EmaEmaEma

Emilija Radojičić - EmaEmaEma je multimedijalna vizuelna umetnica koja trenutno živi, radi i studira u Beogradu. Uticaje prima iz prirode, snova i podsvesti. Radi u poljima crteža, slike, fotografije, muzike, animacije, objekata, VJinga, instalacije i urbanih intervencija (murala). Učestvovala je u brojnim street art kolaboracijama i projektima, domaćim i regionalnim, poput Škvera na Malom Lošinju i Muzeja ulične umetnosti (MUU) u Zagrebu. Do sada je realizovala nekoliko samostalnih i mnogobrojne grupne izložbe širom Evrope, kao kustos i kao umetnik. Nedavno je u Hrvatskoj predstavila fotografske i video radove na izložbi pod nazivom "Daydreaming". O sebi kaže: "Bežim od asfalta u krošnje. Tamo crtam sve što vidim i sanjam". Emilijina nova samostalna izložba biće otvorena 19. marta u Umetničkom prostoru U10. Na izložbi će biti prikazani crteži na kojima Ema radi već neko vreme, kao i tapiserije koje je skoro počela da plete.

Razgovarao: Saša Arsić
 

S obzirom na tvoje godine i činjenicu da i dalje studiraš na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, već si učestvovala u brojnim neformalnim i "zvaničnim" izložbama, akcijama i umetničkim intervencijama i projektima. Koja je bila tvoja ulazna tačka u svet "crtanja"?

Kod mene je crtanje nekako “išlo samo od sebe”, od malena. Prvi susret sa galerijom se desio kada sam imala 18 godina, rešila sam da se prijavim na izlagački konkurs jer sam do tada već uveliko crtala i imala dosta radova. I prošla sam! Ali i dalje nije to ono što me je poguralo dalje. Iskustva sa ulice, crtanje grafita i bavljenje street artom su bili moja prava odskočna daska. Tada mi se sve otvorilo i shvatila sam šta bih sve mogla da ostvarim.

Bila si deo nekih lokalnih grafitaških ekipa. Koliko je ovaj milje uticao na tvoje shvatanje umetnosti u celini, kao i na vizuelni stil tvojih crteža? Da li bi uopšte razdvajala ovaj domen od domena "etablirane" umetnosti?

Ne mogu da kažem da su grafiti stilski baš u velikoj meri uticali na moj rad, ali ta ekipa i ljudi iz mog okruženja su me oslobodili i pokazali mi tu drugu stranu priče. Na tome sam im svima večito zahvalna. Često su moji grafiti bili nazivani “anti-stilom”, par puta sam i dobijala pretnje jer moji grafiti nisu onakvi kakvi bi “trebalo”da budu. Cela grafiti priča je toliko različita od galerijske. Barem se to tako obično postavlja. Ali na kraju krajeva, sve je to zapravo jedna ista stvar - ljudi se bave svojom umetnošću i naravno da priželjkuju reakciju. Zato to i radimo, između ostalog. Grafitaši i “street umetnici” crtaju na javnim površinama, drugi izlazu u galerijama... To je prelepa stvar i treba dati svima slobodu da se slobodno izražavaju na način koji im najviše odgovara.


Fotografija: Mario Kolarić
 

Ko je, onda, Ema62 a ko je EmaEmaEma?

Ema62 je mlada divljakuša, jako radoznala i otvorena prema životu, a EmaEmaEma je Ema62, samo ozbiljnija i ambicioznija verzija.


Fotografija: Mario Kolarić
 

Značajan deo ove priče u našem regionu je i društveni aspekt, odnosno činjenica da različite ekipe i autori imaju brojne tačke susreta, bilo da su u pitanju festivali kao Škver i MUU, ili se neko samo pojavi u drugom gradu da bi crtao napolju sa prijateljima. Dosta se radi zajednički, prati se rad drugih... Znam da si imala brojna takva iskustva, šta poneseš iz njih i koliko je to važno za sam tvoj rad?

Dosta cenim iskustva sa takvih grupnih projekata, puno sam interesantnih ljudi upoznala, videla šta sve oni rade, šta se sve može. Svako od njih radi nešto interesantno, uvek je neka baš dobra prica iza tih ljudi. Jako su me inspirisali i puno toga sam naučila od njih, pošto se često dešava da sam ja najmlađa u ekipi. Pomeraju mi se granice svaki put - u toleranciji, u međuljudskim, u samostalnom i grupnom radu. To mi puno znači i srećna sam da sam imala, i da ću imati prilike da sarađujem sa tolikim brojem ljudi.


