Florentijn Hofman

U saradnji sa Dis-patch kolektivom, a povodom ovogodišnjeg izdanja berlinske Pictoplasme koja se održava od 10. do 14. aprila, predstavljamo vam još jedno ime sa prošlogodišnjeg izdanja Pictoplasme. U pitanju je međunarodno priznati holandski vizuelni umetnik Florentijn Hofman koji se poigrava sa svakodnevnim predmetima i smešta ih u prirodno okruženje u velikim razmerama. Njegovi ogromni radovi u urbanim pejzažima u obliku džinovskih životinja i igračaka za decu osporavaju funkciju i svrhu javnog prostora. Rad Florentijna Hofmana u vidu intrigantnih i interaktivnih prostornih instalacija pomera granice između performativnih javnih intervencija i domena likovnih umetnosti i skulpture, uvek sa jakom željom da zadivljuje. Neki od njegovih najpoznatijih radova su 13m visok Yellow Rabbit, realizovan za Openart bijenale u Švedskoj, a koji istražuje pojam obima u urbanoj perspektivi pružajući novu centralnu tačku na otvorenom trgu. Zatim gumene patke (Duck, Darling Harbour)Fat Monkey (2010), projekat koji se sastoji 10.000 obojenih japanki i koji je realizovan u Sao Paulu u Brazilu. Majmun leži ispružen u parku, a njegova pojava dužine 15m čini da se prolaznici zaustave i zamrznu. Tu je i  šarmantni Steelman (2011), 11m visok medved sa jastukom ispod ruke. Za projekat Zirkus Zepellin (2008), a povodom otvaranja autoputa N470, Hofman je odbrao 470 ljudi koji su leteli sa njim u najvećem cepelinu na svetu. Iako umetnici ne teže uvek vrednosnim reakcijama prolaznika, za Hofmana je reakcija publika suštinski deo njegovog posla. 
"Moje skulpture izazivaju uznemirenost, zaprepašćenje ali i osmeh na licu. One su ljudima predah od njihove svakodnevne rutine. Ljudi su ponovo u kontaktu jedni sa drugima. To je efekat mojih skulptura u javnom domenu. " FH.

Intervju: Saša Arsić
 

Pojam razmere čini se centralnim u tvojim radovima. Zašto je ona tako bitna, i zašto je dovedena do ekstrema u tvojim radovima?

To je počelo još dok sam bio na umetničkoj akademiji, radio sam na većim projektima nego većina mojih kolega. A kada počneš da radiš na taj način, jednostavno ne možeš da se zaustaviš. Imali smo jedan veliki projekat 1998-99. godine, iscrtavali smo jednu veliku nuklearnu centralu u Nemačkoj. Mislim da je bilo u pitanju oko 15,000 kvadratnih metara slikanja, sa motivom planinskog pejzaža. Proveli smo godinu dana tamo crtajući i posle toga ništa više nije bilo isto. Nisi mogao da sagledaš krajnji rezultat, toliko je bilo predimenzionisano. Takođe smo tada napravili skicu koja je imala površinu 1,000 kvadrata, i posle nedelju dana nismo bili zadovoljni njom i odlučili smo da ponovimo proces. Kada jednom to uradiš, iskustvo prerasta u metod i više se ne bojiš velikih razmera. I manje je u pitanju sama veličina rada, koliko obim posla koji to podrazumeva, broj stvari koje moraš da uradiš da bi stigao do cilja. Na kraju ti postaješ "dete", ta ogromna skulptura se rađa koja je do tada bila samo u tvojoj mašti. Na neki način, postaješ zavisan od ovog procesa, kao da je u pitanju opojna droga.

Max, Photo: Rick Messemaker
 

Siguran sam da ti nisi uplašen već pre uzbuđen velikim dimenzijama projekata, što često podrazumeva da se delovi proizvode u različitim zemljama, transport i slično… Da li je to slučaj, da li se uvek pojavljuju novi izazovi kako da se to sve tehnički realizuje?

Super je razmišljati o tome kako da se nešto izvede, a uzbudljiva je avantura gledati kako se stvari razvijaju i dobijaju formu. Ako odem u Brazil i pošaljem pre toga sve crteže, onda i ne možeš da znaš šta će se tačno dogoditi. Kao i u Africi, moraš da budeš spreman na iznenađenja. Ali u slučajevima kao što su Francuska ili Nemačka ili Holandija, uvek manje-više znaš šta možeš da očekuješ.

