Jana Oršolić

Jana Oršolić je grafički dizajner. Ima divan posao, divnog muža, i divno radi. Voli život i pretvara ga u bajku. U svemu što radi, traži magiju, i najčešće je dobije. Ne slučajno. Mnogo je vredna, mnogo je naučila, i dalje uči, i jako je brza. U poslu je profi i jako slatka. Radi kao asistent na predmetu Pismo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, i kao art direktor u studiju Coba&associates. Instruktor je joge dva puta nedeljno. Uspešno vodi svoj blog, a studentima je napravila njihov. Trenutno je u Grafičkom kolektivu njena magistarska izložba familije rukopisnih tipografskih pisama pod nazivom Lovely.

Moj život nije sličan ničijem, stih iz zbirke pesama Džo Frejzer i 49 (+24) pesama Srđana Valjarevića, projekat Sjajne reči Igora Oršolića, BELEF'08.

Povod je Lovely, kako je to nastalo. I zašto je baš to nastalo a ne nešto drugo?

Ono što sam ja prijavila kao magistarsku tezu na projektovanju pisma bila je font familija knjižnih pisama. Kada nisam mogla da se saberem i sa tim uhvatim u koštac, shvatila sam da mi je teret koji nosi projektovanje knjižnog pisma napravilo toliki bagaž da nema šanse to ikada da završim. Morala sam da nađem način da preokrenem sve to u svoju korist, i da smislim temu koja će mi biti praktično prelaz iz romana, (što bi bio knjižni font), u zbirku kratkih priča, (što je u stvari ovo što sam sada napravila). Dakle, meni ta težina romana ne leži, konceptualno mi je to sve nekako previše glomazno, a knjiga sa nekoliko kratkih priča koju možeš da pročitaš u dahu, ali i da čitaš priču po priču, to mi funkcioniše. Tako je nastala ova familija rukopisnih fontova, što će reći da ti u okviru te familije imaš neke jedinke koje su potpuno samostalne. To dodatno znači da svakako nećeš doći u situaciju da ako posle četiri godine promeniš a u jednom fontu, to moraš da promeniš i u sve 32 ekstenzije. To mi zvuči kao jedna dosta jeziva situacija.


Lovely Audrey, ćirilica i latinica

Čime se ti zapravo baviš i šta uopšte znači projektovanje pisma i kako se to projektuje?

Mi nekako to uzimamo zdravo za gotovo, zato što je to standardni proces kroz koji godinama prolazimo na fakultetu, na Projektovanju pisma. Taj predmet deo studenata ima kao obavezan, a deo ima kao izborni predmet. Ja sam odabrala kombinaciju opreme knjige i pisma. Znala sam da ću font koji budem projektovala iskoristiti za diplomski rad. Četiri priče Williama Saroyana iz knjige Zovem se Aram pretvorila sam u zasebne knjižice. Dakle, opet kratke priče, a ne neki roman. Pismo koje sam za te knjižice pravila zove se Aram, i sada se prodaje na ITC-ju.

Foto: Nemanja Knežević

Kako se pravi font?

Možeš da kreneš da projektuješ, da crtaš u ilustratoru kao što crtaš zgrade, nameštaj, bilo šta. Od nekih objektića, pravih ili zaobljenih linija praviš slova. Ali za mene je posebna vrednost kaligrafsko iskustvo koje imam. Kombinacija manuelnog rada i digitalizacije mi leži. Samo ručni rad ili samo digitalno mi ne kompletira ono što osećam da treba da postoji u jednom dizajnu. Dakle, prvo ispišem slova, i nastane gomila tih nekih listova sa različitim slovima. Zatim se sve to skenira, pa se obrađuje, trejsuje, da bi se od toga birala najlepša slova. Od pedeset tih, ti izabereš po dva-tri najlepša A, po dva-tri najlepša B. Otvoriš novi dokument u Font Lab-u, i iskoči gomila praznih kućica, gde je svaka kućica mesto za slovo. Onda svako slovce smeštaš u svoju kućicu. Pa to sređuješ, i, tek kada središ slovca, sređuješ njihove međusobne razmake, pa proveravaš svako sa svakim slovom kako se slaže, pomeraš, mrdaš, onda generišeš, pa testiraš u nekim tekstovima, gledaš kako funkcioniše, jer u masi tek shvatiš gde ti pucaju slova, šta su mu slabe tačke, pa to ispravljaš. To je ludo dugotrajan proces, i tek kada prođeš kroz to shvataš zašto vredi dati 40 dolara za font, štaviše, da je to smešna suma novca za toliki trud. Kod nas ne postoji kultura kupovine fontova, jer mali broj dizajnera prolazi kroz taj kurs, samo oni koji su bili na Fakultetu primenjenih umetnosti, tako da nemaju svi pravi odnos prema težini tog posla.

