Hyein Lee

U saradnji sa Dis-patch kolektivom nastavljamo sa intervjuima sa berlinske Pictoplasme. Predstavljamo vam Hyein Lee.

Hyein Lee je kanadska ilustratorka i dizajner pokretne grafike. Rođena je u Koreji, a u Kanadu se doselila sa 14 godina. Trenutno živi i radi u Torontu, njenom omiljenom gradu. Njen rad je naseljen usamljenim, skromnim i prijateljskim čudovištima, melanholičnim trenucima, s autobiografskim sadržajem. Svaki rad je svojevrstan intimni dnevnik sa crtežima koji predstavljaju prevedena osećanja umetnice. Predaje ilustraciju na Sheridan College; a Motion Graphic - AfterEffects i Flash predaje na Continuing Studies OCAD University, i LIFT-u. Neki od njenih klijenata su: General Mills, Cossette, Lowe Roche, Motion Pantry, Canadian Family, Tidings, Shameless, Broken Pencil, Ricepaper, Crow Toe Quarterly, This Magazine, Pictoplasma. Kao dizajner pokretne grafike autor je brojnih video radova na kojima sarađuje i sa filmskim stvaraocima. Njene video radove možete pogledati na Vimeu

Intervju: Saša Arsić
Fotografije: Jasper Savage, Hyein Lee
 

Fotografija: Jasper Savage
 

Počeo bih sa nečim što si pomenula u svom izlaganju na Pitoplasma konferenciji. Pomenula si da su neki od tvojih prijatelja jako "tužne" osobe, a da si ti sasvim drugačija. Ova situacija kao da se prenosi i na tvoje odnose sa svojim likovima. Kako sve to zajedno funkcioniše u tvom svetu, susret tih ekstremnih emocija?

Kada crtam, čini mi se da je važno da neke stvari ostanu mračne i tužne, jer je sasvim dosadno gledati samo sretne i zabavne karaktere. Smatram da to nije previše relevantno. Ako bih pokušala da budem sasvim diretkna, rekla bih da se ljudi jednostavno lakše vezuju za patnju nego za sreću. Kada čitam knjige, izbegavam one "sretne". Oko svakog Božića radim u prodavnici mojih roditelja, imaju malu radnju u velikom tržnom centru, preplavljenom ljudima. Strašno mesto za rad, jer ljudi jedni druge tretiraju na najgori mogući način. Ja sam uglavnom sretna najveći deo godine, mislim kako su ljudi divni i sve je u redu. I onda dođe Božić, i uvek izgubim malo vere u ljudskost. Ali ta mračna strana mi pomaže u umetnosti, jer bi inače moji monstrumi uvek bili sretni i slatki, slatki kao šećer. Ne mislim da je to previše relevantno u odnosu na to kako se ljudi zaista osećaju najvećim delom vremena. Zato se nekada stavljam u situacije koje nisu sasvim "prijatne", i to radim namerno. Nadam da celo ovo objašnjenje ima nekog smisla… (smeh)

Predaješ ilustraciju na jednom Sheridan koledžu u Torontu. Da li predaješ isključivo dizajn karaktera, ili si posvećena širem polju ilustracije?

Predajem sve vrste ilustracije i dozvoljavam studentima da se izražavaju na način koji im najviše odgovara. U našem programu, najveći fokus je na "uredničkoj" ilustraciji i onim žanrovima koji su relevantni za advertajzing. Ali neki studenti imaju stilove koji naginju konceptualnoj umetnosti, dok neki imaju izraženi grafitti/street art stil. Ja ih ne upućujem ni na koji određeni umetnički stil. Moji karakteri koje ste videli na Pictoplasmi su veoma veoma specifični, i čini mi se da niko od studenata ne radi na taj način. I ja ih svakako ne usmeravam u tom pravcu.