Lion avec Ballon, Photo: Florentijn Hofman


Sa druge strane, uzbudljivo je naći pravu konstrukciju koja će podržati golemu instalaciju. Dopada mi se činjenica da sam, na neki način, prinuđen da radim zajedno sa drugima. To su ključni momenti u mom radu, uvek tražim punu odgovornost naručioca ili kustosa. Ako ste muzej koji želi da prikaže moj rad, onda i ja imam zahteve - volonteri, papirologija, podrška i slično. Kao naručilac uvek imate odgovornost ako pozivate umetnika da realizuje određeno delo. Mislim da smo čuli dosta toga i na Pictoplasmi - kustosi obično smatraju da si profesionalac i da znaš šta radiš i prepuštaju ti svu odgovornost. Mislim da je to pogrešno, kao kustos moraš da daš svoj doprinos i razmišljaš o projektu.

Stor Gul Kanin, Photo: Lasse Persson


Pominješ efekat sličan opojnoj drogi. Da li postoji opasnost da upadneš u zamku u kojoj samo juriš za većom i većom razmerom, ili svaki put razmišljaš o konkretnom prostornom kontekstu?

Veličina mojih instalacija obično su veličine 15-20 metara kada radim sa metalnom konstrukcijom, a sa skulpturama na naduvavanje može se ići i do 26 metara. Materijali koje koristim - japanke, krzno ili drvo za finalni omotač - uvek imaju ljudsku razmeru. Sve se na neki način vraća na ljudsku veličinu. Sada radimo na jednom većem projektu, koristimo plastične kese kao piksele. Mogu da se kreću pod vetrom, vezujemo ih za fudbalske mreže. Na svakih 15 cm stoji plastična kesa koja je visoka 60 cm. Sve to daje elemenat ljudske razmere. Na primer, cela konstrukcija je veličine prosečne kuće.

The Fat Monkey


Iz kakve umetničke tradicije dolaziš, da li si radio ili i dalje takođe radiš na dvodimenzionalnim projektima?

Počeo sam sa slikanjem kada sam bio tinejdžer, jako sam želeo da postanem slikar ili crtač. Kada sam imao oko 20 godina krenuo sam na umetničku akademiju, i na prijemnom ispitu na odseku za slikarstvo su mi rekli da bi trebalo da odem na skulpturu. Ali uvek su me zanimali procesi, nije mi ideja da 20.000 puta radim istu stvar, već da to radim sa ekipom. Nakon što realizujete dosta instalacija, više ne razmišljaš o ekserima i šrafovima, oslobođen si toga i možeš da uspostaviš komunikaciju sa ljudima oko sebe tokom izgradnje, ne razmišljaš toliko o tome šta radiš. Svako može zasebno da radi, ali se ljudi i povezuju.

Rabbit Candybottle, Photo: Frank Hanswijk


Projekat za gumenom patkom - kako je došlo do njega i koliko je verzija i veličina do sada urađeno?

Počeli smo 2005. godine sa verzijom od 26 metara. Od tada smo radili na verzijama koje imaju 8m, 12m, 5m i imamo prototip od 2,5m koji je publika mogla da vidi na predavanju na Pictoplasmi. Svake nedelje javlja mi se nekoliko ljudi iz celog sveta koji su zainteresovani za ovaj projekat. Mislim da radimo jedan svaka tri meseca, pošto je u pitanju i jako skup projekat. Do sada smo postavili 8 verzija.


Rubber Ducks, Photo: S.Bellanger
 

Postoji određeni element aproprijacije u ovom projektu, jednog artifakta koji je zaista univerzalan za ljude na bilo kom kraju planete. Ne poseduje ga nijedna kompanija, čak možemo govoriti o svojevrsnom zajedničkom kulturnom nasleđu čitave planete. Da li si na neki način intervenisao na polju dizajna i da li ovakvi objekti dobijaju sasvim novo značenje kada se poigramo sa njihovom razmerom?

Patka je svakako ikonički oblik, svi je upoznamo kada smo mali. Ljudi ti je poklanjaju kada si dete, svi mislimo da je jako slatka i simpatična. Patke su deo priorde, njihovi mali pačići su takođe jako simpatični. Tako smo na interesantan način napravili kopiju nečega iz prirode, igračku u koju se zaljubimo, u tu kopiju prirode. A onda tek dolaze i stotine različitih kopija gumene patke, neke koje su čak kontradikcija njene prave prirode - na primer gumena patka koja ima đavolski lik. To onda postaje komercijalna priča, ali čak i u tom kontekstu gumena patka je "čista", jer se svi na neki način vezuju za nju. Svi delimo te simpatije… Iz te tačke sam počeo da razvijam jedan element, jednog karaktera. To je bila moja gumena patka. Ponekad u intervjuima kažem da zapravo mrzim gumene patke jer nisu toliko interesantne. Imam odnos samo sa onima koje sam ja kreirao. Ljudi mi šalju najrazličitije verzije, ali većinu bacam (smeh).