Tvoj font Aram je kupila Turistička organizacija Srbije i koristi ga.

Ja sve fontove pravim u ćiriličnoj i latiničnoj verziji kao i svi naši studenti, prosto smo navikli, to nam je standard da ih pravimo u paru. TOS-u je upravo trebao font koji ima i čirilicu i latinicu. Tako moj Aram sada predstavlja Srbiju, pored šarenog logotipa koji je dizajnirao Coba.

Foto: Nemanja Knežević

Ovde ne postoji praksa da te neko angažuje da mu za neku konkretnu stvar napraviš font?

Mislim da je to u ovom trenutku pitanje budžeta, možda je i pitanje edukacije i generalnog odnosa prema poslu i vremenu koje treba odvojiti za dizajn. Dizajneri treba da predoče opciju namenskog projektovanja fonta za posebnu situaciju kada se prepozna prostor za tako nešto, i tada daju do znanja i koje je vreme potrebno da se font napravi. Da bi napravio iole smislen, dobar, kvalitetno tehnički izveden font treba ti tri meseca, šest meseci, godinu dana, zavisno od obima posla, da li je u pitanju jedan font ili čitava familija. Do sada je svako odustajao kada kažeš da će ti za font trebati pola godine. Verovatno zato što ne shvataju da je na početku u pitanju jedan prazan font fajl sa mnogo praznih kućica u koje se ubacuje slovce po slovce. Ili osećaju da nisu dovoljno posebni, veliki ili hrabri da bi imali ekskluzivno isprojektovano pismo. To je sasvim ok.

LovelyAudrey

A ti kada radiš za sebe, kao recimo ovaj tvoj magistarski rad, onda ti je pristup drugačiji?

Isto je to da se uvek kreće od upotrebne vrednosti. Moraš da imaš neku potrebu u realnom dizajnerskom životu i da znaš šta ti treba, i to krećeš da praviš. Tako sam ja, uglavnom u radu na pakovanjima kod Cobe u studiju shvatila da mi nedostaju, ne skriptovi, nego dobri ćirilični skriptovi. Milion puta se desilo, da neke proizvode koje pravimo za lokalno tržište, ne napravimo koristeći ćirilicu, zato što nemamo dovoljno dobru, adekvatnu ćirilicu. I onda uzmemo latinicu. Eto, to nije naš prvi izbor, ali u nedostatku fonta to bude jedino rešenje. A, mi godišnje na fakultetu proizvedemo jedan ozbiljan broj fontova, nekih četrdesetak fontova koji imaju ćirilicu i latinicu, ali su to bazično sređeni fontovi, imaju osnovne znake i osnovnu interpunkciju, i to sada ne možeš da nekako mirne duše prodaš, jer nisu dovoljno tehnički ispravni fontovi. Pored Resavske i Resavske Sans koji su Oliverini fontovi, Adamant Vedrana Erakovića je izrastao u font koji je u opštoj upotrebi, kao i Neoplanta profesora Filekija, najnoviji dodatak besplatnoj bazi fontova na Tipometru.
Ovo moje nije pucalo na takvu upotrebljivost. Ovo moje su više onako niche fontovi. Vrlo su usko profilisani i osmišljeni da se kao začini koriste. Dakle, to ti nije kao lonac, to ti nije voda, to ti je kao, ne znam, bosiljak...

