Mia David

Mia David, diplomirani arhitekta, doktor scenskog dizajna, kustos, docent. Svoja raznovrsna zanimanja već godinama paralelno gradi, nadovezuje ih i prepliće. Jedan je od osnivača i urednika časopisa - Kvart, magazin za arhitekturu, dizajn, umetnost. Predstave u kojima je učestvovala izvođene su na pozorišnom Bijenalu u Veneciji (2007, 2009), zatim Bijenalu arhitekture u istom gradu (2004), Praškom kvadrijenalu (2011, 2015) itd. Kao kustos izlagala je u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Češkoj. Nekoliko godina bila je vd direktor Beogradskog kulturnog centra, kao i član odbora Oktobarskog salona. Član je brojnih udruženja - poput Inženjerske komore Srbije, Društva arhitekata Beograda, NUNS-a, IKT-a itd. Jedan je od osnivača nevladine organizacije Blokovi. Do nedavno je radila u organizaciji Hartefakt. Dobitnik je posebnog priznanja Šestog bijenala scenskog dizajna za dizajn scene predstave Pilad (produkcija Narodnog pozorišta iz Užica). Dobitnik je specijalne nagrade Oktobarskog salona 2014. godine. Autor je brojnih novinskih tekstova i docent na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Na ovogodišnjem Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna, srpski kustoski tim sa svim umetnicima i studentima, na čelu sa Miom David nagrađen je Zlatnom medaljom za pokretanje dijaloga. Tim povodom, pitali smo Miu o njenom dijalogu sa scenskim dizajnom, domaćom scenografskom scenom i društvom uopšte.

Intervju: Ana Radovanović
Fotografije: Ana Kostić
Fotografije sa PQ 2015: Nemanja Knežević
 

Baviš se arhitekturom, enterijerom, scenskim dizajnom... Iako sve tri discipline podrazumevaju prostor, u odnosu na prve dve, scenski dizajn uključuje veoma specifične elemente narativnosti, imaginacije i drugačiju socijalnu komponentu. Kako arhitekta postaje scenski dizajner?

Odavno se ne bavim arhitekturom i enterijerom. Ali se oduvek i verovatno zauvek bavim prostorom. Što fizičkim, što mentalnim. Arhitektura, a posebno enterijer, su mi vrlo rano postali dosadni. Arhitektura zavisi od politike i novca, mnogo novca, i kao takva uvek će većinski biti mediokritetska, loša. Jer dobru arhitekturu ne čine alukobond i italijanske pločice, nego misao iza toga. Sa scenskim dizajnom je malo drugačije. I pozorište i druge oblasti savremene umetnosti kojima se bavim su uglavnom projekti gde radite sa manjim brojem ljudi i sa manjim budžetima pa je onda i kontrola, odnosno nezavisnost, veća. Druga stvar je priroda umetnosti. To je svet u kome birate šta će biti vaša realnost. Osim toga i pozorište i savremena umetnost se obraćuju publici i taj odnos između umetničkog dela i onoga ko ga "konzumira" je posebno važan i uzbudljiv.

Da li tvoja svestranost dolazi kao posledica porodičnog okruženja iz kojeg dolaziš, ili je to jednostavno potreba savremenog umetnika?

Ne znam. Često kažem da je za to kriv horoskop, da sam kao dupli blizanac suviše površna da bi se bilo gde zadržala dugo. Naravno deo toga sigurno leži u vaspitanju. Moji roditelji nisu ovako leteli iz profesije u profesiju ali je atmosfera u kojoj sam odrasla bila potpuno vudialenovska. Sve je bilo verbalizovano, svi, pa i mi deca, smo učestovali u svim odlukama, i morali smo da ih obrazlažemo, tako da sam od detinjstva bila na neki način primorana da razmišljam, razvijam kritičko mišljenje, sagledavam probleme iz različitih uglova... Sa druge strane, sigurno je to i deo karaktera. Imam ozbiljan problem sa svakim planiranjem, posebno dugoročnim, to mi pravi užasnu anksioznost i nemir. To mi je takođe smetalo u arhitekturi: što od ideje do realizacije prođu godine, u kojima ili izgubim interes za to ili se razvijem tako da bih svašta menjala...

Magistrirala si i doktorirala na Grupi za Scenski dizajn pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Tvoj mentor je bio grafičar i slikar prof Branko Pavić, koji je takođe započeo novi konceptualni ciklus nacionalnog predstavljanja na Praškom kvadrijenalu. Šta ta saradnja znači za tebe?

