Warning: Table './designed_designedup1/cache_page' is marked as crashed and should be repaired query: SELECT data, created, headers, expire, serialized FROM cache_page WHERE cid = 'http://designed.rs/intervju/dusan_rajic' in /home/designed/public_html/includes/database.mysqli.inc on line 134

Warning: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /home/designed/public_html/includes/database.mysqli.inc:134) in /home/designed/public_html/includes/bootstrap.inc on line 736

Warning: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /home/designed/public_html/includes/database.mysqli.inc:134) in /home/designed/public_html/includes/bootstrap.inc on line 737

Warning: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /home/designed/public_html/includes/database.mysqli.inc:134) in /home/designed/public_html/includes/bootstrap.inc on line 738

Warning: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /home/designed/public_html/includes/database.mysqli.inc:134) in /home/designed/public_html/includes/bootstrap.inc on line 739
Dušan Rajić | Intervju | Designed.rs - Dizajn web portal

Dušan Rajić

Dušan Rajić aka Dulajt; D.L.T. je vizuelni umetnik i diplomirani inženjer arhitekture iz Beograda. U prvom zvanju aktivan je od kraja 90ih godina prošlog veka, kao samouki “crtač grafita”. U međuvremenu se bavio, i nastavlja da se bavi, fotografijom, slikanjem, prostornim intervencijama, skulpturom i readymadeom, grafičkim dizajnom, muralima i različitim umetničkim asamblažima. Često sarađuje na zajedničkim projektima, i pruža podršku različitim inicijativama koje se bave promišljanjem (javnog) prostora, nezavisne umetničke scene i zdravog razuma. Njegovo drugo, formalnije zvanje označitelj je godina provedenih na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, ali i umnogome objašnjava njegov umetnički pristup koji uvek nosi svojevrsnu prostornu dimenziju, ili pak nudi drugačija promišljanja pojma prostora. 

Iako umetnička scena, kolege autori, publika i slučajni prolaznici uglavnom toga nisu svesni, Dušan Rajić je jedan od najaktivnijih i najproduktivnijih srpskih autora, za koga je umetničko delovanje, u nekom od brojnih formi kojima se koristi, svakodnevna praksa. Mnogi su videli i zapamtili desetine njegovih radova nesvesni činjenice da su oni delo istog, ovog autora, niti, ko je konkretno u pitanju. Sa druge strane, umetnička scena prati njegove galerijske intervencije često bez previše interesa za jednako vredne i visprene tragove koje već “decenijama” ostavlja u javnom prostoru, bilo da govorimo o zidovima zgrada, gradilištima, ruševinama, trotoarima, tunelima ili vagonima Beovoza. Dušan Rajić je jedan od retkih autora, u “našim” okvirima ali i šire, koji smelo i bez taktiziranja premošćuje nesumnjive raskorake između formalnog i neformalnog, umetničkog i neumetničkog, nezavisnog i institucionalnog, vidljivog i nevidljivog, globalnog i lokalnog, analognog i digitalnog, anonimnog i etabliranog, četkice i spreja, političkog i flegmatičnog...

Malo podataka. Aktivan više od 15 godina, član brojnih beogradskih grafiti ekipa i šire, svojevremeno saradnik u nastavi na Arhitektonskom fakultetu (kod prof. Branka Pavića), već nekoliko godina član fotografskog kolektiva Belgrade Raw, učesnik više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, saradnik Ulične galerije i Ministarstva prostora, doktorant na Univerzitetu umetnosti u Beogradu... Autor izložbe “Safari Wildlife” u Kvaki 22. 

Ipak, ako stavimo po strani sve biografske vinjete, informacije, hronologije i genealogije, i postavimo tipsko i uvek neprikladno pitanje - Šta Dušan radi (u životu)? – nameće se jednostavan i sažet odgovor, prikladno simptomatičan i za njegov celokupni opus. Jer šta god da radi, gde god da to radi, koji kod alat da koristi - Dušan crta. 

Prva “prava” samostalna izložba donosi nam i prvi “pravi” intervju. 

Razgovarao: Saša Arsić
Fotografije: Saša Arsić i Dušan Rajić
 

Iako si već dugo aktivan kao vizuelni umetnik, i u poslednje vreme prisutan i na lokalnoj i regionalnoj “izlagačkoj sceni”, Safari Wildlife je ipak tvoja prva prava samostalna izložba. Zašto se ona dešava baš u ovom trenutku?

Da, pre svega prva izložba gde sam radim u jednom većem prostoru, a da sam pri tome veoma zadovoljan rezultatom. Pretpostavljam da se nije desila do sada zbog moje inercije. Mislim da nikada nisam konkurisao da negde izlažem, uglavnom sam prihvatao pozive drugih, kustosa ili galerija.

