DIY varijanta, i to je bilo tako nekih petnaestak godina od pojave stonog izdavaštva. Kod nas je to došlo negde sredinom devedesetih u nekom obliku koji se može upotrebljavati, i bio je „labuđi pjev“ časopisa i magazina, jer jednostavno nije više bila potrebna cela izdavačka struktura - da imaš foto slog, repro fotografiju, pa ovo, pa ono...

Odjednom je pet do deset klipana i klipanica moglo da se skupi u prostoriji i da odluči "evo mi ćemo da pravimo časopis, imaćemo svoj sadržaj i nikome nećemo odgovarati za to, niko nas neće kontrolisati i ucenjivati na način – nećemo to da vam radimo ili hoćemo to da vam radimo!" Ono što je završilo taj period je u stvari internet, jer je njegova brzina jednostavno prešišala sve ove časopise i učinila ih prevaziđenim.

Dejan-Dragosavac-Ruta-Frakcija
Frakcija, časopis za izvedbenu umjetnost, 2009. – 2015.


Kad te pitam koji ti je najzanimljiviji, pa koji ti je najlepši, nekako se uvek najemotivnije vraćaš na Arkzin jer si tu završio školu i tu si formiran. Ali Frakcija i Up&underground su po tebi najbolji? Ili možda grešim?

Pa Frakcija da, možda i Up&undergrouind mi sada, kada treba da gledam, deluju najzrelije, ail razumem i zašto. Arkzin je bio strukturisan na način da bi imao povremene "spektakle". Imao bih dakle spread na kome bih visio deset sati. Njega bih upicanio, a pored njega bi bilo deset strana koje su onako, lošije napravljene i to je zato jer nisam u početku imao mogućnost da jednako razmišljam o svemu... Nisam imao znanja ni veštine da obuhvatim ceo magazin, da budem svestan da je bitan ritam celog magazina.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Up&Underground, 2008. - ...


Uvek se koncentrišeš na jednu stranicu, i onda gledaš tu stranicu i ponosan si na nju, umesto da rasporediš, da napraviš da sve bude relativno dobro i da ima neki ritam. Ali mislim da je to stvar odrastanja ili učenja. Nisam ja onda mogao ni da imam svest šta to znači. U nekom trenutku naučiš da je važnije da možda nemaš tako spektakularna otvaranja, već da je sve ujednačeno, da ima čitljivost, da ima ritam, da je sve na svom logičnom mestu, ili nije na logičnom mestu, ali da to funkcioniše. Mislim da je više stvar toga, zašto nam ovo drugo deluje zrelije.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Up&Underground, 2008. - ...


Viseći po raznim stranicama, imao sam hrpu detalja, ali sam i shvatio da način i ta, skoro barokna dekonstruktivistička estetika devedesetih, traži puno vremena. A boga mi i kompjuteri su bili sporiji! A sad nekako shvatiš da taj stubac može da bude i ravan, pa budeš duhovit i kreativan na neki jednostavniji način. Onda to rasporediš, pa sveukupni utisak na kraju bude mnogo bolji. Odrasteš. Mislim da su i najvredniji ljudi u osnovi lenji. Ti radiš, radiš, a u nekom trenutku se ipak odlučiš na ekonomičnije radno vreme. Jer koncentrisati 50% vremena na deset stranica, u odnosu na sto, nema smisla, bolje to malo rasporediti i onda će utisak biti bolji.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Up&Underground, 2008. - ...


Na otvaranju izložbe u Podgorici, Šuran je govorio o tehničnosti i metodičnosti koja su prisutne u tvojim radovima. To nekako provejava kroz sve te godine i sva ta izdanja. Da li misliš da to kod tebe postoji od početka?

Ja mislim da nije baš od početka, opet ću se kao i kod onih plakatića za MAMU vratiti. Mislim, zapravo ne mislim, znam da je tako! Tu je rez bio kada smo išli sa Mirkom Ilićem da redizajniramo dnevne novine.

U toj situaciji ti stvaraš jedan sistem, gde ne dizajniraš stranicu, već dizajniraš način na koji će neko prelamati. Ti doslovno njemu definišeš proces, jer nije samo pitanje kako će to da izgleda, već moraš da osmisliš i postaviš sistem uz pomoć koga će on moći da napravi nešto u jako kratkom vremenskom roku. Optimizuješ, racionalizuješ i onda moraš, kada sve to sistematizuješ, da razmišljaš da to bilo koja osoba može da napravi, i u 45 minuta prelomi jednu stranicu maksimalno. Onda se cela stvar drugačije razvija. Počinješ i ti sam da razmišljaš drugačije. Što bi se reklo „mi gradimo prugu, pruga gradi nas“.

