Marija Strajnić i Nebojša Stevanović

Republiku Srbiju će na 13. Bijenalu arhitekture u Veneciji predstavljati projekat JEDAN:STO koji potpisuje grupa autora u sastavu: Aleksаndаr Ristović, Jаnko Tаdić, Mаrko Mаrović, Mаrijа Miković, Mаrijа Strаjnić, Milаn Drаgić, Miloš Živković, Nebojšа Stevаnović, Nikolа Andonov, Olgа Lаzаrević. Projekat je izabran na osnovu raspisanog opšteg javnog neanonimnog konkursa za izbor koncepta i dizajna izložbe na temu Common ground (Zajedničko polje) koju je odredio kurator Bijenala, Dejvid Čiperfild (David Chipperfield). Opšti javni konkurs za predstavljanje Republike Srbije na 13. Međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji, raspisali su Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva Republike Srbije i Udruženje arhitekata Srbije 8. marta 2012 godine. O konkursu, projektu i nastupajućem predstavljanju u Veneciji kao i o njihovim očekivanjima razgovarali smo sa Marijom Strajnić i Nebojšom Stevanovićem.

Intervju: Ivana Srdanović
Fotografije: Autori projekta JEDAN:STO
 
Marija Strajnić i Nebojša Stevanović
 

Da li ste očekivali da će baš vaš projekat predstavljati Srbiju na 13. Bijenalu arhitekture u Veneciji. Kakve su bile reakcije na vest?
M: S obzirom na veliku i mnogo iskusniju konkurenciju među 34 tima koja su konkurisala, moram priznati da nisam baš očekivala, ali se jesam nadala (naravno, u suprotnom ne bismo ni učestvovali) jer sam verovala da je naše rešenje dovoljno dobro. Reakcije su bile u luku od sreće do zanemelosti, jer smo vest primili posle mukotrpnog finala koje je trajalo oko nedelju dana, u kom smo se u usmenoj odbrani projekta (uz predaju kratkog filma i makete), pred žirijem takmičili sa drugom ekipom, u kojoj su igrom slučaja naši bliski prijatelji i kolege iz grupe A12.
N: Učestvovanjem na brojnim konkursima naučili smo da nije isplativo previše se nadati bilo kakvom uspehu, ali je teško boriti se sa unutrašnjim osećajem da ćete pobediti, koji uvek postoji. Nema potrebe da pričam koliko nas je vest o pobedi obradovala, a možda i ne bih uspeo da opišem.


Srpski paviljon
 

Koliko je sama priprema za ovakav konkurs bila važna i kakav vam je bio pristup na početku projektovanja. Jel ste imali tu svest o značaju konkursa na koji aplicirate ili ste se ponašali kao da je u pitanju bilo koji drugi konkurs?
N: Pripreme za konkurs ovog tipa obično se svode na sastavljanje ekipe. Kao što vidite nas je desetoro autora tako da je okupljanje ekipe bio pravi poduhvat. Nismo imali nikakvu vrstu plana kako ćemo raditi, naš odgovor na temu Bijenala proizašao je iz razgovora koje smo vodili i trenutka kada je trebalo predati projekat. Prilika da se izlaže na Bijenalu je jako velika stvar i znali smo da do toga u ovom trenutku možemo doći samo pobedom na ovom konkursu, tako da je moj odgovor, da; bili smo svesni važnosti odnosno privilegija koje nam ovaj konkurs može doneti.
M: Slažem se sa Nebojšom, dodala bih samo da do pripreme za konkurse najčešće dolazi mnogo pre nego što se objavi konkurs, tako što se svakodnevno susrećemo sa raznoraznim arhitektonskim pojavama i prilikama, na koje svesno ili nesvesno imamo neku prirodnu reakciju, koju potom klasifikujemo i dalje projektujemo u svojim glavama. Kada dođe do raspisa bilo kog konkursa, pa tako i ovog, tada je pravi momenat da se sve do tad prikupljene inspiracije, stavovi i želje ubace u svoj odgovor na zadatu temu.

Autorski tim: Nikola Andonov, Marija Strajnić, Janko Tadić, Marko Marović, Marija Miković, Milan Dragić, Miloš Živković, Nebojša Stevanović, Olga Lazarević, Aleksandar Ristović.
 

Brojnost učesnika govori da je verovatno bilo teško dogovoriti se oko svega jednoglasno i lako. Da li je bilo tako? Kako ste došli do zajedničkog jezika?
M: Koliko god neverovatno zvučalo, prilično smo se brzo složili oko našeg rešenja. Naravno bilo je raznih predloga ali u trenutku kad smo došli do stola, sve su se kockice složile same od sebe, i pretpostavljam da upravo ta lakoća svedoči o tome da smo uspeli da postignemo Common Ground, što je naziv teme ovogodišnjeg bijenala, koju je osmislio David Chipperfield. Mislim da nam je koncept do te mere ogoljen i jasan, da je bilo moguće ili da se svi momentalno slože ili da se niko ne složi.
N: Jasan i ogoljen koncept koji je Marija pomenula je u stvari taj naš trenutak jednoglasja. Posle toga i pre toga svako ima svoj deo nedeljivog Common Ground-a.