A gde ih ti vidiš, gde bi volela da nađu svoju primenu?

Ja sam sada na izložbi napravila neke od mogućih aplikacija. Dok sam radila na tome, razmišljala sa da želim da uhvatim duh četiri žene kojima sam posvetila fontove. Nisam razmišljala kako će se fontovi prodavati i da li će biti na jelovniku, knjizi, ili na bilbordu. Ne možeš o tome da razmišljaš, to samo može da te odvuče na pogrešnu stranu. Jedva čekam da ih vidim u upotrebi, naročito ćirilicu. Ja znam šta su tim fontovima prednosti i umem da zabašurim njihove nedostatke, ali, kada ih koristi neko drugi, to je drugačije. Odgajiš ih i pustiš u svet. Mislim da je Kreativni centar jedan od retkih, ako ne i jedini koji kupuje fontove od domaćih dizajnera. Imaju potrebu za ćirilicama i kupuju stalno nove fontove lokalnih dizajnera. Slučajno tako idem po knjižari, pogledam šta ima novo od KC, i vidim moja slova na knjigama. Potpuno je neverovatan osećaj.

LovelySofia, ćirilica i latinica

Kako se uopšte spojite?

Znaš neke ljude odande, i oni znaju da ti praviš slova, to je jako mala zajednica, zna se ko pravi slova kod nas. Kao...“sviđa nam se Aram, treba nam za tu i tu ediciju“. Evo sada npr. spremaju novu ediciju i već su pikirali jedan od Lovely fontova za nju. Oni vode računa i trude se, prate svaki sledeći korak naše male projektantske zajednice.

Koliko Vas zapravo ima, Vas projektanata slova?

Ja volim to da radim, ali to je daleko od mog osnovnog zanimanja. Mislim, da bi se tako mogao nazvati mirne duše, morao bi da u nekom ustaljenom ritmu izbacuješ nove fontove. Ja do sada imam ta tri koja su krenula u studentskim danima i završavala se tokom vremena. Prošlo je sedam godina, od početka do završetka tih fontova, Intro, Aram i Tabula, od kojih je Tabula ova što je korišćena za Memorijalni centar, i ona nije u opštoj upotrebi, za nju zna ko zna za nju, nekako igrom slučaja. I tek sad se pojavljuje ta font familija Lovely. Pa dobro, možda i mogu da se zovem projektantom pisma. Volela bih da sebi mogu da priuštim taj luksuz češćeg pravljenja fontova, jer to je jako čudan, smirujući i pročišćavajući osećaj. Sam si sa sobom, krećeš od nule i moraš da izguraš gomilu tehničkih stavkica i da dođeš do nečega što još uvek zadovoljava onu tvoju inicijelnu ideju. Kod ovih Lovely fontova, imaš duh neke žene, odnosno ideju koju ti o toj osobi imaš u glavi, i to treba da transformišeš u slova koja odišu baš tom atmosferom. Oni nisu nastali po rukopisima ovih dama, čini mi se da je popriličan broj ljudi Lovely familiju tako shvatio. Volela bih da mogu sledećih par godina, svake godine da izbacujem po jedan Lovely font. Šanse da se to desi su, onako, prilično su nategnute, jer ti moraš da odvojiš neko ogromno parče vremena da posvetiš tome, a u tom međuvremenu moraš da živiš od nečega. To možeš da radiš opušteno ako si bogat, ili ako su ti neobično niski životni zahtevi. Ali, ako napraviš font bestseler, onda će tvoji unuci da žive od tantijema, nekako kao da im je baba bila rock zvezda!

Knjige iz edicije DAN i NOĆ Fabrike knjiga

Radiš kao art direktor u studiju Coba&associates, radiš kao asistent na Fakultetu primenjenih umetnosti, i radiš stvari za sebe. U čemu si od svih stvari koje radiš najviše svoja?

