Mario Kolarić

Mario Kolarić je vizuelni umetnik, rođen 1984. godine u Beogradu a odrastao u Osijeku (Hrvatska). Radi u polju crteža, grafike, slike, instalacije, site-specific projekata... Diplomirao je 2010. godine na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Od 2006. godine, radi urbane intervencije pod imenom Pas a kasnije Sretan Bor. Sa uličnih umetničkih intervencija, prelazi i na festivale, poput Muzeja ulične umetnisti (MUU) u Zagrebu,Škver na Malom Lošinju,Sinestezije u Herceg Novom, kao i festivala Bien Urbain u Francuskoj. Član je ex-grupe Art of Asfalt. Od 2010. član je HDLU-a u Zagrebu. Pet godina je radio kao animator za Dječji program HRT-a. Izlagao je na brojnim izložbama u Hrvatskoj, Sloveniji, BIH, Srbiji, Austriji, Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Holandiji, Turskoj... Član je žirija za MA Degree 2011. na Sint-Lucas Beeldende Kunst u Gentu (Belgija). Živi i radi u Beogradu. Sa Mariom razgovaramo povodom samostalne izložbe "Orbis Terrarum" koja će biti otvorena u četvrtak, 9. aprila u 20 časova u U10 umetničkom prostoru u Beogradu (Kosovke devojke 3). 


Razgovarao: Saša Arsić
Fotografije: Saša Arsić
 

Kako si zakoračio u svet umetnosti? Da li je crtanje na ulici i za tebe, kao za dosta autora sa kojima sarađuješ, bila ulazna tačka?

Išao sam u osječku srednju primenjenu, no tek sam negde u trećem, četvrtom razredu postao svesniji pojma "umetnost" i toga da većina kolega nakon srednje namerava upisati Akademiju u Zagrebu. Do kraja srednje škole sam polako i ja upao u ta maštanja i nadanja o izlaganju u New Yorku, Parizu i šta sve ne... Iako je to i dalje bilo samo u mojoj glavi, čini mi se da sam prvo uplivao u te izlagačke situacije a zatim je, na prvoj godini faksa, došla želja za crtanjem na ulici. Filjio u Zagrebu je moja prva veza sa ulicom. Tokom prve godine studija sam viđao po gradu njegove radove, te shvatio da smo na istoj godini na ALU. Na drugoj godini smo se i upoznali, i na njegovu inicijativu krenuli da radimo bakropise, kada god smo imali vremena. Malo po malo počeo sam s njim izlaziti uveče, svaki sa čašicom crne boje, i uz pivo smo crtali male crtežiće po centru. On me je uskoro upoznao sa Eshom iz Tuzle i D.L.T.-om iz Beograda. To su bili prvi ljudi sa Balkana za koje sam saznao da rade nešto slično. Nakon toga počeo sam biti deo Art of Asfalt kolektiva sa Filjiom, Eshom, Sergejem Vutucom, Leonom Zuodarom i Jakom Babnikom. S obzirom da je cela ta neka underground scena meni bila puno dinamičnija i zabavnija, počeo sam puno više energije ulagati u taj deo svog rada, iako sam i dalje svakodnevno radio i pod svojim imenom i pod pseudonimom Pas, a kasnije i kao Sretan Bor.

Među retkim si autorima sa ove specifične regionalne scene koji imaju i "formalno" umetničko obrazovanje? Da li uviđaš neke razlike u vašim načinima razmišljanja ili pristupima projektima, i kako vidiš to obrazovanje u kontekstu sopstvenog rada?

Među ljudima koje poznajem, a da dolaze sa jedne ili druge strane, nema velike razlike. Možda se na prvi pogled čini da razlike postoje, no ako oba pristup vode autora do onoga za čime traga, ne vidim potrebu za drugačijim sagledavanjem tih situacija. Čak, bilo bi poželjno videti što više preplitanja među njima. Ja sam kroz rad sa par profesora uspeo dobiti odgovore na neka pitanja koja su me zanimala, iako za sam edukativni sistem u tom domenu nemam puno pohvala. Trenutno tamo postoji previše zidova, no malo po malo dolaze mlađi ljudi koji se trude menjati situaciju na bolje.

Izabrao si da se školuješ izvan glavnih centara ili tokova umetničkog obrazovanja u Hrvatskoj i regionu, ako može tako da se kaže. Da li možeš da kažeš nešto više o fakultetu koji si pohađao i svom iskustvu u tom periodu?