Ja njima tamo objašnjavam kako treba da rade, ali u stvari moji sledeći poslovi posle toga su pod mnogo većim uticajem toga nego što oni to koriste. Tako da, te neke 2002-2003. kad smo radili taj redizajn dnevnih novina i magazina sa Mirkom, su mi u stvari, pored toga što je sama saradnja s Mirkom jedno korisno iskustvo, zaista bogato iskustvo.

Bila mi je korisna ta škola racionalizacije. Tu više nije bilo - uzmem tekst i onda radim šta hoću, već pre nego što uopšte pristupim tekstu, pre nego što ga uopšte pročitam, ja već imam sve postavljeno, znam kako treba da radim. Tu i tada se desila ta promena. Zato Arkzin recimo, Godine nove, Nomad izgledaju još uvek tako... Čak i Nomad koji nije u nekoj dekonstruktivističkoj estetici kao Arkzin, ipak ima dosta tog divljeg u sebi: ide levo, ide desno, jednostavno nije ekonomično za rad! Sada kada to pogledam, znaš koji je moj komentar – „kako mi se dalo tak to raditi?“. A dalo mi se jer nisam znao bolje. Frakcija i Up&underground - to je već jedna druga priča.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Gordogan, kulturni magazin, 2004. - ...


Čak i nešto ranije, sa Gordoganom koji sam pre njih radio, bilo je iskustvo koje mi je u tom trenutku bilo potpuno nezamislivo. Obično kada postavljam časopise u prvih par brojeva probam više stvari, sa mišlju da će nešto „ostat na zidu“. Bacaš blato na zid, pa nešto ostane. A ovde je, iako nisam to odmah znao, na kraju ostalo onako kako sam napravio prvi broj. Tu je urednik bio ipak iz neke generacije starijih ljudi, budući da je to časopis iz 80-ih koji je ponovo pokrenut oko 2000. Tako sam sa njim imao jedno dodatno iskustvo koje je bilo interesantno. Kad smo počeli dakle da radimo drugi broji, rečeno mi je „može sve što je bilo u prvom broju“. Znači, nema menjanja! I na prvu sam bio onako... Jednostavno se nisam snalazio, bio sam šokiran. Pa mislim se, „idemo da probamo ovako, pa ćemo videti, menjati“, „Ne ne ne“. Njima je ok sve što je u prvom broju – „Gordogan tako izgleda“. To je gotovo, zaključano. Ali, to mi je omogućilo, kako to već ide u anegdotalnim pričama, nekakvu uštedu vremena, a i da narastem u promatranju časopisa.

On mi je omogućio da ne moram time da se bavim, pa sam onda mogao da se bavim nekim drugim stvarima, kao npr. radu na strukturisanju teksta - gde ćemo, kako, ovo, ono...kako stranice da napravimo. Ono što me je tu frustriralo je što sam mislio da je moj osnovni alat kako ću ja mrdati stubac levo desno, kako će on vijugati oko nečega. Ali, kako mi je to sve bilo zaključano, shvatio sam da se mogu baviti nekim ritmom časopisa; gde će biti velike slike, gde će biti male; kako ću prezentovati... Bavio sam se nekim pravim art direktorskim poslom. Izmestio me je, rascepio me na pola.

Postoji taj formalni dizajnerski deo, koji se tiče samog preloma i to je to - to se zna kako se radi. A postoji i ovaj deo gde ti kao art direktor treba da osmisliš taj ritam, da artikulišeš nekako, da strukturšeš. Tako da, što bi se reklo, „ono što te ne ubije, ojača te“.

Takođe je zanimljivo ono što si spominjao na predavanju da si funkcionisao kao urednik. Ti radiš onako kako se tebi sviđa. Pomislila sam da si bukvalno, na tom nivou, imao slobodu da odlučuješ, i da si to koristio.

Pa to naravno zavisi od časopisa do časopisa, odnosno, od onog za šta se izboriš u različitim časopisima. Imao sam različite statuse. U Arkzinu su recimo, nastajali lomovi oko dizajna, redakcije su se menjale. Na kraju smo došli do toga da je Dejan Kršić koji je bio grafički urednik, postao glavni urednik. Ja sam tada bio grafički urednik, više nisam imao problema, pa onda na taj način, da.

U Nomadu isto, još je to dosta dobro šljakalo, oni su bili mlađi, pa koliko god da sam ja bio neiskusan, ipak sam imao neki autoritet jer sam se već dve, tri godine time bavio u odnosu na njih. U Gordoganu onda nekako učiš dalje, kako da se nosiš u tim situacijama, kakav ti je status, kako se za njega boriš. Dosta je vremena trebalo, da ja tamo dobijem otvorene ruke.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Libra libera, časopis za književnost i drugo, 2000. - ...