Pa ne znam, ja te stvari sve koje prihvatam, ja u njima u osnovi nisam zbog para. To sve radim zato što su to sve delovi moje ličnosti. Ne mogu da se odreknem ničega od toga zato što shvatam da će mi parče mene, onako, patiti.

Kako sa studentima izlaziš na kraj?

Kada radiš na fakultetu nekako se svake školske godine nekako vraćaš na početak. Dolaze novi klinci, ispočetka te gledaju bledo. Moraš opet da se dokazuješ, da ih ubeđuješ da zavređuješ njihovu pažnju, i da imaš šta da im kažeš, i polako gradiš to poverenje. Svaki put je isto, a istovremeno i potpuno drugačije. Ja sam sada od toga napravila sebi uživanciju i izazov. Znam šta je kostur, osnova programa koji moramo da pređemo, a da zavisno od svojih aktuelnih interesovanja, i u zavisnosti od potreba generacije pravim modifikacije. Hvatam njihove karaktere i tome se adaptiram. Nekada dođe generacija u kojoj jedni druge guraju da budu što bolji, a onda ti dođe neka generacija gde jedna ili dve-tri osobe vuku celu klasu dole. Važno mi je što sam prelomila da želim da guram najbolje da budu još bolji. To je visoko obrazovanje i nije obavezno, a meni je celog života smetalo što su se sa svih roditeljskih sastanaka moji vraćali sa istim izveštajem – potrošili su tri sata na priču o kečevima, izostancima i ukorima, i pola minuta na sjajne rezultate retkih pojedinaca. Ne verujem u uprosečavanje, zanemarivanje sjajnih da bi se loši dovukli na približno slični nivo, svakako u to ne verujem u okvirima visokog školstva. Trudim se da od klase ne pravim ujednačenu masu, iako je to jako teško izvesti u praksi pošto na trećoj godini recimo, imam čitavo odeljenje, oko 40 ljudi! Na početku su mi svi apsolutno jednaki. Odmah im kažem da će dobiti od mene onoliko koliko žele i mogu da uzmu od mene, pa oni neka grabe, i neka me zatrpavaju mejlovima, i neka me vuku za rukav, meni je to sve ok. Sada, pred kraj godine, najviše sam fokusirana na one koji su najbolji, jer od njih mogu u budućnosti da dobijem dobre saradnike. Neke koje ću povezati sa studijom, sa Igorom, sa bilo kojom šemom gde će njihov rad biti potreban, jer ću znati: ”aha, ona je bila odlična sa slovima, ovaj je bio dobar sa kolažima, uuu, njene ilustracije su bile malo bizarne, to mi sada treba... uh, one slike hiperrealistične, to bi nam sada leglo kao kec na jedanaest“. I tu je važno napomenuti da mi godinu dana saradnje da dovoljno informacija i o njima kao osobama, što je takođe važno kod biranja saradnika. Čvrsto sam uverena da treba raditi samo sa ljudima koji ti prijaju.

Foto: Nemanja Knežević

Imaš li neke studente favorite koji su izašli sa nekih od tih godina.

Da, ali nisu to favoriti na nivou nastavnicino mezimče. Više prepoznaš nekoga ko ti je blizak po senzibilitetu, ko je kapacitet i shvata šta ti njemu u tim godinama daješ, i ne ljuti se što si mu pisala minus ili plus, i nije mu prvenstveni cilj da dobije dobru ocenu na kraju zbog stipendije, nego vidi nešto više u svemu tome. Nije toliko ni pitanje koliko si talentovan, zanimljiv je taj odnos talenta, rada i karaktera. Ima ljudi koji uopšte nisu na klasičan način talentovani za pismo, ali su oni tako pronašli neku svoju crtu, uparili sa drugim nekim veštinama u kojima su dobri i dobijaju fenomenalne rezultate. Dakle, ja studentima pokušavam da dam neki alat kojim će znati da barataju u budućnosti, i kad vidim da kreću njime da barataju i da su zadovoljni što rastu i zahvaljuju mi za to, srećna sam kao dete.