Srpski paviljon
 

Ispričajte nam nešto o samom konceptu ali i o njegovoj realizaciji.
M: Krenuli smo od sopstvenog prevoda teme bijenala Common Ground koji smo objasnili kao zajedničko polje; mesto dogovora; nešto što se podrazumeva; što je čak i sirovo u svojoj pojavnosti - stola. Taj smo predmet uveličali po jednoj dimenziji i postavili na sredinu paviljona tako da oko sebe ostavlja prostor od samo 1,5m (za hodanje, stajanje, sedenje). Negiranjem i invertovanjem početne i bazične razmere stola doveli smo taj arhetipski predmet do svojih krajnjih značenja – univerzalno, nedeljivo, skulpturalno, banalno. Novo-dobijena veličina stola od 22 x 5m je toliko ekstremna da dolazi i do malog prostornog paradoksa - što je veća površina predmeta veća je i praznina iznad njega. Arhitekuru vidimo u tenziji između nedohvatljive površine (koja stoji na 4 noge) stola koja ispunjava ceo paviljon i između nesagledive praznine koju iznad sebe stvara.
N: Pomenuli smo da je dimenzija stola 22x5 m i da stoji na četiri ugaone noge. Obzirom na to da smo svi mladi, niko od nas nije učestvovao u pravljenju nečeg sličnog, tako da nas u ovom procesu vode oni koji imaju više iskustva, a posebno naš profesor Mihailo Samardžić. Ne samo da nije lako statički omogućiti da tolika površina stoji, već je i izazov komunicirati, uskladiti i dirigovati svim ljudima koji treba da omoguće da se sto napravi, prenese i postavi u paviljonu. O ovom iskustvu ćemo sigurno moći više da pričamo kada se vratimo iz Venecije.


Model konstrukcije stola
 

Tema ovogodišnjeg bijenala je Common Ground, to je na neki način bio jedini brief koji ste dobili. Da li mislite da ste jednostavnim rešenjem koje dosta govori i kao objekat i kao celina koja ispunjava prostor gotovo u potpunosti uspeli da odgovorite na temu, ili ste otišli i dalje od toga?
N: To zavisi od posmatrača, odnosno od tumačenja Čiperfildovog Common Ground-a. Ponudivši žiriju ogroman sto kao rešenje prihvatili smo ga kao izraz nečeg nedeljivog, a opet svačijeg, i to je naš odgovor na temu bijenala. Jednu arhitektonsku situaciju preveli smo u formu. Smatramo da je to dovoljno, ali nikako u potpunosti i sva dalja tumačenja prepuštamo posetiocima bijenala.
M: Činjenica da ljudsko oko ne može jednim pogledom iz tog ugla da obuhvati 22 metra (kolika je duža stranica stola) dovodi do osećaja anksioznosti svakog posetioca našeg paviljona, jer ni jedan od njih fizički nije u stanju da sagleda ceo sto (celu prazninu). Ta isključiva (ne)sagledivost i praznina nadohvat ruke koju je nemoguće dotaći premeštaju u Common Ground svakoga ko posegne za apstrahovanom celinom. Ništa i Sve su zajednički.


Model banalnosti
 

Ispričajte nam malo više o dodatnim sugestijama i uvođenju video sekvenci u projekat. O čemu se zapravo tu radi?
N: Uvođenje video sekvenci i zvučnih efekata jednostavno je čin kojim želimo da dodatno animiramo posetioce. Ti dodaci su osmišljeni tako da ne budu samo ''dodaci'', a to postižemo tako što ih deformišemo u jednoj dimenziji baš kao što smo uradili sa stolom. Šta to konkretno znači videćemo i videćete na Bijenalu.
M: Video sekvence i zvučni efekti su za mene ilustracija te hiperbole koju pokušavamo da prezentujemo našim stolom.


Model atmosfere
 

Šta je po vašem mišljenju ono što je ovaj projekat izdvojilo od ostalih i ubedilo žiri da vas proglasi za pobednike?
M: Prvo to da smo se nas desetoro okupili pred temom Common Ground. Ovaj gest je sam po sebi čini mi se važan deo koncepta. Postizanje zajedničkog tla između deset autora je vrlo isključiv metod: rešenje, kada do njega dolazi 10 ljudi, mora biti toliko tačno i transparentno u svojoj suštini da ne ostavlja prostor za nedoumice i nejasnoće, i mislim da smo u toj preglednosti koncepta uspeli da se izdvojimo u odnosu na ostale.
N: Moguće da je žiri u našem projektu prepoznao istovremenu otvorenost i zatvorenost koju smo namerno ponudili. Konkurs je bio neanoniman, a u finalu su imali prilike i lično da nas upoznaju pa smo im se možda učinili i kao zanimljiva ekipa za rad. Svakako bih se složio sa Marijom da je odluka da nastupimo kao grupa od 10 ljudi imala velikog značaja.


Srpski paviljon, fotografija: Marija Strajnić
 

Jel imate tremu pred odlazak i sve ono što vas očekuje tamo, jer vi ste ovim proglašenjem za pobednika konkursa zapravo reprezentacija Srbije u Veneciji?
N: Ne plašimo se odgovornosti koja nam je data. Posebno ne onog dela koji se tiče isključivo našeg delovanja. Obzirom na to da nismo jedini akteri, da komuniciramo sa širokim dijapazonom ljudi i institucija koji učestvuju u izradi postavke, jedini strah koji imamo jeste da neka karika ne zakaže. Ukoliko nas država nastavi da nas podržava i dalje, i poštuje naš tempo rada sve će proći u najboljem redu.

Kakva su vam profesionalna očekivanja nakon ovog značajnog nastupa?
M: Odlazak u Veneciju i rad na ovom projektu su za mene sami po sebi veliki uspeh, tako da ne bih sebe opterećivala očekivanjima konkretnijim od toga da vidim svoj prvi veliki projekat realizovan. Šta će biti posle, puštam vremenu da pokaže.
N: Mogu samo da se nadam da će mi ovo iskustvo pomoći da formiram svoja profesionalna očekivanja.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text