Da. Mentor na Magistarskom radu mi je bio Branko Pavić, a na doktoratu Radivoje Dinulović koji je čitav taj smer osmislio i vodio, prvo u Beogradu, a sada u Novom Sadu gde i ja radim. Raša je bio deo YUSTAT-a, organizacije koja je iz temelja promenila odnos prema scenskim umetnostima unutar pozorišta. Oni su zaslužni što su scenografi, kostimografi, dizajenri svetla i zvuka postali autori a ne kao do tada neke vrste pomoćnika reditelja, tehničkih lica. Scenski dizajn sam upisala nakon godine provedene u Školi Centra za savremenu umetnost koju su vodili Branko Dimitrijević, Branka Anđelković, Ljiljana Blagojević, Marina Martić, Branimir Stojanović – Trša, Nevena Daković,... Tu mi je postalo jasno da mi arhitektura neće biti dovoljna i da je umetnost ono što me mnogo više loži. Ja sam bila poslednja generacija te škole i posle sam trazila nešto drugo gde bih mogla da nastavim da učim. Scenski dizajn sam vezivala za pozorište koje me nije naročito interesovalo, ali je tu predavao Branko, koji je za vreme mog studiranja vodio Radionicu 301, gde su se bavili zapravo onim što me oduvek najviše interesovalo: konceptom, prostorom značenjima i produkcijom unutar savrmene umetnosti. Na scenskom dizajnu sam imala sreće da te godine bude fantastična generacija vrlo različitih ljudi. Upravo ta interdisciplinarnost me vratila na ono kako sam odrastala, na sagledavanje stvari iz različitih uglova, uvek traženje argumenata... Na arhitekturi nas uče da smo bogovi koji drugim ljudima kreiraju život i koji znaju uvek šta je najbolje. Uvek sam imala veliki problem sa tim, budući da se meni samoj jako često menja to što mi prija, pa ne vidim kako bi moglo bilo šta da se determiniše kao jedna istina. Elem, Branko mi je ključno pomogao, jer me je oslobodio u glavi, da počnem da se bavim drugim profesijama, rekavši mi da on šta god da radi polazi iz onoga što je njegovo obrazovanje, u njegovom slučaju to je grafika. Tako i ja, čime god da se bavim, zapravo to radim arhitektonskim, inženjerskim mozgom. Ta magistarska izložba je za mene lično verovatno najznačajniji projekat. Saradnja sa Rašom (Radivojem Dinulovićem) je životno mentorstvo i prijateljstvo. Razne smo faze prolazili, često se nismo slagali kako nešto treba da se radi ili šta ja treba da radim, ali on je uvek tu, negde u pozadini, posmatra i uskoči kad je najpotrebnije. On je neko ko me inficirao pozorištem, ko mi je promenio život na mnogo načina, otvarajući mi razna vrata. Svakako jedan od najvažnijih ljudi u mom životu kako profesionalno tako i privatno.



Na neki način bilo je logično da budem pozvana da radim Praško kvadrijenale. Raša je bio Kustos 2007. godine kada je Branko izlagao, a komesar 2011. kada je Dorijan Kolundžija bio kustos nacionalne a ja arhitektonske postavke, tako da je to zapravo krug ljudi koji pripadaju istoj ideologiji. Naravno tih ljudi uključenih u menjanje odnosa prema kvadrijenalu ima mnogo više pre svega tu je menadžer u kulturi Aleksandar Brkić. On sada predaje u Singapuru pa je ove godine bio takozvani viber savetnik. Suština te izlagačke promene koja se desila je naše verovanje da je izložba drugačiji medij komunikacije od pozorišta i da ima svoje zakonitosti. Ne može se izlagati scenografija ili kostim van konteksta čitave predstave jer onda to postaju lepi predmeti gde se gleda dekorativnost a to je vlo nepravedno pojednostavljivanje onoga što je pozrište. Druga stvar u pozirištu je taj odnos sa publikom nešto što odredi da li predstava radi ili ne. To takođe nije moguće preneti fotografijama ili videom. Mi verujemo da je ono što treba izložiti na Praškom kvadrijenalu ideologija, ideje koje stoje iza pozorišnog dela. Koncept, prenet u izlagački medij.

U jeku neoavangarde i zlatnog doba jugoslovenskih Studentskih centara, umetnost je želela da izađe na ulice, što je u par navrata dovelo i do sankcionisanja. Ona je uglavnom predstavljala marginalizovanu praksu, za koju institucije (vlast) često nisu imale razumevanja. Tvoje iskustvo sa pozorištem, koje se orijentiše ka komentaru društva, vezujem između ostalog i za rad u Heartefakt organizaciji. Šta je danas drugačije, u odnosu na šezdesete? Koji smer, kojim bi umetnost trebalo da pođe, bi po tebi bio najpoželjniji?

Teško je odgovoriti na to pitanje. Ima raznih pravaca u umetnosti i sve su legitimne. Ne verujem u onu tezu da umetnik ima veću odgovornost nego lekar ili činovnik. Svaki građanin ima odgovornost. Umetnici su ljudi kao i svi drugi, i muče ih isti problemi: egzistencijalni, ljubavni, finansijski... Pitanje je afiniteta šta više volite, pa ste na to više usmereni. Ja sam politična i verujem da je umetnost jedan od kanala komunikacije, pa me takva umetnost više zanima. Tu ne mislim na dnevnu politiku, već na zauzimanje stava. E sad, bez obzira na moje afinitete, na kraju postoji dobra i loša umetnost. I to je jedino što je važno. Dobra umetnost je ona koja vas nečim dodirne tako da vam se zakači u glavi i neće da vas pusti.
Ali, istina je da umetnost ponovo dobija na značaju. u jednom trenutku 60-tih, umetnost je uspela da postane deo života i kao takva opasna. Brže bolje, vraćena je u sigurno, nedodirljivo polje umetnosti gde je pod parolom demokratije sve dozvoljeno. A čim je sve dozvoljno nema težinu. Sada, sa desnicom na vlasti, umetnost čak i tako odvojena od života počinje da smeta. A čim se jave cenzure i autocenzure zapravo počinje pravi društveno politički značaj. 