Ali, recimo, u časopisu koji sam radio devedesetih - Libra libera, sam se dosta brzo snašao. Oni su prvi došli do mene, jer su hteli da im ja radim časopis. Zato sam dosta brzo dobio slobodu da pre štampe ne moram ni da im šaljem naslovne strane na pregled, jer su oni jednostavno imali poverenja. Ali ja razumem njihov razlog, poklopilo se ono što su oni želeli, sa onim što sam ja želeo. A ja sam hteo da imam prostor za eksperiment, za rad, a njima se sviđalo to što ja radim, pa su me pustili da radim. Tu je bilo najvažnije poverenje. Oni me nisu pustili jer sam ja njih pitao, već je došlo do toga samo do sebe.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Libra libera, časopis za književnost i drugo, 2000. - ...


Ja bih uzeo na početku preloma časopisa deset, dvadeset stranica gde bih radio nešto, neki art, intro, nekakav vizuelni uvodnik, koji bi trebalo da signalizuje i da neki filing šta se dešava na sledećih dvesta stranica časopisa. Tako da su oni vremenom stekli poverenje, koje si ti zaradio, i onda par puta napraviš nešto ozbiljno dobro. Tada brate, imaš carte blanche, imaš ono – radi šta hoćeš. 

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Libra libera, časopis za književnost i drugo, 2000. - ...


To je ono, kad smo pričali o Arkzinu, kada sam ja osvestio da sam više art direktor nego prelamač. To je momenat u kome shvatiš da nije tvoje da ti tamo neke svoje kerefeke guraš. Jer kao prvo mnogo radim - hrpu sam magazina radio, pa ne mogu stalno isisavati iz palca nešto novo. Shvatiš da je tvoj posao da otvaraš prostor drugima. Ta otvaranja mikro prostora smo već u Arkzinu imali. Sećam se da smo par godina u novinskom izdanju imali u rubovima stranica nešto tipa poštanske marke, 2x3cm. Svaki put bismo naručili jednom od ilustratora i stripadžija da naprave u tom prostoru nešto kroz ceo broj od 40 strana. Neko je napravio jednom recenzije kroz sve strane. I tako neke serije...

Kako si koristio onda tu svoju slobodu art direktora?

Znaš, čim ti otvoriš mali prostor i držiš ga konstantno slobodnim, već se pojavi neko ko će tu nešto svoje da stavi. Kasnije sam taj princip uveo u sve što radim. Shvatio sam i da kada tako nešto napraviš, ljudi to tebi pripisuju. Iako potpišeš sve ljude, to je prosto deo kredita. Ako je ta nečija ilustracija na naslovnoj strani super, a ja sam to prelamao, svi kažu, „što ti je super časopis“. Shvatio sam onda da se ta saradnja isplati i meni i njima. I tako sam u Up&undergroundu, Frakciji i Libri, povremeno imao mogućnost da otvorim prostor.

Spominjao sam Umas u Splitu, odsek Dizajn vizuelnih komunikacija. Tamo često idem da radim radionice, pa imam uvid u ono što rade studenti. Kada bih među tim radovima pronašao nešto interesantno, često sam pozivao neke od tih studenata da rade za Libru. Njima je bilo ok da na koricama u koloru i na prvih osam stranica imaju svoje ilustracije. Kriterijum mi je bio jednostavan. Ono što se meni činilo da je ok, pretpostavljao sam da će se valjda još nekom učiniti interesantnim.

Frakcija je imala jednu specifičnu situaciju, jer je to časopis za izvođačke umetnosti. Kada sam ga preuzeo, mislim da je bilo 2007. ili 2008. godine, uređivačka politika je bila da svaki broj ima novog urednika. Obično su zvali ljude koji nisu urednici. Oni su bili ili scenografi ili ljudi povezani sa onim čime su se bavili teoretičari umetnosti. Tada sam shvatio da moram postaviti stvar dosta čvrsto, da ne bi došlo do toga da moramo zajedno da tražimo kako nešto treba da izgleda. To je bio dvojezičan časopis, svaki tekst je išao na hrvatskom i engleskom jeziku, što znači da je tekst svaki put završavao parnim brojem strane. To je značilo da mogu da ubacim između svaka dva teksta neke dve strane, pa sam tako dobio deset spredova u kojima sam mogao da ubacim neke serije. Objasnio bih to njima kada dođu "ajmo to ovako".