Postoji konkretan razlog zbog koga nisi konkurisao za izložbe?

Čini mi se da to ima veze sa celokupnom situacijom na "balkanskoj" umetničkoj sceni. Zbog nepostojanja okvira i sistema, nisam osećao preteranu motivaciju da izlažem. Generalno sam imao mnogo više povratnih informacija na svoj rad u domenu grafita, nego od bilo kog dosadašnjeg učešća na galerijskoj izložbi.  

Taj deo tvog opusa koji pominješ "na ulici" - gde si prisutan mnogo duže nego u bilo kojoj galeriji ili blogu, nominalno je manje vidljiv i prepoznat od strane umetničke scene, pri čemu i nezavisnu umetničku scenu iz tog ugla moramo sagledati kao donekle "institucionalizovanu". Ali sa druge strane dostupan je mnogo širem krugu ljudi zbog same činjenice da se ti radovi nalaze u javnom prostoru. Koliko ljudi te dve strane tvog rada gledaju kao zasebne celine ili žanrove, i na koji način ti to vidiš? Da li osećaš raskorak između tih "scena"?

Ljudi teže prihvataju ako se paralelno baviš sa više stvari. Kada su u pitanju različite niše umetničke scene, mislim da kao i u vezi sa mnogim drugim stvarima, u našem okruženju nedostaje dijalog među različitim grupacijama. Te komunikacije se uglavnom događaju na nekom ličnom nivou, među prijateljima. Na internetu je to posebno uočljivo. 

Ono što je možda manje poznato ljudima koji ne prate "uličnu umetnost", ili nisu direktnije bili involvirani u tu scenu, je da i tu postoje neka dosta rigidna pravila (ponašanja), iako deluje da je u pitanju jedna skroz neformalna aktivnost. Samo su ta pravila skroz druge prirode, ali postoji sistem koji je možda čak čvršće postavljen nego u domenu institucionalizovanog umetničkog delovanja.

I jeste i nije tako. Ako izabereš da deluješ u okviru neke subkulture, svakako prihvataš neka pravila koja tu važe. Ali mislim da pravila uvek donekle možeš i da menjaš.

Deluje da ti upravo to i radiš sve vreme, u nekim pogledima si bio "inovator" u tom polju ulične umetnosti. Da li to radiš kroz neki vid svoje kreativne strategije i da li je teško praviti pomake te vrste?

To je jezik kojim pričaš, izražavaš se. Za mene su ti pomaci izazovi kroz koje mogu da sagledam da li je to što radim dobro. Za mene je to više eksperiment nego neko plansko ciljanje na određene stvari. Prija mi da se izrazim na različite načine, ili kroz različite formate, jer mislim da to doprinosi punoći tog autorskog jezika, ili njegovog shvatanja. Jezik je vizuelan, pa kao posmatrač svakako moraš da ga sebi nekako protumačiš.

Dosta stvari si prvi radio u okvirima lokalne grafiti scene. Na primer tagovanje ćirilicom, i to pisanim slovima, dok je neka rasprostranjena norma i kodeks da svi korste latinična caps slova. Šta te je vuklo da isprobaš takve stvari?

Ćirilica se sada dosta koristi, ali u to vreme skoro niko nije koristio ćirilicu. Meni je to bilo zabavno da probam. Inače, mislim da je ćirilično pismo u čisto vizuelnom smislu jako lepo. To je pismo koje smo svi učili i koristimo ga, ali ga onda ne vidiš na beogradskim zidovima. Nisam zagovornik “očuvanja kulturnog nasleđa”, tada me je zanimala lepota tog pisma i situacija da radim nešto što se razlikuje od većine.

Kada govorimo o aspektu anonimnosti, koje je često vezano za one koji se bave grafitima, poslednjih godina si mnogo eksponiraniji nego ranije. Da li je to zbog prilika koje su se ukazale, ili si i ti dobio potrebu da radiš na nove, vidljivije načine? Mislim na rad u galerijskom kontekstu, u okviru kolektiva (Belgrade Raw) i slično.

Radio sam ja to sve i ranije, ali je bilo razdvojeno. Mislim da sam prihvatio da postoje ta dva aspekta i da bi možda bilo zanimljivije objediniti ih nego raditi podvojeno. Anonimnost je uglavnom vezana za ulični konktest, a ja sam definitivno iz njega krenuo u neko šire umetničko delovanje.