 

Šta je za tebe najvažnije kada kreiraš karakter? Šta čini jedan dobar, uspešan grafički karakter? Čini se da su najčešće najuspešniji oni koji u sebi imaju dosta suprotnosti, karakteristika koje su zapravo u konfliktu…

Mislim da si u pravu, ta suprotnost definitivno ima jako puno veze sa uspešnim karakterima. Oni ne mogu biti samo simaptični i slatki, uz malo tame oni svakako postaju mnogo kvalitetniji karakteri. Od velike je važnosti, naravno, i to da ljudi mogu biti u stanju da se na nekom nivou povežu sa njima. Veliki deo onoga što se može videti na Pictoplasmi ima jako pojednostavljen dizajn - krugovi za oči, jednostavna usta… Tako da što je forma jednostavnija to će ljudima biti lakše da projektuju sebe na sam karakter.

 

Mnogi koji čitaju ovaj intervju nisu imali priliku da posete ovogodišnju Pictoplasma konferenciju. Da li bi mogla da se ponovo osvrneš na svoj serijal ilustracija "In Bruges", "In London", "In Torotno"…? Kako su one nastajale?

Jako volim horor filmove, dobre ili loše, stare horor filmove. Jednostavno ih obožavam! Kada sam bila mlađa, gledala sam film "Valleys of Darkness", lezbo-vampirski film, jako čudan. Sama radnja i nije toliko bitna, ali pejzaži su bili prelepi. A Bruž je zaista divan gotski grad na vodi, uvek mi se dopadalo kako izgleda i želela sam da odem tamo. I onda pre nekoliko godina, izašao je film koji se dešavao u Bružu i tada sam odlučila da zaista moram da odem i da doživim grad izbliza.

 

Kada putujem najčešće putujem sama, što nije moj lični izbor, jednostavno tako biva. Prva dva dana su uvek tužna i turobna za mene. Moraš da se prilagodiš na sve - ne govorim njihov jezik, pokušava da se snađem u sistemu gradskog prevoza… Jednostavno se osetiš jako izolovanim. Jedan od razloga zašto putujem i jeste da bih se našla u takvoj potpunoj izolaciji, da samu sebe ponekad ubacim u tu situaciju. I tako sam bila tamo, i u 5 popodne svi muzeji i radnje su se zatvorili, a svi turisti su napustili centar grada. Na kraju, našla sam se potpuno sama u tom predivnom gotskom gradiću, jela sam čuveni belgijski pomfrit, šetala okolo… Osetila sam se kao ogromno čudovište od koga se ljudi sklanjaju. Onda sam se vratila u Toronto i nacrtala ogromno roze čudovište u Bružu, uradila sam dve ilustracije. Dobile su neke nagrade, pa sam odlučila da nastavim serijal sa još nekim gradovima. Tako sam do sada uradila London i Toronto. Radim na berlinskoj verziji, i nadam se da ću na kraju napraviti celu knjigu od ovog serijala.

Hoće li i berlinska priča biti tužna?

Hoće, ali planiram da imam neku vrstu happy end-a. Komička katarza je jako bitna. (smeh)

Da li je tvoje korejsko poreklo, s obzirom da si tamo provela i veliki deo svog detinjstva, ostavilo značajan trag na tvoj izraz, pre svega u kontekstu kulturološkog konteksta?

Da, svakako. Odrastala sam pod jakim uticajem američke hegemonije, gledala sam mnogo Popaja i sve te Diznijeve crtaće, Feliksa i slično. Istovremeno sam bila pod jakim uticajem japanske animacije. Opsesivno sam gledala Astroboy-a, i imala sam sve što ima bilo kakve veze sa Hello Kitty. Kada sam bila mlađa bilo je ilegalno unositi japansku kulturu u Koreju, tako da smo imali nešto nalik Astroboy-u, ali sa drugačijim imenom. No ja nisam imala pojma da to zapravo dolazi iz Japana, mislila sam da je u pitanju američka animacija.