U čemu je tu zapravo keč? Nekada smo imali samo dramske tekstove, u kojima ne možeš to da napraviš. Ako imaš 100 ili 150 kartica dramskog teksta bez ilustracija i fotografija, ne možeš ti tu sad bog zna šta. Možeš ti tu sada „piliti“ po tome, al „nema se gde oko odmoriti“. I onda kažem "Dobro, ok. To je sve u redu. Ali evo, imamo ovaj prostor za galeriju. Idemo sada da razmislimo šta bi nam na temu odgovaralo." Tako je sa njima bilo lakše raditi, jer bih ih uposlio da se bave s tim. Valjda u tom procesu odrastanja shvatiš da je dobro delegirati stvari. Shvatiš da treba malo i drugi da se bave tvojim problemima, lakše ćeš ih rešiti!

Dejan-Dragosavac-Ruta-designed-rs
Frakcija, časopis za izvedbenu umjetnost, 2009. – 2015.


Taj tehnološki aspekt me takođe zanima u kontekstu Frakcije. Tu se tačno vidi eksperimentisanje sa tehnologijom štampe, ili kako si rešavao stvari: od naslovnih strana do rikne. To se ponavlja i u projektima za Kontejner...

Frakcija je u stvari ogledalo onoga što sam probao i u Libri, a tamo sam iz broja u broj isprobavao različite stvari. Kad god bih osetio da nešto odgovara temi i sadržaju, ili da bi mi pomoglo da uz isti ili ne preterano različit trošak, napravim nešto efektno, ja bih to isprobao, i onda bih sledeći broj išao dalje. A po starom pravilu, bilo to greška ili ne, ako nešto ponavljaš stalno, to prelazi u identitet. U Libri sam već imao i naopaku klapnu (naslovne stranice koje su okrenute ka spolja), i slova koja su na rikni. Onda sam shvatio da mogu nešto od toga da iskoristim i za Frakcije. Međutim, ako nešto ponavljaš stalno, to postaje identitet. Prvi put moraš da isprobaš da li nešto funkcioniše, drugi put dobiješ na sigurnosti, a treći put ti već drugi traže, „daj i nama napravi ono“.

Da pređemo na Kontejner - biro savremene umetničke prakse, i dizajn koji si radio za njih. Pretpostavljam da ti je sve oko Kontejnera i milo i drago, svi ti njihovi projekti Ekstravagantna tela, Touch me festival, DeviceArt...

Kontejner je jedna od retkih prilika! Kod svih ovih časopisa i magazina koje sam radio nikada, nijedan nisam pokretao iz početka. Sve sam nasleđivao. Naslediš nešto, i onda obično kad naslediš prvi broj, ne daju ti odmah da menjaš sve, a svaki dizajner bi sve promenio iz početka, jer naravno da svet počinje sa svakim od nas! Ali ne može to tako. Oni ti to ne daju „nemoj mi sada i to menjati“! Jer hoće barem da zadrže format, kako bi čitaoci mogli nešto da prepoznaju.

Dejan-Dragosavac-Ruta-designed-rs

Dejan-Dragosavac-Ruta-designed-rs
Kontejner, biro suvremene umjetničke prakse, njuzleteri, festivalski plakati i katalozi, 2003. - ...


Kontejner se aktivirao 2002. na 2003. godinu, i već tada sam bio s njima dosta blizak, jer je između ostalog, moja tadašnja (i sadašnja) devojka deo toga. Kada su pokrenuli Kontejner, imali smo mogućnost da zaista, pre nego što bilo šta naprave, dosta ozbiljno razgovaramo o tome kako da se uopšte radi. Oni su pre svega bili veoma ambiciozni, pa sam zato i imao osećaj "dobro, ne radim nešto uzaludno - nešto čega će biti dva, tri, pa će oni da odu da se bave nečim drugim". U tim situacijama dobiješ motivaciju i krila.

Dejan-Dragosavac-Ruta-designed-rs
Dejan-Dragosavac-Ruta-designed-rs
Kontejner, biro suvremene umjetničke prakse, njuzleteri, festivalski plakati i katalozi, 2003. - ...


Oni su organizovali neke pojedinačne događaje instalacija i performansa, koji su imali relativno usku publiku, od 50 do 100 ljudi. Ta publika je bila dosta ciljana, među njima su bili istoričari umetnosti, kustosi, filozofi. Tada je to ipak bio nepoznat format, zapravo, nešto što do tada u Hrvatskoj nije bilo toliko prisutno. Razmišljali smo puno i o tome. Trebalo je imati tekst i na hrvatskom i na engleskom, jer su hteli da deluju i šire od Hrvatske. Onda smo razmišljali: "dobro, bilo bi ok da je to plakat," ili "bilo bi dobro da se to na kraju može arhivirati u neki komplet". Sve smo to pokušavali. Na neke odluke smo bili primorani zbog racionalizacije, jer nije bilo para. Kao i svakom udruženju, i njima je trebalo par godina da sve to krene, jer kretalo se iz početka. A i nije tu baš bilo tolikih budžeta...