Nakon srednje sam upisao Likovnu akademiju u Širokom Brijegu (BIH), u želji da studiram negde gde je mirno i ima prirode. Ubrzo sam shvatio svoju grešku, pa sam se nakon završene prve godine ispisao i otišao na prijemni u Zagreb. Tokom svog studiranja na ALU imao sam sreću slušati predavanja i biti u klasi par dobrih profesora kojima imam puno za zahvaliti. No više od toga uticala je sredina, na prvom mestu kolege iz klase a zatim i ostali studenti. To je za mene period slobode u kojem sam dane provodio crtajući u klasi sa ponekom pauzom radi predavanja. Crtanje je bilo prva stvar na koju sam pomislio ujutro i zadnja uveče pre nego što bi zaspao. Polako sam počeo sve više razmišljati o tome šta radim i biti svesniji koliko imam za zahvaliti samom crtanju kao jednom specifičnom pogledu na život i svet u njemu.

Često pominješ svog profesora Ivana Ladislava Galetu kao veliki uticaj na tvoje razmišljanje o umetničkom delovanju. Da li možeš da kažeš nešto više o tome i svom iskustvu rada sa njim tokom studija?

Galeta je bio poseban tip predavača koji je ljude ili privlačio ili odbijao. Jedan od retkih profesora čijim se studentom smatram. Meni osobno bio je jako poetičan i svako predavanje, čak i kada bi se ponavljalo, bilo bi puno podataka o kojima niko drugi nije pričao. Bio sam sretan da učim od osobe koja ima toliko radosti spram prirode, čoveka i života. Svemu je pristupao kao vrednom pažnje i razmatranja, bio je neiscrpan izvor knjiga jedinstvenog sadržaja. Njegovi časovi bili su male pukotine u sistemu kroz koje je Galeta nesebično sipao svoje iskustvo i poticao na jedan otvoren i razigran dijalog, bez obaveze da bilo ko bude u pravu na kraju rasprave. Galeta i profesor Marcel Bačić verovatno su najzaslužniji za moje razumevanje pojma vremena u kontekstu kreiranja i stvaranja nečega, kao i odgovornosti spram onoga šta radiš.


"Trojstvo" (Trinity), izložba @ Neurotitan galeriji, Berlin


Publika je tvoje radove prvi put mogla da upozna kroz murale koje si realizovao širom Hrvatske i na nekim od festivala u regionu. Sve to se dešavalo pod tvojim pseudonimom Sretan Bor. Kako sada gledaš na taj period, i mnogo konkretnije - zašto ime Sretan Bor?

Veliki je užitak biti na skeli i slikati velike zidove u samo par dana. Tako nešto se u ateljeu ne događa. Tako sam sve više vremena počeo posvećivati toj želji i dogodilo se to da su ljudi kroz neko vreme saznali za murale. S druge strane, radove pod svojim imenom sam retko izlagao pa zato ljudi više znaju moje ilustracije. Nakon fakulteta počeo sam da radim i komercijalne ilustracije koje sam nastavio da potpisujem imenom Sretan Bor. Kako sam se neko vreme na početku crtanja na ulici potpisivao kao Pas, odlučio sam promeniti ime u Bor. Paralelno, hteo sam crtati grafite (nikad realizovane) pod imenom Sretan. Posle, kada sam otvarao Facebook stranicu - da, toliko je glupa priča – pa sam morao da upišem ime i prezime - Sretan Bor.

Izložba koju pripremaš i radovi koje si objavljivao u poslednje vreme su pod tvojim vlastitim imenom - Mario Kolarić. Postojao je i svojevrsni prelazni period između dva umetnička alijasa. Da li si pokušavao da podeliš svoje pravce rada u odnosu na ova dva identiteta, i da li govorimo o dva identiteta ili o jednom istom autoru?

Usprkos tome što zna biti naporno, i dalje radim pod oba imena upravo zato što se radi o jednom autoru. Ono primarno čime sam se uvek bavio su radovi koje potpisujem svojim imenom. Ilustracije pod imenom Sretan Bor gledam kao neko veliko igralište na kojem mogu opušteno šarati i isprobavati neke misli i ideje. S treće strane, raditi na komercijalnim projektima za klijente je poseban teren, gde mi je interesantno videti šta ću da uradim unutar nekog zadanog okvira kakav sebi u svom radu ne postavljam. Pre par godina imao sam potrebu da prestanem da radim ilustracije, ali dobio sam neki novi ugao posmatranja na celu stvar i odložio takve planove. Danas gledam na to kao na istu priču, iz dva različita ugla. Ne mislim da većina vidi neku preteranu vezu između ovih radova, no za mene često pričaju istu priču.

