Josefin Vargö

Švedska dizajnerka Josefin Vargö boravila je u Beogradu tokom protekle jeseni kao gost Nove Iskre, u okviru multidisciplinarnog međunarodnog programa Create In Residence. Program je 2014. godine inicirao Švedski institut, u saradnji sa Novom Iskrom, festivalom Krokodil i nizom partnerskih organizacija iz Švedske, a posvećen je rezidencijalnim boravcima autora u Švedskoj i Srbiji. Ovog četvrtka, 25. februara u UK Parobrod biće predstavljen dosadašnji tok ove rezidencijalne razmene između Srbije i Švedske, kao i detalji ciklusa u 2016. godini i dalji planovi za razvoj ove međunarodne platforme za rezidencijalne boravke. Pored predstavnika švedskih partnera, među gostima će biti i dosadašnji učesnici programa među kojima i Josefin koja će podeliti svoje iskustvo boravka u Beogradu, što je učinila i u ovom intervjuu vođenom pred kraj njenog prvog boravka u Beogradu. Josefin Vargö je dizajnerka iskustva (experience designer) sa fokusom na društvenim interakcijama. Živi i radi u Stokholmu gde je i diplomirala na Konstfack univerzitetu, nakon što je veći deo života provela u Japanu, Americi, Velikoj Britaniji, Poljskoj i Libiji. Većina njenih radova realizuje se kroz stvaranje novih platformi za povezivanje ljudi, mesta i objekata. Trenutno radi kao freelance dizajner, sarađujući sa velikim brojem različitih umetnika i dizajnera za klijente kao što su Nike, AWB, Converse, Norah, Media Surf Communications, Häberlein & Maurer, The Singleton, Roskilde Festival ili Byggstudio. Josefin je ko-osnivač UNDERVERK platfome za iskustveni dizajn u Stokholmu, koji pruža konsultantske usluge u okviru iskustvenog dizajna, kao i menadžerske usluge.

Razgovarao: Saša Arsić
Fotografije: Marija Strajnić, Nova Iskra, Josefin Vargö
 

Studirala si keramiku, ali se već godinama baviš relativno novim poljem experience design-a. Kako si se zainteresovala za tu oblast, koja je sve aktuelnija u odnosu na savremene dizajn prakse?

Uživala sam u studijama keramike, ali sam shvatila da sam se zasitila procesom stalnog kreiranja novih proizvoda i objekata. Želela sam nešto što je bliže vezano za samo iskustvo. Istovremeno je ta oblast počela da ulazi u fokus i osetila sam da je pravo vreme da se upustim u to, da se oslobodim materijala u fizičkom smislu. Zatim sam upisala master program na Konstfack-u, jedan od retkih u to vreme posvećenih ovoj temi. I sam kurs je imao svoje izazove, tako da na primer danas ovaj kurs nije više u ponudi škole. Ne mislim da to govori o tome da je tema manje aktuelna, u pitanju je samo jedan od programa koji danas postoje. Ova tema je danas aktuelna u svim srodnim oblastima - grafičkom dizajnu ili dizajnu interakcije. Sve su to različiti aspekti “dizajna iskustva”, gde je zapravo vreme glavni materijal koji se dizajnira i koji je u centru pažnje.

Tema iskustva koje prati proizvod danas je centralna i u polju dizajna proizvoda. Ti si se fokusirala na hranu. Kako se može postići kvalitetno iskustvo koje prati neki proizvod, ili donosi dodatnu vednost?

Najvažnije je shvatiti da dizajniraš nešto što je nematerijalno, nešto što ne možeš da dodirneš. To može biti neki sistem, osećaji ili nešto što dovodi do neke promene. Kada je u pitanju hrana, imamo sam obrok kao interakciju, ljudi se okupljaju oko nečega što možeš da oblikuješ kroz izbor hrane i ambijent, ali zapravo provociraš i prizivaš upravo to nedodirljivo. Na taj tok utičeš izborom elemenata koji čine neko iskustvo, i teme oko koje želiš da izgradiš priču. Često sarađujemo sa ljudima iz drugih disciplina, na primer jedan od projekata smo radili u bolnici zajedno sa lekarima i drugim medicinskim osobljem. U velikoj meri dizajner ima i ulogu projektnog menadžera u ovom procesu, onog koji pokušava da proizvede novo znanje, a to znanje nije opipljivo.

Zašto si izabrala baš hranu?

Počelo je sa projektom Mixology. Hrana je na stolu i u centru je pažnje, ali ima i efemernu ulogu jer u jednom trenutku nestaje i ostaje samo sećanje na to iskustvo. A to je nešto sa čime se može dalje raditi. Hrana je vrlo društvena, ljudi uvek imaju neki odnos prema hrani. To je tačka susreta.

Da li je teško dokumentovati iskustvo, ili se oslanjamo samo na konstrukt sećanja?

Dobra dokumentacija je jako važna. Pre nekoliko meseci smo organizovali jednu večeru, ali smo bili svesni da prisustvo fotografa može narušiti spontano iskustvo učesnika. Šta onda raditi…? Tada su ljudi pisali svoje utiske po stoljnjaku i to je trag koji je ostao. Iako je to možda samo jedan mali deo čitavog iskustva, važno je imati neki reper za ono što se dogodilo. To zatim i otvara nove ideje i mogućnost za dalje angažmane.