Dejan-Dragosavac-Ruta-designed-rs
Dejan-Dragosavac-Ruta-designed-rs
Kontejner, biro suvremene umjetničke prakse, Device_art, festivalski plakati i katalozi, 2004. - ...


Radili smo dakle sve stvari u dve boje. Nije to bila kolor slika, koju ti moraš verno da reprodukuješ, već je više trebalo da dočaramo neku atmosferu, ideju, koncept performansa ili instalacije. Tako smo kombinovali tih par stvari, koje su sa jedne strane ekonomične, ali njima ipak funkcionišu. Takođe, od samog početku su pa i danas, na moj nagovor u kutu svakog materijala pisali - K001. To je tada izgledalo pretenciozno, kao da očekuju da će biti preko sto događanja. Ali ipak smo numerisali od samog početka. Sad smo negde kod broja 50, tako da nije besmisleno!

Volela bih da nam kažeš nešto o saradnji sa kolegama, pominjao si Dejana Kršića, Mirka Ilića. Kakve saradnje sklapaš i koje su ti posebno važne?

Morao bih prvo da odgovorim koje su na mene imale zanatski uticaj, dizajnerski. Prvo, naravno Kršić, bez njega nema Rute - to je na toj razini. Sledeći ko je na mene uticao je Željko Serdarević, koji je dolazio krajem devedesetih do Arkzina. On je tada na svojim putešestvijama Split-Zagreb-Beč-Maribor, opet dolazio do Zagreba. Na mene su dosta uticali njegovi pristupi, način rada, estetika, puno su mi značili. Teško mi je da osvestim, ali mislim da mi je značio zato što je bio neko drugi ko nije Kršić. Neko ko je imao opus i iskustvo, a nije bio Kršić. On je negde i generacijski između mene i Dejana, pa sam mogao s njim da komuniciram.

Naravno, treći u toj nekakvoj ranoj fazi je svakako Mirko Ilić. Bilo mi je važno to iskustvo rada sa Mirkom koji je tada dolazio s Menhetna da radi neki svoj časopis sa nama (koje sam ja smatrao malima) u toj sredini. On je odlučio da dođe i sa nama dizajnira Večernji list, razumeš. Što ima logike, naravno, on je pre odlaska sarađivao s Dejanom, i sve to ima neku svoju genezu. Ali mi je to iskustvo bilo važno jer sam gledao kako se radi biznis. Moja omiljena anegdota je da mi je Dejan pokazao gde se uključuje kompjuter, a Mirko, gde se isključuje. I to je istina.

Na jedan način je on zaista imao sposobnost vizualizacije koju ja do tada nisam sretao. A u stvari sam naučio i dobrim delom kako se sve to vodi kao biznis, kako se nosi s tim, jer Mirko zbilja daje taj osećaj. Imaš taj osećaj da može proizvesti kao deset ljudi u procesu, sa nekakvom tom energijom i harizmom. Naš dil je bio - mi smo sve radili, on je to prodavao. Njegov posao je bio 90% posla. Ja ne znam da li je on gurnuo miša u vezi Večernjaka i Slobodne Dalmacije, al u stvari, 90% posla je napravio on, jer bi nama rekao, „radite vi, napravite nešto“. On bi intervenisao u procesu, savetima. Recimo, kod Večernjeg lista je imao jednu genijalnu ideju da preko hrbta tj. rikne, ide vertikalno naziv novine Večernjak tj. Večernji list i to je bila dobra ideja! Ali sve ostalo je pustio nama, da manje više sami radimo. Međutim, najveći deo posla u takvim situacijama je prodaja posla, uveravanje onih da je to stvarno dobro, da je to rešenje. I to je bilo neko čudno iskustvo, gde nas odjednom iz te neke fanzinske ili polu-fanzinske situacije, dovodi u najtiražnije novine da mi tamo radimo, i da tim ljudima koji se bave novinarstvom 30, 40 godina, objašnjavamo šta treba da rade. Nadrealno je bilo! Kasnije kada smo radili Slobodnu Dalmaciju, već je bilo opuštenije, jer smo tačno znali kako Mirko funkcioniše, a šta mi možemo. Meni je bilo čudno, jer do tada nisam poznaovao svoje mogućnosti. On je pokazao nama, a prvenstveno meni, šta mogu da napravim. Jer mi je dozvolio da to radim. Pre tog iskustva mi ne bi palo na pamet da bi neko mogao da mi predloži „hoćeš li da radiš redizajn Večernjeg lista“. To mi je bilo kao da mi kaže da li bih radio raketu za Mars. Ne razmišljaš o takvim stvarima.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs

A kada su se obrnule uloge, kada si ti postao freelancer koji sarađuje sa svojim kolegama na projektima, ali i sa mlađim kolegama - kakve su te saradnje bile, a kakav si ti bio u takvoj ulozi?

