Jenny Nordberg

Jenny Nordberg je švedska industrijska dizajnerka iz Malmea, koja je kao jedna od troje odabranih gostujućih dizajnera iz Švedske u okviru programa Designer in Residence, (a u okviru šire platforme Create in Residence) boravila u Beogradu u decembru 2014. godine, gde je tokom mesec dana radila na svojim projektima i upoznala specifičnosti lokalne dizajn scene i kulture. Sa Jenny razgovaramo povodom ovogodišnjeg, nedavno objavljenog Konkursa za prijavljivanje dizajnera za dvomesečne studijske boravke u Malmeu. Više o njenom radu, koji je isključivo istraživačke prirode i koji ispituje granice dizajnerskog procesa, a čiji rezultati variraju od eksperimentalnih i konceptualnih do komercijalnih projekata, možete pogledati na njenom sajtu. Jenny radi u različitim domenima primenjene umetnosti, uključujući konceptualni dizajn, dizajn proizvoda kao i eksperimentalni dizajn, generisanje ideja i strateški razvoj. U svom radu često ispituje načine na koji ručni rad, zanati i industrijska i masovna proizvodnja mogu da se uvežu. Jedan od glavnih ciljeva Jenny Nordberg kao dizajnera je da pokuša da proširi i nadogradi samu ulogu dizajnera.  

Razgovarao: Saša Arsić
Fotografije Beograda: Jenny Nordberg
 



Kako si odlučila da se prijaviš za učešće u programu Create in Residence/ Designer in Residence?

Za program sam čula od Helene Larsson (nekadašnji ataše za kulturu Ambasade Švedske u Beogradu – prim.aut.) koja je bila jako entuzijastična u vezi sa ovim novim rezidencijalnim programom. Sa druge strane, imam prijatelje koji dolaze iz zemalja bivše Jugoslavije koji uvek pričaju o prostorima sa kojih dolaze, tako da sam na neki način već bila povezana sa vašim kulturnim miljeom, iako pre ovog programa nikada nisam posetila balkanski region.

Da li si učestvovala u drugim rezidencijalnim programima pre toga?

Ne baš. Radila sam u okviru jedne rezidenture kada sam nekoliko nedelja putovala u drugi grad da bih tamo radila. Ali nisam nikada bila na rezidencijalnom boravku u kome se u potpunosti udaljiš od svoje dnevne rutine.

Kakva su bila tvoja očekivanja od rezidenture, kao i Beograda i Srbije uopšte?

Trudim se da nemam očekivanja, to je najbolji način da upoznaš neki grad. Ali naravno da sam imala neku ideju o tome šta bih mogla da očekujem, uglavnom na bazi onoga što su mi pričali prijatelji. Onda sam malo čitala istoriju grada, kao i istoriju Srbije. Ali znala sam da je to idealan izbor za mene, za ovaj trenutak u mom životu i moj radni proces, da se malo izmestim. Beograd ima sličnosti sa Malmeom, gde ja živim, ali i dosta velikih razlika.

Kažeš da je bio dobar trenutak da se izmestiš. Na koji način je ovaj rezidencijalni boravak uticao na tvoj radni proces i dnevnu rutinu? U Beogradu si bila bez svoje porodice, nisi imala kontakt sa (radnim) ambijentima na koje si svakodnevno navikla kod kuće...

Mislim da ono što mi nedostaje, kao i većini mojih kolega dizajnera ili drugih ljudi koji rade u kreativnom domenu, je vreme za razmišljanje, pisanje, za istinski fokus. Živimo od svog rada i zato smo uvek opterećeni projektima koji nam obezbeđuju egzistenciju, tako da je količina vremena koje možeš da se posvetiš sebi i svom procesu na žalost jako mala. Ovo je bila prilika da uradim upravo to, na mestu u kome nemam ni prijatelje ni porodicu – ništa što bi dodatno zaokupljalo moje misli i vreme.

Kako ti je, u tom smislu, prijao sam prostor Nove Iskre u kome si radila tokom mesec dana?