Michael Moore, Photo: Merijn van der Vliet


Patke koje smo imali kada smo bili mali su takođe bile malih dimenzija. I mi smo bili mali. Sa tvojim projektom ovaj odnos je potpuno invertovan. Možda cela priča prestaje da bude slatka, to je jedna ogromna patka koja možda može da pojede 10 ljudi, ako zamislimo da je živa. Da li se poigravaš i sa ovim značenjima kada intervenišeš u domenu veličine objekta?

Naravno, to dolazi sa celim procesom. Ali najvažnije je kako načiniti korak unazad kao publika. To je važno, moraš da se udaljiš da bi dobio "bliži" pogled na stvar. Kao autor moraš da imaš pregled i shvatiš pta zapravo radiš, da vidiš proporcije u odnosu na javni prostor i arhitekturu, što je jedan od glavnih ciljeva mnog rada.

Steelman, Photo: Frank Hanswijk


U pogledu odnosa publike prema tvom radu, da li je komunikacija sa njom tebi lično bitna, kao i komunikacija publike sa tvojim delima?

Ljudi su moji sledbenici, kao što je Isus imao svoje. Govorimo o umetnosti i pažljivom gledanju, odstupanju od sopstvene realnosti na trenutak. Važna je i interakcija između ljudi. Ako 50 ljudi stoji oko neke moje skulpture, oni sigurno razgovaraju - o oblicima, o skulpturi, o zanatu… To je jako važno. Kada se publika uključi u širu sliku koja je još uzbudljivija, odnosi u proporcijama između ljudi i skulptura. Sledbenici šire poruku umetnosti, ali se takođe međusobno upoznaju u tom procesu. Na neki način, ja kreiram trenutke u kojima ljudi mogu da se dublje povezuju.

Lookout Rabbit, Photo: Monique Zoon
 

Osvrnimo se, na kraju, na finansijske okvire tvojih projekata, koji su ekstremno skupi i mogu koštati čak i 300,00 EUR za jednu skulpturu. Globalno gledamo, poslednjih godina finansiranje kulture je u velikoj opasnosti, čak i u razvijenijim zemljama kao što je Holandija. Da li osećaš neki pritisak u tom smislu, da bi trebalo da deluješ na nekom umerenijem nivou u smislu troškova? Ili je realnost krajnje jednostavna - ako hoćeš da radiš sa velikim projektima oni moraju da koštaju puno?

Da, postoji ta beskrajna diskusija o novcu u sferi kulture. Vezano za primer koji pominješ koji se desio u Francuskoj, to je zaista bio izuzetak. Produkciju je radio lokalni partner i uradili su jako loš posao, mnogo grešaka, tako da smo na kraju morali da potrošimo puno. Projekat sa cepelinom je takođe bio izrazito skup.

Zirkus Zeppelin, Photo: Frank Hanswijk
 

U Holandiji postoji pravilo da se 1% novca koji se potroši na nacionalne auto-puteve mora potrošiti na umetnost. Tako da imate priliku da uradite svoj veliki rad u bronzi ili betonu. Ali ja sam ipak izabrao privremeni format, vožnju cepelinom, koja je takođe sama po sebi skupa. Ali smatrao sam da 470 ljudi, kao sledbenici o kojima sam pričao, će imati velike koristi iz tog trenutka i iskustva, kao i ljudi koji su 10 dana mogli da vide najveći cepelin na svetu na svom nebu, u svojoj zemlji. Nisam smatrao da postoji problem u smislu odnosa budžeta i količine posla.

The Giant of Vlaardingen, Photo: Rick Messemaker


Obično sam umereniji, pokušavam da učinim projekte što jeftinijim i da nađem materijale i zanatlije koji dolaze iz regiona gde se projekat dešava. Veliki projekti koštaju puno između ostalog zato što ti je potrebna radna snaga, koja na zapadu nije jeftina koliko u Srbiji. Ali ako je lokacija uzbudljiva u kontekstu produkcije nekog novog iskustva, čak i sam plaćam delove troškova svog tima ako je budžet festivala ograničen, na primer. Takođe mi je želja da podržim format skulpture u javnom prostoru. Potrebno mi je da svake godine uradim barem jedan ili dva ovakva luda projekta u kojima ljudi mogu da uživaju. Toliko ljudi posredno komunicira sa projektom kroz foto dokumentaciju koju mogu videti online, to je sada moćan komunikacijski alat. Zato je važno nastaviti sa stvaranjem.

 


 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services