Pre par meseci javnost je sa velikom pažnjom ispratila tvoju iznenadnu smenu sa mesta VD direktorke Kulturnog Centra Beograda, kao i ostavku svih članova odbora Oktobarskog salona. Ti si međutim, u ulozi kustosa srpske nacionalne sekcije na Praškom kvadrijenalu, odabrala upravo temu politike, i kući ste doneli Zlatnu medalju za uspostavljanje dijaloga. Kako reagujete na ovu paradoksalnu situaciju?

Pa to je zaista bila jedna neprijatna situacija, naročito za Muzej primenjenje umetnosti koji je bio jedan od nosilaca projekta. Naime, temu politike su izabrali Danko Selinkić i Ljiljana Miletić Abramović komesari ovogodišnjeg nastupa Srbije na Praškom kvadrijenalu. Ja sam pozvana i izabrana pre nego što sam smenjena. Izabrana sam po nekim demokratskim procedurama, pa nije bilo logike da budem smenjena, a sa druge strane je postojala neka nelagodnost, strah od toga šta ću uraditi. Ta nagrada koju smo dobili je zaista jedan ironijski obrt, jer ja važim za konfliktnu osobu, nekoga sa kim je teško raditi, a onda odjednom dobijemo nagradu za uspostavljanje dijaloga... Jako mi je drag taj naziv.

U objašnjenju projekta (Ne)moć – Odgovor(nost), srpske postavke u okviru Nacionalne sekcije na ovogodišnjem Praškom kvadrijenalu, predstavljena je teza po kojoj je pozorišna scena izgubila primat u predstavljanju imaginarnih (i lažnih) svetova, od strane javne, političke i estradne scene. Predlaže se zatim, (pozorišna) umetnost koja ne pokušava da parira toj estradi, već da je promišlja. Predstavlja li ova ideja utopiju pod zlatnim ključem, odnosno, koji je njen realni domet i moć? Jesmo li bespomoćni pred autoritetima?

Pozorište je kao i druge umetničke discpline medij, kanal komunikacije. Šta ćemo sa tim uraditi zavisi od svakog autora ponaosob. Naravno, kako je to uglavnom državno finansirana umetnost postoji cenzura, zapravo autocenzura. To se čak dešava i u projektima koji su nezavisni. Na primer Heartefact nema gde da igra svoje predstave osim u Bitefu. To znači da je pitanje, lično mislim da je nemoguće, da se na primer napravi predstava koja se bavi Vučićem. A i sve da se napravi, tu je to pitanje koji su dometi i moć. Ja ne verujem da će revolucija doći iz umetnosti. Ali mislim, kao što sam već rekla, da svi imamo odgovornost. Svako treba da radi u svojoj oblasti najviše sto može. Mi živimo rijaliti u javnom prostoru. Kada imate takvu realnost moć da se šokira unutar umetnosti je vrlo ograničena. Zato mislim da umetnosti treba da odustane od pokušaja da bude zabavnija/šokantnija/senzacionalnija od života. Sada je vreme da umetnost misli.

Koje su po tebi pozitivne, a koje negativne odlike domaće scenografske scene? Šta bi praška medalja mogla značiti za Srbiju i srpsku scenografsku scenu?

Scenski dizajn nije samo scenografija. Scenski dizajn je svako delo koje koristi scenske elemente (dizajn scene, kostim, svetlo, zvuk...) Ta dela mogu biti koncerti, mitinzi, modne revije ili umetnički projekti u kojima je postoji scenski odnos između publike i dela. Nagrada će pomoći da se promoviše jedan način mišljenja tako da verujem da će postojati veće interesovanje za školu što je važno jer je obrazovanje jedini način kako možemo suštinski, dugoročno da utičemo na društvo. Na samoj umetničkoj ili pozorišnoj sceni ne verujem da nagrada može da promeni bilo šta.



Posle svega navedenog, kako sebe trenutno definišeš i koji su tvoji naredni koraci?


Uh, ne volim da se definišem. I dalje o sebi mislim i predstavljam se kao arhitekta. Predajem, pa je i to jedan od važnih identiteta. Već neko vreme me savremena umetnost najviše zanima, ali nekako konstantno pomalo radim i u pozorištu. Tako da je to neko šetanje između predavanja, kuriranja, scenografije i produkcije. To su sve oblasti scenskog dizajna tako da ako bih baš morala da se definišem, može da se kaže da se bavim scenskim dizajnom.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services