Ja u stvari volim da sarađujem. Volim da povremeno napravim nešto sa kolegama. Sarađujem sa Nikolom Đurekom, koji je tipograf svetske klase. Glupo je sada i govoriti da li je među prvih deset, dvadeset, ali je ozbiljne svetske klase. On ima taj OCD poremećaj koji mu omogućava da satima i danima visi nad radom. A i dovoljno je inteligentan i strpljiv da od boljih nauči. S njim sarađujem godinama, iako ne direktno, u smislu da radimo zajedno na nečemu. On radi tipografska pisma koja ja eventualno u nekom procesu komentarišem, onda ja radim s tim tipografijama, tako da je i to oblik saradnje.

Taj oblik saradnje i dalje volim sa svim ostalim ljudima odavde koji se bave tipografijom. U Arkzinu smo to radili još negde '95. sa Erminom Međedovićem, jednim kolegom koji je iz Splita, a radi u Sloveniji. Valjda zato što smo mi pokazivali afinitet prema tome, povremeno pisali o tipografiji, onda bi ljudi slali font da se pohvale. Ti bi onda nešto uradio sa tim, da bi neko drugi to video pa poslao svoje pismo i to evo traje do danas.

Sarađujem i sa kolegama Hrvojem Živčićem, Olegom Šuranom, Markom Hrastovcem. Kada oni nešto naprave, ja onako pristojno, iz daleka, zaobilazno kažem „pa jako lep font, da li bih mogao...“. To je jedan oblik saradnje.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
Plakat “Polica s knjigama”, Typonine, 2010.


Drugi oblik saradnje je naravno na nivou ilustracije. A u stvari smo Dejan i ja u tih deset godina saradnje imali taj četvororučni rad, gde smo mogli ono - jedan počne, drugi preuzme. Bez problema smo mogli tako da radimo. Sada ne, većinom radim sam. Mislim da mi je danas nezgodno da sarađujem sa nekim na taj način jer sam se izdrilovao i stvorio metodologiju rada, pa mi je nekako teško. Maltene mi deluje kao gubitak vremena da bih se dodatno time bavio. To naravno ne treba tako, nego sam ja takav... Nisam ni neki kontrol frik, ja sam polu „pakljav“, da nema još uvek „lajnjanja“ automatskog na kompjuteru, „ajme, bilo bi to sramota za gledat“. Većina mojih poslova je niskobudžetna i ja moram da odradim sve da bi mi se uopšte isplatilo da se time bavim. Zvuči idealno, kada bih ja rekao – „a pa ja to postavim, skiciram, zamislim, onda to neko odradi“. Tu imam neku falinku, jer jednostavno naučio sam radeći toliko magazina i novina da efikasno i brzo radim, sve vreme razmišljajući o tome. Onda je jednostavno i lako to preneti na knjige, na depilijane, na brošure, jer je sve manje kompleksno od novinske stranice, koja ima 40-50 elemenata. 

Na čemu trenutno radiš, i šta bi ti profesionalno bilo najizazovnije, a što možda nisi radio?

Možda je najbolji odgovor upravo ono što mi je trenutno interesantno, a to je ovo što se dešava sa kampanjom platforme “Zagreb je NAŠ!”. To mi je sada zanimljiva situacija, pošto je to jedna nova situacija. Nije u potpunosti nova što se tiče metodologije, ali je drugi kontekst. To je proizašlo sve pre jedno desetak godina, možda malo više, sa inicijativom “Pravo na grad” koja je problematizovala pitanja javnih prostora i javnih dobara u Zagrebu, kroz neke konkretne situacije. To je vama poznata priča, kroz Beograd na vodi.