Jeste, definitivno. Atmosfera u Novoj Iskri mi je dozvolila da uđem u odličan radni tempo. Imala sam jedan krovni prozor iznad glave, tako da je bilo dosta svetla. Atmosfera je prijatna i familijarna, ali kada želiš ili kada moraš da zaista radiš – da pišeš ili da se fokusiraš - možeš to. Ja obično dosta radim i manuelno, u radionci, što nisam toliko radila dok sam bila u Beogradu. Ali mislim da je prostor odličan za fokus i komunikaciju sa drugim autorima.

Kako je izgledao tvoj tipičan beogradski dan?

Trudila sam se da spavam duže nego inače, ali skoro nikada mi nije pošlo za rukom. Ujutru i prepodne sam uglavnom šetala gradom i pokušavala da se ponašam kao da živim tu. Svako jutro sam dan počinjala u jednom kafiću koji gleda na Palilulsku pijacu, promatrala sam ljude i pokušavala da razumem njihove rutine. Pošto se moj rad dosta bavi proizvodnjom i konzumiranjem, ulazila sam na pijace i tražila sam radnje ili radionice po gradu u kojima se dešava neka vrsta proizvodnje. To je ono što jako nedostaje u Švedskoj, a što sam našla u Beogradu - svuda su prilike da se organizuje neka vrsta mikro-produkcije. U vreme ručka bih otišla do Nove Iskre da radim, i sa uživanjem bih pojela veganski ručak koji sam imala priliku da svakodnevno naručim. Onda bih radila nekoliko sati vrlo fokusirano, i ponovo izašla oko 16 ili 17 h i obilazila grad. Mislim da sam ovu rutinu sprovodila skoro svakog dana, to mi je jako prijalo.

Koje su ti zanatske radionice od onih na koje si naišla bile najzanimljivije? Sa par njih si i dalje u kontaktu i nekoj vrsti saradnje, zar ne?

Trudila sam se da sa svima razgovaram, ali nisu svi hteli da pričaju sa mnom. Najzabavniji susret je bio sa Goranom, obućarem. On je jedinstven lik, ručno pravi cipele “od nule”. Ja sam želela da mi napravi cipele od tekstila, a ne od kože. Rekla sam mu da sam vegetarijanka i da izbegavam da nosim kožnu obuću. On to uopšte nije mogao da razume, naša dva sveta nisu mogla da se spoje i odbio je da mi pravi takve cipele. Saša (Saša Aleksandar – prim. aut.) je bio sa mnom kao prevodilac i mnogo smo se smejali, jer Goran i ja razmišljamo na skroz različit način. Ali nevezano od toga, neverovatna prilika da napraviš cipele od materijala koji sam izabereš, i sve to ne košta više od 30 evra. Ako bi pokušao da uradiš to ovde u Švedskoj morao bi da platiš najmanje 500 evra. A Goran je bio jako sretan što smo se mi pojavili jer, kako je rekao, niko više ne ceni njegove cipele i trud koji se ulaže u njihovu izradu. 

Takođe sam upoznala dve sestre koje vode radnju za izradu i prodaju četki, takođe potpuno ručno rađenih. On su bile preslatke. I imale su isti problem – niko ne vrednuje njihovo umeće. Za mene je ovo bila idealna prilika, jer mi je baš trebala jedna specifična četka za projekat koji sam radila u Švedskoj. I napravile su zaista fantastičnu četku.

Pomenula si Sašu Aleksandra. Ko su bile tvoje kolege sa beogradske scene koje si upoznala, ili sa kojima si uspela da provedeš neko vreme?

Dosta sam provodila vremena sa Sašom i Mirjanom (Utvić – prim. aut.), koja je bila gost ovog istog programa u Švedskoj. Tokom poslednje nedelje sam upoznala još par dizajnera, ali je bilo već dosta kasno. Ali Mirjana, Saša i ja imamo dosta toga zajedničkog, tako da mislim da su oni osetili koje bi stvari i mesta trebalo da mi pokažu i za čime najviše tragam.