Dosta tvojih crteža naginje alhemijskim temama i motivima. Zatim se prepoznaje intenzivna faza floralnih i prirodnih motiva i kompozicija, koje su zaista impresivne po detljanosti i koloritu, i uvek nose izvesnu nadrealističnu crtu. Kakav je tvoj odnos prema magiji i da li osećaš da je nešto slično prisutno u tvom procesu rada?

Uvek su me privlačili motivi iz kabineta kurioziteta. Za mene predstavljaju neki arhetip znatiželje. Mislim da je to prirodna želja za stvaranjem kosmosa. Ne radi posedovanja same moći stvaranja, već razumevanja vlastitog puta ili više njih. Kuriozitet u smislu Borhesovog Alepha. Tačka koja sadrži sve tačke, i samu sebe. Bilo da radim apstraktne crteže ili neke narativne ilustracije, pokušavam uhvatiti onaj jedan zvuk koji u sebi sadrži sve to. Mislim da sličnih referenci u istoriji ima mnogo - Afrika, umetnost Istoka, rana renesansa, manirizam... Ilustracije sa alhemijskim motivima nisu samo kičaste, one prikazuju i svojevrsnu alegoriju našeg odnosa prema slici, ponekad i našeg odnosa prema gledanju uopšte. Kao personifikacija kosmosa. Priroda je isto to, samo "živo", u večnom rastu.

Momenti koji se događaju dok crtaš su trenuci sinhroniciteta sa samim sobom, a ponekad i malo šire, kada naš potencijal i naše razumevanje rastu. Verujem da se slično događa sa bilo kojom ljudskom radnjom koju čovek obavlja koncentrisano i zainteresovano. Ne smatram da se bavim alhemijom niti magijom, ni izbliza. Mislim da je dosta teško o tome govoriti, kao i o samom pojmu umetnosti, jer je to nešto što ljudi uvek drugačije vide. Ali smatram da su to često srodne stvari sa sličnim težnjama. Za mene je to potreba za razumevanjem sebe, drugih i sveta koji nas okružuje.

Neumorno ispunjavaš male crne sveske sa skicama koje su zapravo izrazito pedantne i izgledaju kao gotovi radovi. Da li je to neka vrsta tvog dnevnika u crtežu, u kojoj meri ove kompozicije završe kao veliki formati ili murali? Koliko ti je bitno da svakodnevno crtaš?

Da, svakako je oblik dnevnika. Možda čak u toj meri da je najzaslužnije i za radove koje trenutno radim. Većinom započinjem sa idejom da uradim skicu ili možda samo da šaram, no iz nekog razloga glava mi upadne u papir i upustim se u detalje. Par tih skica su postali murali, ali retko imaju drugu svrhu od pukog dnevnika. Možda imam dve sveske za koje bi se moglo reći da imaju koncept. Svakodnevno crtanje je nužno, kao što je nekome nužno ići na posao. Jedino se uz stalni rad napreduje. Mislim da bi trebalo da još više vremena posvetim crtanju, no verujem da čovek to uvek oseća kada je ovako nešto u pitanju.

Pored svega što radiš u domenu "čiste" umetnosti, ukoliko tako nešto uopšte postoji, aktivan si i kao ilustrator, animator i zidni slikar, u smislu da dobijaš profesionalne angažmane u ovim domenima. Kako održavaš balans, i da li bi rađe svoju egzistenciju podmirivao nekom drugom aktivnošću, a umetnički rad zadržao kao nešto sasvim lično?

Trenutno sam mišljenja da se na Balkanu ne može pristojno živeti od same "umetnosti". S druge strane to omogućava dosta slobode. Od ilustracije se nekako i može preživeti, a kako slikam murale ponekad uradim i neki enterijer. Može se postići dobar balans između te dve strane, čak često jedna strana nadopunjuje drugu. Ipak, kada budem u poziciji da živim samo od radova koje trenutno radim samo radi sebe, verovatno ću komercijalne poslove napustiti. No opet, ko zna...