Svi ti odnosi lokalne samouprave prema kapitalu koji uzurpira javno vlasništvo, u nekim kombinacijama privatno-javnog, koje su do sada pokušavane da se prodaju kao neki model koji će funkcionisati - to javno je uvek bivalo izigrano, a privatno je uvek dobro prolazilo. I naravno, većinu tih bitki, mi smo ako se kratkoročno gleda gubili. Međutim, kroz ono Maovsko „iz poraza u poraz do konačne pobede“, ja mislim da se dobijalo, podizala se vidljivost takvih projekata. Drugo, postavljala se neka infrastruktura odnosa ljudi i institucija, koja može kasnije da se iskoristi. Nakon šest, sedam godina tih aktivnosti, iscrpeo se smisao dotadašnjih aktivnosti. Već su se na prethodnim lokalnim izborima javljala razmišljanja, a na ovim je odlučeno da se izađe kao platforma “Zagreb je NAŠ!”. Sada već u koaliciji sa nekim drugim strankama (progresivne leve provenijencije za grad) zajedno izlazimo na lokalne izbore gde je demarkaciona linija u stvari, u odnosu na ove ostale, odnos prema javnim dobrima. Važno je da spomenem da je u Zagrebu gradonačelnik Milan Bandić na vlasti već 16 godina, i on je sada išao u borbu za još jedan mandat. Njegova sposobnost leži u tome što je on zaista politička životinja, koja oseća politiku i ima veliki nagon za preživljavanjem. On je prva dva mandata osvojio kao član SDP-a, Socijaldemokratske partije, a druga dva mandata je pak ostao na vlasti jer je bio sa HDZ-om, koja je desna stranka, uz još neke druge. Većina ovih mejnstrim stranaka su u poslednjih 16 godina podržavale Bandića i učestvovale u njegovim pričama. 

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
“Zagreb je NAŠ!”, 2017.


Posle ovih lokalnih izbora 21. maja, ko god pobedio od ovih kandidata mejnstrim stranaka koje su učestvovale do sada u vlasti, kreće u dodatnu prodaju javnih firmi, i sve će otići u komercijalizaciju. A uvek se pokazuje u svim tim tranzicionim pričama da to ne ide na dobro, da vodi ka lošim i skupljim uslugama.

Kakva su ti očekivanja?

Kampanja ide, imamo puno akcija, radi se po kvartovima, trenutna situacija je sakupljanje potpisa za kandidaturu gradonačelnika koji će ići ispred platforme, Tomislav Tomašević. Mislim da bih bio malo nerealan da kažem da očekujem da on postane gradonačelnik. Realna očekivanja su da se uđe u gradsku skupštinu, da dobijemo od 3 do 5 mandata. TO bi nam dalo neku polugu, lakše bismo dolazili do medija kada smo u skupštini, jer te tako malo ozbiljnije doživljavaju. Tu je i eventualno građenje priče za sledeće parlamentarne izbore. Naša skupina su ljudi koji tu politiku doživljavaju kao svoju i zaista su aktivni, to bi bio neki core, a onda imaš dalje akcije na dve strane - uključiti ove koji do sada nisu bili zainteresovani zbog toga kakva je politika - netransparentna, koruptivna, itd, i s druge strane imaš razočarane glasače levice, tj. SDP-a. Oni se pokušavaju sakupiti. To je neka target grupa, i onda se na tome radi. Znaš, u politici nemaš neograničene resurse da bi tu radio sve što bi ti hteo, već radiš ono što ima najveći efekat. Tako da, kada uđeš u tu arenu, nema tu previše mesta za estetiku, to je sve dosta funkcionalno. Sve je funkcionalno.

*Intervju je rađen pre izbora. Platforma “Zagreb je NAŠ!” osvojila je 8,05% glasova, odnosno pet mandata.

Da li razmišljaš mnogo drugačije u ovim aktivnostima jer je za tebe to neko novo iskustvo (ili možda nije novo, ali je drugačije)?  

Pa jeste novo. Kao prvo, tu ne učestvujem kao dizajner, već prvenstveno kao građanin koji se razume u dizajn. Ja sam tu kao bilo ko drugi. Kao što za onog koji je trebalo da napravi Trojanskog konja od 30m, nije bilo bitno što je stolar, već brate što je građanin, koji se eto bavi time, pa na taj način učestvuje. Svako radi ono što zna. Ja se tamo vidim na taj način. Sam proces rada sa njima i ne podrazumeva da oni nešto naručuju od mene, već jednostavno, ja tamo pokušavam da zajedno sa drugima razmišljam šta bi bilo najbolje za tu situaciju. 

I zato su to često situacije gde nema puno posla, sedenja, guranja miša i provedenih noći kao kod časopisa. Ovde treba da razmisliš, ali da onda osmisliš nešto što je jednostavno i gde se dizajn zapravo ne vidi, jer nije bitno ko to radi, već da to što radi svako može da koristi i da to komunicira sa što širim krugom ljudi. Možda je tu u nekim prilikama bilo nešto više dizajnerskog posla u smislu, setiti se nečeg zanimljivog u kampanji...