Ako se osvrnemo na tvoj rad, koji je dosta kritički angažovan i bavi se implikacijama procesa proizvodnje i produkcije, ovom prilikom si bila u zemlji u kojoj pravo tržište dizajna jedva da postoji. A sa druge strane, i sama kažeš da imamo ove “dragulje” koje niko više ne vrednuje i ne obazire se na njih. Kako ti to izgleda sada kada si ponovo u Švedskoj, gde je dizajn neka vrsta “nacionalnog sinonima”?

Jedan deo mene zaista želi da se preseli u Beograd, samo da bih prikupila i stavila sve te fantastične mogućnosti u centar pažnje. Ne želim da nestanu, što će se najverovatnije desiti. Sve zanatlije sa kojima sam pričala u Beogradu su u prilično nezavidnom položaju.

Ali za mlade dizajnere u Beogradu ovo bi trebalo da bude odlična prilika da ih uključe u svoj rad, ne da bi radili nešto tradicionalno samo po sebi, već da bi pronašli novo, savremeno čitanje ili upotrebu tog bogatog iskustva. Vrlo vam zavidim na mogućnostima za malu proizvodnju koje imate u samom gradu.

Sada se bavim mapiranjem zanata u mestu gde ja živim, i shvatila sam da imamo neke slične radionice, ali i oni se muče. Time se trenutno najviše bavim – kako da ove male, male firme prežive. To podrazumeva i promenu ponašanja svih nas, da prestanemo da favorizujemo jeftine, masovno proizvedene stvari koje se transportuju izdaleka, već da cenimo ono što imamo u svom okruženju. Veliki problem danas je i hiper-potrošnja. O tome sam dosta razmišljala dok sam bila u Beogradu - kako naš način života u Švedskoj zaista nije za primer.

Dok si boravila u Beogradu delila si svoj specifičan pogled na naš grad putem svog Instagram profila. To su upravo i fotografije koje prate ovaj intervju. Koja su bila tvoja omiljena mesta i skriveni kutci u Beogradu? Bila si, na neki način, privilegovana da ga bolje upoznaš nego prosečan zaposleni Beograđanin koji je samo u transferu od jedne do druge tačke.

Jako mi se dopao kraj u kome sam stanovala, Palilula. Otvarala sam puno vrata i zalazila u dvorišta u tom delu grada, oko Dalmatinske ulice. Ljudi u Švedskoj bi dali sve samo da mogu da imaju takve ambijente. Te male dvorišne kućice su me potpuno osvojile.

Zajedno sa brutalističkom arhitekturom koje u Beogradu ima puno, ali koliko razumem vaši sugrađani je ne cene previše. I dalje mislim da imate neke fantastične zgrade i arhitektonski stil.

Na primer omiljena mi je zgrade Mašinskog i Tehnološkog fakulteta. Sviđa mi se kombinacija izrazito predimenzionisanih i malih objekata u istom prostoru, nadam se da će takva situacija u Beogradu opstati. U mom gradu to je sasvim nestalo, i sve se više sada o tome priča, kako se radi o velikom nedostatku.

Zato moramo da pomenem i autobusku stanicu i pijacu Zeleni Venac, koja je verovatno moje najomiljenije mesto u vašem gradu. Ljudi sa sela dolaze autobusima u grad i prodaju stvari koje su sami napravili. Mislim da sam svakoga dana bila tamo barem pola sata, šetala sam i kupovala štrikane kaiševe, rukavice i druge stvari. 

Ako hoćemo da pričamo o konzumiranju, to je ono što sam najviše konzumirala dok sam bila u Beogradu. I to mesto mi već sada toliko nedostaje. Jeftine, prejeftine stvari i neka vrsta intenziteta koji mi se čini da nedostaje u našem okruženju u Švedskoj.

Pošto živim u kontekstu u kome ne moram da razmišljam o tome, ja prvo vidim pozitivnu, divnu stranu toga. Jer možete naći toliko dobre predmete tamo. Tek kasnije razmišljam o siromaštvu ili o drugim okolnostima koje sitauaciju čine onakvom kakva jeste. I to me je rasplakalo. Više puta.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services