U ovakvom pristupu postoji i izvesni komercijalni potencijal, s obzirom na brojne “dizajnirane” događaje u korporativnoj i marketing sferi. Pored toga gastronomska scena je uvek aktuelna i stalno se dešavaju nove stvari. Da li ljudi iz sveta ugostiteljstva počinju da uviđaju da ovakvi pristupi mogu oplemeniti njihovu ponudu i podići priču na novi nivo?

Definitivno. Stiče se utisak da polako hvataju korak. Vlasnici restorana prate trendove, ali i sami postaju sve bolji u tome da sami čine te hrabre pomake. Dizajnerski ili umetnički pristup jednostavno uvek utiče na sistem, na čitavu gastronomsku kulturu. Posebno kada mediji to primete. Mislim da ima jako puno prostora za nove projekte u ovoj sferi. Moj rad je uvek refklesija trenutka u kome se nalazimo, tako da se stalno pomera.

Da li imaš u vidu i kritičku stranu današnje kulture hrane, bolne teme masovne produkcije, genetskih modifikacija i uticaja načina na koji konzumiramo hranu na zdravlje i prirodno okruženje?

Zavisi od konkretnog projekta. Nekada to radimo kroz izbor sastojaka koje koristimo, ali nije u pitanju striktno ideološko određenje. Mislim da često imamo tu notu ali ne želimo da je potenciramo da bi mogla da bude prirodni deo projekta u celini. Nadam se da ću imati još prostora da se bavim tim aspektom, ali za sada mi je u centru pažnje susret ljudi i nekontrolisana situacija koju tom prilikom kreiraš. U jednom projektu smo se bavili time kako su ova pitanja bila tretirana nekoliko decenija u nazad, i često su ti problemi predstavljeni u izuzetno teoretskom maniru, tako da je ljudima teško da pristupe toj vizuri.

Pominjala si lokalne sastojke. Imala si prilike da boraviš u različtim delovima planete dok si odrastala, a sada si po prvi put u ovom delu Evrope. Šta ti je ovde najviše privuklo pažnju u tom smislu?

Upoznala sam dosta ljudi koji se bave hranom i obišla puno restorana. Ali ono što je ovde dosta jako kao odličje kultura je jaki, kuvani kućni obrok. Toga u Švedskoj skoro da i nema više, a na izvestan način to utiče na sveukupni odnos prema hrani. Ovde primećujem da se “napredni” restorani trude da imitiraju ono što vide u nekim drugim sredinama, i to može donekle da uspe. Ali uvek će biti pomalo praznine u tome jer pokušavaš da kreiraš nešto što nije tvoje. Neki to rade dobro, neki manje uspešno. Ukoliko nađu svoj autentičan način da nešto predstave, to može biti zaista izuzetno. Ovde postoji drugačija energija nego u Švedskoj i čini mi se da se ljudi zaista trude da urade dobre stvari. Kod nas je sistem previše definisan i ne ostavlja dovoljno prostora za nove, iznenađujuće stvari. Ovde smo uspeli da u roku od samo nekoliko dana pripremimo mini-događaj u Diagonali 2.0.

Koji je projekat bio u pitanju i kakvo ti je bilo isustvo ove blic-saradnje sa ovim restoranom i jednim od njihovih kuvara?

U pitanju je Taste the Change of Frequencies. Na njemu radim sa jednim kuvarem u Švedskoj poslednjih godinu i po. Svaki put radimo drugačije u zavisnosti od konteksta. Istovremeno je to i istraživački projekat koji razvijamo zajedno sa publikom, ne vidimo ga kao zaokruženu instalaciju ili performans. Pokušavamo da govorimo o vezi između čula sluha i ukusa, a najbolji način da govorimo o tome je da pružimo ljudima priliku da taj odnos iskuse lično. Saradnja sa kuvarima je obično jako dobra i teče bez problema. Oni su generalno vrlo brzi i obično koriste ono čime raspolažu i što poznaju. Jako su dobri saradnici, postoji neki workflow koji je dosta sličan dizajnu.

Da li ti je prijalo samo izmeštanje iz uobičajenog radnog okruženja i boravak u Beogradu i kakav si utisak stekla o ovdašnjoj kreativnoj sceni u najširem smislu?

Ovo mi je prvi rezidencijalni boravak i bilo je fenomenalno iskustvo. Došla sam u kulturu o kojoj nisam imala nikakvu ideju, i drago mi je zbog toga. Teško je izbeći neka podsvesna očekivanja, ali ono što je ovde bilo najvažnije je vreme koje sam provela ovde i ljudi sa kojima sam bila u interakciji. Postoji utisak da se stvari stalno zahuktavaju i da će tek biti dostignut puni potencijal. Nisam sedela u Novoj Iskri svakoga dana, ali mislim da je neverovatno imati na raspolaganju takav prostor i zanimljive ljude oko sebe. Zvučaće čudno, ali u nekim aspektima Beograd me podseća na Tokio. Gomila kontrasta i interakcija u okviru grada koje su jako slične. Drago mi da će još ljudi, posebno u Švedskoj, imati priliku da čuju o tim iskustvima i da će se zainteresovati za ovaj grad.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services