Fotografija: Milica Balubdžić


Kakav je tvoj odnos prema umetničkom obrazovanju u našem kontekstu i iskustvo boravka na FPU poslednjih par godina? Da li uspevaš da upoznaš nove tehnike i veštine na pravi način, i koliko ti je bitan sam formalan status "diplomiranog stvaraoca"?

Često bih se na faksu razočarala sistemom, kako sve funkcioniše. Mislim da je problem u tome što se ne prati savremena umetnička primenjena i likovna scena u našem obrazovanju, neke stvari su i dalje dosta nazadne. Mada, nije to uvek ni do samih profesora, nekad je u pitanju veliki nedostatak resursa. Nedostaje i mladih i ambicioznijih umetnika koji bi mogli da budu predavači na fakultetima, jer bi oni mogli da studente uključe u nešto što je aktuelno i pomogli im da se formiraju u pravcu onoga što ih realno čeka posle studija. Svi se na svoj način trude da to poprave, i iskreno se nadam da će buduće generacije biti manje “oštećene” u tom smislu.

Sa druge strane, na faksu ima i sjajnih profesora koji su mi puno pomogli i naučili me novim stvarima, čak i kroz neslaganje sa mnom. Uvek se nađe neko sa kim možeš da porazgovaras “k'o čovek” i ko će ti izaći u susret. Neka znanja sam utemeljila, popunila rupe... Nije faks toliko loše iskustvo, ali moram da priznam da sam stvarno najveće lekcije pokupila od kolega i iskustava izvan fakulteta. Ne znam da li će mi i kako diploma nešto doneti u životu, imaću je ako zatreba, makar i samo da bi se sećala studentskih dana dok ona skuplja prašinu.

Akumulirala si dosta radova i serija radova tokom poslednjih par godina, neprestano crtaš i isprobavaš medije i materijale koje nisi ranije koristila. Da li se radi o nekoj vrsti bazične lične potrebe, ili tvoje odluke da se ozbiljno posvetiš umetničkom radu, kao profesionalnom putu?

Ne mogu da prestanem. Oduvek. Volim da crtam više od svega, a radoznalost me konstantno vuče u novim pravcima. Postoji toliko toga na ovom svetu. Pogotovo u XXI veku, mnogi mediji su nam lako dostupni, kao sredstvo izražavanja. Presrećna sam zbog toga. Takav rad me kompletno ispunjava i to je za mene – TO. Time se bavim, to je moj umetnički rad i profesionalni put kojim sam već krenula.

Tvoji crteži se kreću od začudno figurativnih, karakternih, do vibrantnih i živopisnih, sasvim apstraktnih kompozicija. Da li su to faze u tvom radu, ili dva paralelna toka koji se smenjuju i nadopunjuju?

Primetim da mi se i dan danas provlače neki arhetipi u crtežima koji datiraju još od detinjstva. Neke stvari su uvek prisutne, sve je to “jedno”, samo izraženo kroz drugačije oblike. To je jedna velika pletenica ideja i osećaja koja konstantno raste i dopunjava se.

Čini se da muzika ima dosta veze sa tvojim radovima, posebno onim apstraktnijim. Aktivna si u muzičkom projektu The Flesh Community, a i sama radiš na muzici. Koliko ti je ovo važno i kako vidiš vezu između zvuka i slike, viđeno kroz prizmu tvog rada?

Muzika je oduvek inspirisala moj rad. Volim atmosferičnu, ambijentalnu, sintisajzersku i mantričnu muziku. Dok slušam, u meni se bude razne atmosfere - mogu da jasno vidim slike, vibracije, daleke predele, događaje… Dobra pesma zna da me dovede u takvo stanje svesti da ne mogu da prestanem da crtam, čak i dugi niz sati. Svaki oblik i boja imaju svoj zvuk. Volela bih da čujem kako zvuče moji crteži. Kako kroz muziku vidim slike, tako i kroz razne vizuelne nadražaje čujem muziku. Sviđa mi se način na koji se Norman McLaren igrao sa zvukom i slikom. Danas ja to mogu da radim sa programima kao što su Ableton i VDMX.


Fotografija: Saša Arsić


Koji su drugi izvori inspiracije? Snovi se takođe nameću kao referenca, ali ne na način na koji to čini, na primer, Zograf, već se čini da je podsvest u tvom slučaju mnogo "rastočenija" ako tako može da se kaže…

Ono što na mene utiče nije direktan događaj u snu već sveukupna atmosfera i arhetipi koji mi se ponavljaju u snovima. Na primer, često sanjam kako spasavam svet od zla svojim moćima, kao Hari Poter. Komuniciram sa raznim životinjama, prilaze mi crni panteri, beli psi, delfini... Ono što crtam predstavlja moj utisak o doživljenom, vibracije crnog pantera, apsrtaktne vizije ljubavi u koju verujem i za koju mislim da može da "spasi" svet.