Ponekad crtaš u železničkim tunelima. Jedini način da bilo ko vidi te radove su njihove fotografije. Dakle, svesno crtaš negde gde već znaš da malo ko može uživo videti taj rad u prostoru u kome se nalazi.

Možda će ga neko i videti. U tome i jeste čar. Opet je u pitanju istraživanje – otići negde i ostaviti trag. Dosta primitivan mehanizam, ali ima toga jako puno u umetnosti. Kada god proizvodiš rad - ostavljaš trag, gde god da je.

Kao “nova pećinska umetnost”? Mogli bismo da kontekstualizujemo to vrlo lako (smeh).

Čak i ako će te radove videti samo radnici koji tuda prolaze, i dalje je zanimljivo. Možda i interesantnije nego kada radiš u galeriji i donekle možeš da pretpostaviš ko će se pojaviti i kakve će biti reakcije.

Uradio si jedan zanimljiv rad na zagrebačkom MUU festivalu pre par godina, koji pretpostavljam da nije puno ljudi primetilo. U njemu si istraživao odnos reklama i grafita, promišljao same grafite kao reklamne poruke. Počev od toga da bilo koji tag nosi poruku “Ja sam bio ovde”. Kako ti deluje taj paradoks da je nešto što je percipirano kao underground i kontra sistemu, i dalje neka vrsta advertajzinga?

Grafiti su u svojoj prvoj postavci uvek nosili neku poruku. Sada, kako se stvari brzo šire internetom, imamo masu šarenih slova i imena, ali se nekako izgubila početna ideja. Imamo samo vizuelni efekat, čist marketing. Na žalost se retko dešava da postoje neka dublja značenja. Onaj koji ispiše svoje ime dolazi do nekog ličnog ispunjenja, ali pitanje je ima li ičega tu za nas ostale. Ne otvara se ni prostor za dijalog, siguran sam da za većinu ljudi u gradu takvi grafiti ne ostavljaju nikakav poseban utisak. Daleko od toga da bih kritikovao crtanje grafita kao takvo, ali neka promena bi trebalo da se desi. Vizuelno prezasićenje je ogromno. Danas mnogo više primećujem greške i one su mi uzbudljive, u okruženju gde je sve ultra precizno – zgrade, bilbordi, grafiti...

Kad si počeo da crtaš po ulici, imao si potrebu da stvoriš nešto što je kreativno i umetnički, ili je to bio deo tvog načina života u tom trenutku - druženje, život na ulici, pripadnost određenoj subkulturi?

U tom trenutku, i jedno i drugo. Cela grafiti priča funkcioniše na nekom drugom nivou u odnosu na kontekst umetnosti. Više je to neka urbano-istraživačka igra. Pomeraš neke granice za sebe, u fizičkom prostoru. To te kao klinca vodi mnogo više nego ostavljanje neke poruke. Govorimo o periodu kada si u suštini tinejdžer.

A kada je u pitanju ta generacijska stvar, kao da postoji neka percepcija da su grafiti nešto čime se baviš kao klinac, a onda to "prerasteš", pa si dizajner, umetnik, ilustrator... Imamo dosta primera i na našoj sceni, a tek na globalnoj, ljudi koji su potekli iz te subkulture, ali su se etablirali i odmakli od toga. Na ovaj ili onaj način su "institucionalizovali" sebe. Deluje mi da se kod tebe sve te stvari dešavaju paralelno, i da jedno ne isključuje drugo?

Ja u svemu tome samo vidim izraz. Da li se on dešava na zakonski nelegalan način, ili je to mural koji se realizuje uz podršku nekog sistemskog okvira, za mene je skroz nebitno. Da li će me neko zvati da negde, u nekom džentrifikovanom gradskom prostoru uradim neku zidnu sliku, ili ću ja to uraditi na svoju ruku... Ne vidim ni jedno ni drugo kao problematično. A što se tiče generacijskog jaza, jednostavno svako sazreva na svoj način i ima određene potrebe u određenom trenutku. Deluje mi ograničavajuća percepcija da je to nešto čime se baviš u nekom trenutku života, pa onda to prevaziđeš.

Tebi očigledno ni malo nije dosadilo crtanje na ulici...

Ni najmanje. Mislim da i dalje najviše informacija i utisaka dobijam na tom nivou delovanja. I to u velikoj meri utiče na kompletan moj rad. Ponašanja koja možeš da vidiš u gradu, u sve sirovijem obliku. Jako puno toga.

Postoje i neki prepoznatljivi ciklusi i teme tvog rada, bilo da pričamo o fotografiji, radovima na ulici ili u galeriji. Kroz duže periode se pojavljuju radovi koji deluju kao da su povezani, nekada čak imaju isti vizuelni jezik iako ih deli razmak od par godina. Da li si ti sam svestan tih celina dok radiš na radovima?