A studijski posao i to što izađe iz studija? Kako funkcionišeš na tom dnevnom nivou u studiju.

Ja volim to da radim, i to je kontra tas radu na fakultetu. U studiju sam art direktor, što je pozicija u jednom timu koja je neophodna kao i svaka druga, i pravi čovek na tom mestu ima nekakve posebne osobine koje ga čine dobrim za taj posao. Ja ću jednog dana doći i ceo dan ću istraživati, prikupljati i kao upijati, i izgledaće sa strane gledano kao da ništa pod milim bogom nisam uradila, a onda ću sledeći dan doći i za pola sata ću da razbijem i delovaće nekom sa strane da je to piece of cake. Dakle, jednog dana dajem Verici uputstva za flajer, Bogici uputstva za ilustraciju koju treba da mi napravi za neki logo. Paralelno istražujem fontove, mood board za fotografa. A sastanci, prezentacije, verbalizovanje svega što se krčka u našim često mutavim dizajnerskim glavama. Dizajn, samo kliktanje, je tu mnogo manji procenat radnog dana nego što deluje. Posle dobro promišljenog i pripremljenog terena, dizajn se desi jako brzo. Imali ste na Designed-u Tip of the day Mirka Ilića koji je rekao da je bolje razmišljati osam sati, a raditi dva, nego obrnuto. To je to. Bottom line sa tim mojim poslom je da sam pošteđena pešačkih stvari koje me ionako izluđuju, ali je gvint kod ovog mog posla to što može da ti se desi da si uvek na poslu. Ako ti je posao mozganje, na poslu si uvek kad ti je glava na ramenima. Zato moraš da naučis da koristiš lične prekidače, inače sagoriš. Što pre to naučiš to bolje. Ja sam u tome postala dosta dobra.

Logo, Serbian Food Market

Koji posao iz Coba&associates studija izdvajaš?

Meni je posao „stoljeća“ Adore. To mi je mezimče. Pandan Lovely fontovima. Jednog sunčanog dana došao je Aleksandar i rekao je:“pravim nove table, trebaju mi pakovanja“. Table će biti oko 80g. Mi krećemo da razmišljamo i pravimo te prve skice. U studiju uglavnom svi (Coba, Verica, Bogica i ja) dizajniramo prvu turu skica, pa onda kada se desi prvi sastanak i odabere jedno rešenje, nekada dva, onaj ko je radio na odabranom rešenju, dalje razvija dizajn. Ja sam krenula da pravim liniju čokolada koja je bila bukvalnije povezana, i tu mi je Coba nešto u letu dao, prokomentarisao kao: "a što ne budu sve različite"!? Ja odlepim od kreativnog uzleta (ahahaha) a Aleksandar, čovek od ukusa (ahahaha), odlepi sa nama od sreće dobijenim predlogom dizajna linije pakovanja tih čokolada, i to je bilo to. Od tada smo razrešavali beskrajne mase tehničkih detalja, pa su se posle neke dve godine tog baktanja, čokolade pre nekih 5 meseci konačno pojavile u Adore radnjama.

Adore čokolade

Ali, onda je valjda zadovoljstvo trostruko?

Pa meni nije, jer sam nestrpljiva strašno. Kada bih bila arhitekta, ili kada bih bila filmadžija, ja bih tokom prvog projekta potpuno sagorela. Pravili smo nedavno Food & Love logo, to sam jednog dana krenula, sledećeg završila, poslali smo klijentu, odlepio je, Koki spremio za štampu i evo je vizitka. Neke stvari su kul kada se tako brzo dese, ali kada su ti veći projekti u pitanju, dobro je da se zaokruži fina neka masa vremena, da prođe recimo tri meseca od prihvaćenog rešenja do pojavljivanja u opipljivom svetu. Ali to kada je dve godine, to je takva agonija. Ovde su i dalje svi posebni zahtevi teško sprovodljivi u delo. Tržište je malo, količine male, pa su cene visoke. Kada poznaješ opseg u kome se udobno krećeš, posao zna biti pesma, ali standard često nije dovoljan. Kada probaš malo da probiješ tu granicu onda je realno da očekuješ da ćeš naići na poteškoće, tu se ne treba nervirati. Tako smo mi jako dugo pokušavali da iznađemo način da to izgleda što je bolje moguće. Ima tu još cinculiranja, pa na table u prodaji gledam kao na pilot seriju.