 

Odmah nakon tebe, izložbu u U10 imaće i Mario Kolarić, tvoj saputnik kroz život i umetnost. Takođe ste već izlagali zajedno i sarađivali na zajedničkim muralima. Da li je izazov deliti život sa drugim autorom i kako to sve utiče na vaše pojedinačne opuse i način rada, barem iz tvog ugla?

Interesantno je koliko spontano utičemo jedno na drugo. Slično razmišljamo, imamo ista zanimanja i stremljenja u životu. Tako i stvaramo, i mislim da se ne opiremo obostranom uticaju. To je zdravo jer, na kraju krajeva, oboje znamo ko smo i šta želimo da kažemo. Upoznali smo se tako što smo stvarali zajedničke crteže. Naš umetnički rad nas je spojio. Užitak je živeti i raditi sa nekim ko ti je blizak na toliko nivoa.

Šta se može očekivati na tvojoj izložbi u Galeriji U10? Da li je u pitanju izbor iz celog dosadašnjeg opusa, ili su to radovi koje si pripremala za ovu izložbu kao neku vrstu zasebnog projekta?

Izložiću crteže na kojima radim već neko vreme i tapiserije koje sam skoro počela da pletem. Prelazak iz “starog” perioda u novi, ali i dalje se kroz sve radove plete ista nit. Izložba je sama “sazrela”, radove nisam namenski radila za izložbu ali me raduje da ih konačno pokažem svetu, na neki način ovekovečim svoj skoriji rad i - najavim ono što sledi.

U poslednje vreme se baviš animacijom i videom. Da li ti prija ovakav rad "na ekranu" nasuprot papiru, i kakve ideje bi želela da reazlizuješ? Da li razmišljaš o tome da kroz animaciju "oživiš" neke do svojih crteža?

U animaciju i video sam se upustila upravo zbog želje da “oživim” svoje crteže. Dugo sam se opirala ulasku u “digitalni svet”, ali sam ubrzo shvatila koliko grešim. Ništa bez dobrih prijatelja i kolega da te razuvere! U trenutku kada sam ugledala animirani film “Asparagus” koji je radila Suzan Pitt, koji je ceo ručno animiran, prijatelji Lina i Boštjan su mi otkrili VJ-ing i program VDMX. Shvatila sam da nema granica. Mada i dalje ne mogu da se zadovoljim bez nekog ručnog, odnosno analognog rada tako da sve kombinujem.

Da li unapred razmišljaš o ciklusima i serijama radova, temama na koje želiš da se osvrneš ili to jednostavno izlazi iz tebe pa naknadno formiraš celine od postojećih fragmenata koje stvoriš?

Mislim da nema pravila. Nekada promislim rad, skiciram ga, dugo i detaljno radim na njemu, a nekad samo počnem i to nekako brzo završi u velikoj seriji radova. Zavisi od trenutka.

Da li imaš potrebu da učitavaš značenja u svoj radove, ili to u potpunosti prepuštaš posmatraču?

Svaki rad mi nešto posebno znači, ali volim da svi imaju potpunu slobodu da o tome zaključe šta god osete da je za njih istinito.

Koje su sledeće stvari koje bi želela da uradiš, a da nisi do sada? U smislu formata, tehnika, pristupa... Da li voliš da sebi postavljaš izazove u tom smislu?

Već neko vreme pravim ambijentalnu muziku. Želim da napravim celinu, jedan album na kome će se naći neke moje solo kompozicije, ali i dueti i saradnje sa mojim dragim prijateljima muzičarima. Do sada sam snimila nekoliko svojih pesama i četiri dueta sa Pavlom Popovom. Planiram da se posvetim više animaciji, videu i VJ-ingu. Takođe me sve više zanima patern -  dizajn i moda, štampa na različitim materijalima. Već radim na tapiserijama, planiram da pređem na veće formate i da isproduciram ćilime i tepihe po svojim crtežima. Zanimaju me i objekti i skulpture - kako bih se tu snašla i šta bi se desilo kada bi se sve te stvari spojile?

Pogledajte njene radove i na EmaEmaEma Facebook stranici!

EmaEmaEma Instagram

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services