Nikada nisam crtala anime i slične stvari, ali ti uticaji definitivno imaju značajno mesto u mom radu. Imala sam Hello Kitty ćebe, Hello Kitty kašika, Hello Kitty štašići za jelo… Onda sam pitala mamu "Zašto si mi kupila sve ove Hello Kitty stvari?", a oni mi je rekla "Pa, ona izgleda tako druželjubivo!". Ona zapravo nema ni usta, i ima ogromnu glavu sa dve tačkice umesto očiju. Tako da kada crtam vidim puno toga i u svojim karakterima. Takođe moram da pomenem da mnoge stvari koje su vezane za odrastanje u Koreji i nisu bila tako dobra iskustva za mene, da tama koja prožima moje crteže svakako ima neke veze i sa tim.

Kakva je situacija sa tvojim karakterima u fizičkom svetu? Iznenadila si publiku u Berlinu sa ogromnim maskama koje su bazirane na tvojim karakterima. Koja je njihova uloga u tvom svetu karaktera? Da li ih sama praviš?

Da, sama ih konstruišem. Počela sam pre oko pet godina, i zapravo je jako lako napraviti ih. Nekada davno sam pravila mala čudovišta od čarapa, i šijem čitavog života tako da zaista volim da pravim stvari.

Da li si nekada uradila performans, paradu ili nesto slično?

Ne baš, ali volela bih da imam paradu sa mnogo ljudi koji bi se glupirali sa ovim kostimima. Jednog dana! Imala sam neke nastupe u kojima su moji prijatelji probali moje maske, takve stvari.

Da li se baviš i pokretnim slikama, da li radiš bilo kakve animacije svojih likova?

Da, bavim se i motion graphics-om. Radila sam koristeći After Effects, Flash i pomalo Processing. Jako je zabavno videti svoje ilustracije kada "ožive". U svom radu koristim i tradicionalne i novije medije, i zato mi je lako da ih pokrenem. Kada radim na animacijama pokušavam da zadržim taktilni osećaj koliko je god to moguće, pokušavam da očuvam ono što postignem sa štampom ili sito-štampom, ili poteze četkice kada slikam. Želim da zadržim sve te teksture u svojim digitalnim animacijama. I ranije sam sarađivala sa animatorima. Nekada samo napravim "maske" za njih, jer je dobro prepustiti stvari i drugima. Nisam nalik mnogim umetnicima koji su izraziti perfekcionisti, ne smeta mi da se ljudi poigravaju sa mojim radom, tako da je saradnja uvek zabavna. Napravila sam i neke male video igre.

Za njih nekad programiram sama, ali nisam previše dobar programer. Moj brat jeste, tako da sa njim radim puno na razvoju smešnih igračaka i igrica. Crtali smo zajedno od kada smo bili deca, tako da to ni ne osećam kao saradnji, kao da jedna ista osoba radi sve. Takođe ponekad radim sa muzičarima, i to mi malo teže ide jer ja uopšte nisam muzičar. Teško je objasniti šta želim, ali je jako zanimljivo raditi na taj način takođe.

Za kraj, da li možeš da nam otkriješ neke tvoje planove za bližu budućnost, koji su sledeći koraci i projekti oko kojih si uzbuđena?

Uskor učestvujem na Toronto Comic Arts Festival, nezavisnom festivalu gde bi trebalo da uradim jednu epizodu svog grafičkog romana i napravim fanzin od svoje knjižice sa skicama. To je nešto što dolazi vrlo uskoro. Zatim ću početi i saradnju sa malom kompanijom pod imenom Dark Matters. I dalje se dogovaramo, ali čini mi se da ćemo napraviti seriju art toy-eva, u ograničenim serijama od 100 primeraka. Onda na jesen, to je i dalje nepotvrđeno ali je se tome nadam, moj prijatelj i ja organizujemo izložbu sa bejzbol palicama, crtaćemo na njima. A onda moram da nađem vremena da radim na knjizi za decu sa roze čudovištem. To su moji jako jako kratkoročni planovi. (smeh)


 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text