To su različita razmišljanja na sličnu temu. Svejedno mi je gde i kako radim... Ako pričamo o temi tehnologije, na primer, time se bavim već par godina, ali bez nekog formalnog “ciklusa”.

A konji?

To je stara priča (smeh). Najviše sam ih crtao kad sam radio na ulici. Sama činjenica da vidiš konja u urbanoj sredini, u 21. veku, je dosta neobična postavka. Onda naravno možeš da iščitavaš onako kako želiš. Na fotografijama gde ima konja u gradu, oni i dalje nose neku svoju snagu i jačinu. A kada ih crtam imam više ironičan odnos prema njima.

Da se vratimo izložbi. Koliko si je koncipirao kao celinu, a koliko je ona neki mogući presek trenutnog stanja (sveta)? Momenat u kome si zastao, sakupio skorije radove, možda pripremio neke nove i onda sa tim materijalom otišao da “savladaš” prostor - što si ovom prilikom uradio jako dobro.

Da, u suštini je tako. Ali bitan je i ekonomski faktor. Kada bih imao korektan budžet za produkciju, verovatno bih radio samo nove radove. Šta ću raditi dosta zavisi i od prostora. Kao arhitekti, to me dosta određuje.

Imao sam neku zamisao kako bih postavio sve to u prostoru, ali naravno to se sasvim promenilo kada sam ušao u njega i počeo da postavljam izložbu. Obično budeš u zabludi kada je prostor u pitanju (smeh).

Dosta se koristiš simbolima, a posebno u ovoj izložbi. Njihova rekontekstualizacija ili aproprijacija. Oni su nekad politički, duboko socijalni ili pak efemerni. Zašto voliš da ih koristiš?

To mi je uvek bilo zanimljivo. Većina simbola, koji su nam svima poznati, uglavnom imaju u najmanju ruku dvostruka značenja. To mi je bilo smešno, sam pokušaj da razumeš o čemu se radi. Simbole lako čitaš i uvek imaš pregršt učitanih poruka. Tako da se i tu opet dešava neka igra.

Na izložbi ima i dosta slika (ulja na platnu), kao i radova koji postoje verovatno već neko vreme, ali ljudi nisu do sada imali prilike da ih vide. Da li ti slikanje prija kao medij?

Ne pravim neku posebnu razliku... Oduvek sam slikao, pa ne osećam posebnu promenu zato što se ti radovi sada nalaze u galeriji.

Postoji par fundamentalnih određenja umetnosti koji se dosta lako čitaju u tvom celokupnom radu. Prvo bi bila postavka da umetnik posmatra svet koji ga okružuje i na određeni način ga artikuliše. Veliki deo tvog rada može da se gleda samo kroz to, naizgled banalno određenje. Bilo da su tvoji radovi politički ili društveno angažovani, ili da je u pitanju šaljivi osvrt na neku pojavu, uvek je to komentar na nešto.

Uvek pokušavam da ponudim komentar koji može da se u najmanju ruku čita dvojako. To vezujem i za onaj nedostatak dijaloga, zbog toga uvek težim da postavim neku kontru, kao neku misaonu provokaciju. A da ona nikako ne zapadne u banalnost.

Koliko se to dešava spontano i intuitivno, a koliko kao rezultat neke tvoje analize?

Mislim da sam konačno prevazišao period u kome sam mnogo analizirao, mislim da me je to i blokiralo u velikoj meri. Trudim se da se što više igram. Imam osnovnu predstavu o nečemu... U suštini ceo život analiziraš sve, naš misaoni sistem je na tome postavljen. Do te mere da to često izbija čak i u podsvest. Ne trudim se da gradim sistem, naprotiv. To želim da izbegnem, jer onda zapadaš u nešto što je već čvrsto postavljeno. To me ne interesuje toliko. Više volim da i sam sebe iznenadim postupkom koji primenim.

Drugi aspekt savremene umetnosti koji sam želeo da pomenem, a ta tema je dosta akutelna na globalnoj sceni, i to već decenijama, je ideja o brisanju granice između života i umetnosti. To umetnici pokušavaju da postignu na različite načine, a čini se da ti to već radiš, sasvim intuitivno. Javni umetnički rad je deo tvoje svakodnevice mnogo pre nego što si počeo da se time baviš na bilo kom polju ili skroz profesionalnom nivou.

Za mene je to skroz normalna stvar. Umetnost i jeste život. Ne bih da se razbacujem velikim izjavama, ali za mene to i jeste jedini način, nerazdvojivo je.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services