Logo, Food&Love

Tvoj blog postoji godinu i po dana. Vredno i svakodnevno uređuješ taj prostor. Jel to sada već manir sakupljanja stvari i informacija?

Da, sakupljanje koje mi ne klateruje kuću, to mi je jako važno. Ne volim ja da skupljam radi skupljanja, kolekcionarstva, skupljam da bih koristila. Pre nego što sam krenula sa blogom, imala sam gomilu tih nekih različitih časopisa, i onda seckam i lepim, prava devojčica. Pričam o periodu od pre dve godine, nije to bilo kada sam imala devet. To jeste pitanje karaktera, ali i prepuštanja svojoj girly strani. Imaš potrebu neku malu baštu da gajiš, nešto da cickaš, na dnevnom nivou nečim takvim da se baviš. Blogom ću se baviti dok me bude radovao. Dok te raduje to da prikupljaš na jednom mestu za sebe i druge, to se oseća i u tekstu koji prati slike. I opet ova priča sa deljenjem. Dok sam imala te sveske, one su postojale u mojim fiokama, a ovako to postoji u nekom javnom prostoru. Ja sam u osnovi htela da imam tu svoju malu kolekciju dostupnu svuda, gde god da se nalazim. Imam google search u okviru svog bloga i sve nađem za sekund. A to je važno jer mi je gubljenje vremena najgora moguća stvar. Vreme mi je čini mi se postalo ozbiljna opsesija. Možda sam uzela na sebe toliko obaveza zbog te neke malo možda preopterećenosti vremenom. Da ne bih gubila vreme radim pet stvari odjednom. Ne osećam da bilo koja od tih stvari trpi, i nadam se da ću primetiti ako se to desi, ili da će mi neko iz moje najbliže okoline reći.

Lista želja, Sensa

Ono što stalno ponavljaš iz pozicije dizajnera u Beogradu, a to je da ti se ne mrda suštinski odavde, ovde ti je ok. Šta je ključ za to da ti bude ovde ok?

Ne znam kako bih to objasnila, meni je ovde stvarno super. I što više putujem, ovde mi je sve bolje. Zapravo mislim da je početak razmišljanja na tu temu i početak varenja činjenice da sam ovde rođena i da mi je ovde kuća, mogu da povežem sa trenutkom kada smo bili na BDW-u, i kada se neko na kraju predavanja onog tipa iz Frejma javio i u onom našem klasičnom, turobnom duhu onako sa paćeničkom facom kaže „Šta biste vi nama savetoval...i i naši mladi, tako teško mogu da se probiju u svet... i mi smo tako jadni... i nama je tako teško...“, i sve u tom stilu, i onda je poentirao sa „...Cause we are gated...“, Robert Thiemann je pitao “Do you have Google?”, ovaj naš je rekao „Yes“. I Thiemann je rekao“You are not gated“. I to je bilo to. Posle smo par puta pričali i sa Mirkom, pričaš o tome kao da li je trenutak i kada je trenutak, i da li je pametno odlaziti i zašto ići, recimo u Njujork. I na koji način otići. E sada, njegova priča je specifična, imao je svoju situaciju i svoje razloge i svoj tok stvari. Mi, Igor i ja, nemamo razloga da trbuhom za kruhom idemo negde i peremo suđe. Meni se ne ide odavde jer su mi tu prijatelji i porodica, ovde mi je dobro, pričam svoj jezik, pišem na dva pisma, super mi je. Napišem ljubavno pismo Džesiki Hish koja je u Bruklinu i ona mi odgovori za pola sata. Slike sa Hubble-a su mi dostupne kao i onima iz Provanse, Malavija, Osake ili Jute. Mnogo mi treba vremena da otčepim studentima glave, jer oni imaju taj svoj mikrosvet u kom znaju da previše ušuškano, neobično starinski, lirično razmišljaju, i uvek razmišljaju da su neki drugi ljudi tamo negde progresivni i dobri. Mi ovde imamo čudan neki miks kompleksa više vrednosti i kompleksa niže vrednosti. Bar je nama dizajnerima lako, glava nam je glavni alat, a onda pride ako imamo laptop, radionicu koja nas prati gde god da smo, šta nam više treba. Samo bežični net na sve strane.