Esh, Sretan Bor, D.L.T. pripreme za izložbu "Trojstvo" (Trinity), Prolom Banja, Grafička kolonija mladih


Saradnje su sastavni deo tvog opusa i aktivnosti. Izlagao si sa Emom koja je, zanimljivo, imala svoju samostalnu izložbu u Galeriji U10 u terminu odmah pre tebe. Slikao si murale sa prijateljima u Hrvatskoj, radio na izložbi "Trojstvo" sa Eshom i Dušanom Rajićem. Kakva iskustva nosiš iz ovih projekata, posebno kada je u pitanju "Trojstvo" i specifičan zajednički proces rada u kome ste kreirali radove koje istovremeno potpisuju tri autora?

Priča oko U10 je počela tako da smo birali hoćemo li izlagati zajedno ili odvojeno. Kako smo dosta radili zajedno u zadnje vreme, bilo nam je logično da uradimo odvojene izložbe. Da iživimo neke lične potrebe pre nego što počnemo novi zajednički projekat. Verujem da postoje bitne paralele u našem radu koje će puno više doći do izražaja ako su izložbe jedna za drugom. Tako ćemo i mi moći sa distance da sagledamo radove i vidimo kako stvari stoje. Podudaranja koja dolaze u našem radu postoje još od perioda kada se nismo poznavali, zato nas je i tadašnji poznanik a danas dobar prijatelj spojio kako bi sarađivali na jednom projektu pre par godina. Od tada se iz dana u dan iznenađujem sinhronicitetom između naših radova.


Uramljeni radovi za postavku berlinske izložbe "Trojstvo" (Trinity)
 

"Trojstvo" je bila super saradnja gde smo na par mesta uspeli postići dobar dijalog, i jako mi je drago da smo prošli to iskustvo. Posebno uživanje su bila četiri dana u Prolom Banji, u okviru Grafičke kolonije mladih. Prvog dana smo krenuli od nule, i četvrtog otišli odande sa 4 zasebna tiraža sito-štampanih grafika. A onda je usledila postavka u galeriji Neurotitan u Berlinu gde se ideja koautorstva opet uspela sprovesti na način da je svačiji rad istovremeno mogao da stoji zasebno, ili da čini celinu sa “krovnom” pričom. Verujem da je zdravo stavljati se u takve situacije gde preispitivanje vlastitih i tuđih ideja dovodi do nove, treće situacije koja je pre dijaloga bila nepostojeća. Vrlo slična stvar se dešava pri radu sa Emilijom - dve osobe pričaju istu priču, uvek sličnu, uvek različitu, no krajnji rezultat uglavnom izgleda tako da se ne može prepoznati ko je šta uradio.

Iz Hrvatske si se preselio u Beograd. Kako ti se čine nesumnjive razlike u tome na koji način umetnici rade, sarađuju i kreiraju "scenu"?

U Zagrebu sam živeo sedam godina, ovde tek tri, tako da tu već postoji razlika u mom poznavanju scene. Tamo je moj krug ljudi rastao sa akademije pa šire, dok ovde poznajem ljude koji dolaze više iz neke “underground” scene. Kako mi se trenutno čini, u Beogradu ima više dešavanja što je prirodno s obzirom da je veći grad. Oba grada imaju pristojan program, dosta festivala koji pokrivaju širok spektar interesa, tako da se nadam da će u budućnosti nastati veća saradnja među njima. Premala smo regija da bi se taj potencijal zanemario. Trenutno ne znam šta se sve u Zagrebu dešava jer nisam često tamo, no u Beogradu primećujem da ima dosta saradnje. Možda malo više u ovoj komercijanoj sferi, ljudi sarađuju radi kratkih rokova ili kako bi odradili neki veći projekat što u na kraju vodi do novih poznanstava koja su uvek poželjna. Znam jako malo ljudi iz sfere "čiste" umetnosti, više posredno preko neta. I Srbija i Hrvatska su zatrovane velikom količinom sujete i egoizma, tako da svaki oblik saradnje, bilo međugradske ili međudržavne, je više nego poželjan. Većina ljudi koju poznajem iz umetničkih krugova su divni i otvoreni ljudi, tako da mi se čini da oni imaju najviše šanse da se udruže i daju primer.

Samostalna izložba "Orbis Terrarum" koja ti predstoji u Galeriji U10 je tvoja prva velika izložba u Beogradu. Da li radove pripremaš specijalno za ovaj projekat, kao neku vrstu tematskog ciklusa?