Često u poslednje vreme spominjem, što je na neki način referenca na Trampa i simulakrum cele te kampanje - odnosno njegove šilterice (kačketa), tj. one kape na kojoj piše Make America Great Again (MAGA). Navodno je on sam to smislio i zaista je s tim pogodio sve ono što je hteo da izkomunicira. Mislim da smo uspeli u ovoj kampanji s idejom štampanja majica koje nam donose ljudi. Nismo izmislili baš nešto posebno pametno, ali keč je u tome da smo uspeli da kroz jednu takvu banalnu stvar dobijemo nekoliko dobrih aspekata. Prvo, ostvarili smo participaciju u kojoj ljudi sami donose svoje majice na štampanje. Nakon naše štampe, majice im se vraćaju i tu stvaraš jedan odnos poverenja, što i jeste jedna od osnovnih stvari koju smo hteli da naglasimo. Drugo, izbegavaš da izgledaš kao standardna stranka u kojoj svi imaju majice iste boje, već personalizuješ kampanju, tako da se ljudi najugodnije osećaju u svojoj sopstvenoj odeći. I kao treće imaš taj ekološki i održivi aspekt, kroz recikliranje. Ljudi donose svoje majice, mi štampamo bukvalno u sobi, koristeći neotrovne boje na bazi vode, koje nakon kampanje mogu da se isperu pranjem na 60 do 100 stepeni. I na kraju, ekonomično je, jer nemamo para. Cela kampanja je finansirana isključivo prilozima učesnika kampanje tj. onog nekog šireg kruga simpatizera.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs
“Zagreb je NAŠ!”, 2017.


S druge strane, ne plaćaš te majice. Kako smo sami to štampali jednom, belom bojom, odjednom smo dobili i tu neku netipičnu situaciju sa bojom. Iako je nama primarna boja plava, tzv. Zagreb plava boja, boja tih logotipa na majicama je bela i netipična. Tako smo pobegli iz one uobičajene šeme crveno, plavo, žuto, ili šta sve može biti...narandžasto-zelena kao eventualno u Holandiji... Svim tim mikro zahvatima, u kojima svako od naših kandidata i aktivista nosi svoju majicu koja sadrži logotip, sa čak i nekim njegovim varijacijama, mislim da smo uspeli u dizajnu. Uspeli smo da dizajnerski napravimo neki objekat i situaciju, koja može u simboličkom karakteru da odražava dosta aspekata cele kampanje. I pri tome nam još omogućava, (kako se većinom naša kampanja bazira na društvenim mrežama, konkretno na Fejsbuku koji je u Hrvatskoj dominantna društvena mreža), da odmah snimamo proces štampanja, i dobijemo sadržaj koji možemo da plasiramo momentalno. Time dobiješ taj reality show efekat političkog performansa. Sam logotip je tekst od dva reda i tačkice. Nije da sam točak izmislio, ali ovo sa majicama koje isto nisu izmišljene, u ovom kontekstu zaista mislim da jesu dobro rešenje, jer se kroz različite aspekte prelama baš ono što ta platforma jeste.

Koliko su tvojekolege dizajneri uključeni u te procese u kojima se ti već neko vreme nalaziš, a tiču se političke borbe? Koliko si zadovoljan participacijom svoje struke u ovoj stvari?

Dizajneri su sami po sebi oportunisti, pa je nekima oportuno da budu aktivisti, a nekima da ne budu. Ali pre godinu dana su ovde bili protesti jer se menjala kurikularna reforma u školstvu. Smenili su Borisa Jokića koji je do tada vodio tu reformu. Onda su se desile  demonstracije i dizajneri su se tada zaista samoorganizovali, pa je u periodu od jedne do dve nedelje, skoro stotinjak dizajnera napravilo neka rešenja, plakate koje su ljudi zaista nosili na tim protestima. Tako da jedan deo dizajnera jesu svakako i aktivisti, ja ih poznajem, i ima ih dovoljno takvih. ALi dešava se da dizajneri kada uvide situaciju, kada ih ponese žar, da onda i oni shvate... Još ako ih pogodi tema i duh, oni se lako uključe i onda s tim nema problema. I platforma „Zagreb je naš!“ ima nekoliko dizajnera. Jednostavno, mi nemamo problem da imamo previše dizajnera, pitanje je ima li tu dizajnerskog posla za nas. Više imamo posla oko stvaranja sadržaja za društvene mreže. Potrebno je da se tu uključe u proizvodnja takvog sadržaja, da ne kažem političkog spektakla. A dizajn...napravi se logotip, definiše boja, i brate, to može da radi svako, nema tu nekih zahteva.

dejan-dragosavac-ruta-designed-rs

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services