Logo i inicijelni identitet kafea KC Grad, zajedno sa Igorom Oršolićem

Ta pozicija tvoje profesije u našoj sredini, kako ti se čini?

Sve što je iskreno i pametno izvedeno, naišlo je na dobar odziv i ovde. Svež primer mi je ta kampanja za Fun&Fit, sa ovom čupavom kosom, nekako je iskreno dobra, jednostavna i efektna. Najrazličitiji ljudi, ne samo iz dizajnerskog sveta, pali su na to i strava im je. Mnogo ovde ljudi razmišljaju šta će nekom da se svidi, misle da mogu da kalkulišu. Dobiješ zadatak i trudiš se što bolje, tačnije, preciznije da odgovoriš na njega, ne da izađeš nekom u susret, ispunjavaš želje i zamišljaš da praviš nešto što ljudi žele da vide. Otvorenost, pažljivo slušanje drugih i sebe, to se uči. Znaš da si uradio dobru stvar kada od klijenta u slušalicu dobiješ vrištanje od sreće mimo radnog vremena. Naravno, nemaju svi cilj da rade takve stvari. Neko hoće da zaradi pare. I to je ok, ali ne za mene.

Adore čokolade, detalji

Šta te formira da budeš takav?

Meni se percepcija promenila, od trenutka kada mi se presvičovalo da u životu imam jogu, homeopatiju i ne jedem crveno meso. Nije to nikakvo daviteljsko sektaško tupljenje, ja nikog ne vrbujem na svoju stranu. Postala sam jednostavnija, otvorenija, spremna na promenu, nemam zakucane stavove. Splasne ti ego, izlaziš drugima u susret, slušaš ih i razumeš. Nisu više klijenti kreteni koji te muče, nego shvataš šta su bile tvoje greške u procesu, šta je dovelo do pogrešnog odnosa, pa to probaš da promeniš sledeći put. Ne odeš na fakultet da bi bio profesor, cenjeni član društva, nego odeš tamo da bi davao nešto klincima, nešto što je tebi nedostajalo. I onda im priuštiš nešto što im je potrebno, kao taj tattoo kalendar koji upravo završavamo, i oni procvetaju. A i ti s njima.

Lista želja, Sensa, izveštaj iz Japana

I na kraju, čemu težiš u poslu?

Rezultat nije merilo uspešnog posla. Mnogo je važnije da proces rada bude zdrav, da saradnici postanu bliži nego što su bili na početku rada, da shvatimo šta nam je bila prva tačka, šta poslednja, i konstatujemo da smo svi u tom procesu nekako narasli. Ako smo se podžapali i razočarali jedni u druge, a rezultat je bio fenomenalan i zaradili smo neviđene pare, to iz moje perspektive nije uspešan posao. Ne bih mogla da kažem da je proces rada važniji od rezultata, ali, ako je proces rada bio pažljivo postavljen, bistro osmišljen i pazljivo ispraćen, podrazumevam da je i rezultat bio odličan. To mi se sada čini kao jako vazno.

Članak za časopis Ambijenti, izveštaj iz Njujorka

Intervju: Ivana Srdanović

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Komentari

apostol's picture
apostol
09:56 06/05/10

Ador(abl)e

... o, da...

Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text