Da, većina radova je rađena za izložbu, dok će biti i poneki koji do sada nisu nigde izlagani, a nisu toliko novi. Već duži period radim u nekoj formi ciklusa. Ovi radovi su meni lično prirodan nastavak onoga što sam do sada radio, sa puno novih pitanja. Do sada sam često koristio tehnike koje "nestaju" - hemijska, flomasteri, nepoželjni mural i slično. To me je okrenulo ka pokretu, nečemu što je nestalno. I prema samom pojmu vremena. Ne znam kuda će to sve odvesti, videćemo na izložbi...

Pokušaćeš da izađeš iz okvira crteža i pozabaviš se prostornim instalacijama i samim galerijskim ambijentom. Da li je to prvi put da radiš na ovaj način i za čime tragaš u tom procesu?

U poslednje vreme sam radio par site-specific instalacija, ova na izložbi neće biti toliko specific. Ostalo ne znam da li mogu nazvati instalacijama, možda više kao neki radni stolovi sa par ideja na kojima trenutno radim. Svi ti radovi u procesu postavljeni su u jednom nestalnom stanju, u nekoj vrsti pokreta. Crtež koji izmiče, isto kao što i sve ostalo titra. To je nešto novo što radim i nemam određenu definiciju za to šta radim. Ne verujem ni da su to radovi u pravom smislu te reči, više igra koja meni pomaže da sebi predočim stvari koje mi prolaze kroz glavu. Ono za čime tragam je u suštini sam proces. To se dogodilo još na kraju faksa, dok sam radio na diplomskom radu. Trivijalnost cele te situacije objasnila mi je kako radim ovo šta radim radi samog procesa. Ne umanjujem bitnost ili vrednost gotovog rada, no više me uzubuđuje sam proces rada. Tu se dešavaju najlepše stvari i uvek nastaju nove ideje, novi radovi.

Tema izložbe na neki način sugeriše da su radovi koji će biti predstavljeni na izložbi bitni pre svega za tebe kao autora, u kontekstu tvog umetničkog istraživanja i eksperimenta... Kako razmišljaš o učitavanju "značenja" u svoje radove i da li na bilo koji način razmišljaš o njihovoj recepciji kod publike dok ih stvaraš?

Svi radovi koje radim bave se prvenstveno nekim mojim razmišljanjima, ne volim previše raditi politički angažovane radove ili tako nešto. Barem mi to nikada nije polazna tačka. S te strane možda uvek sebično radim samo za sebe. Ali verujem da ako rad može meni značiti nešto i može mi pomoći u nečemu, onda može to i za neku drugu osobu. Bilo bi lepo.

Orbis Terrarum je poimanje sveta pre kopernikanskog obrata, kada se verovalo da je Zemlja centralna sfera oko koje se okreću sve ostale sfere. Već dugo mi se taj naziv vrti po glavi, pa mi se učinio prikladnim za ovu situaciju gde izlažem radove više radi sebe nego radi dijaloga. Ovu izložbu radim da bi sebi samom postavio neke stvari na mesto i video kako funkcionišu. O publici nisam mnogo razmišljao ovaj put, stoga je tu naslov koji ukazuje na jedan ego-momenat, ali samo kao prvu etapu dužeg putovanja. Ono nije ni blizu gotovo. Ne mogu ni reći kada i da li će biti, ali pretpostavljam da će završiti sa jednom Orbis Stellarum izložbom. Nadam se da će ta imati više interakcije sa publikom i da će izaći iz ove trenutno egoistične potrebe da iživim svoje trenutne ideje.

Da li je izložba "Orbis Terrarum" zaokružen projekat ili deo nekog dužeg putovanja na koje si krenuo? Da li već imaš nove radove u pripremi i u kojem pravcu ti se čini da će se kretati tvoji naredni projekti?

Postoje neke ideje koje neće biti realizovane na izložbi u U10, možda će se nešto od toga desiti u galeriji Greta u Zagrebu gde izlažem u junu. No u svakom slučaju ne razmišljam još o tome da zaokružim priču. Treba pustiti stvari da se dešavaju svojim tokom i biti otvoren za nove mogućnosti. Volim duge procese radi vremena koje postaje sve očitija stavka - što ideja, što samih radova koji se događaju tokom tog jednog dužeg perioda.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services