Mirko Ilić

Mirko Ilić, jugoslovenski grafički dizajner svetske reputacije, od 1986. godine živi i radi u Americi, New York based. Već 15 godina ima svoj studio za grafički dizajn, 3D grafiku i animaciju, koji se zove Mirko Ilić Corp. Lociran je na 207 East 32nd Street, iznad Miltona Glasera i Daniela Younga. Član je fakultetskog odbora School of Visual Arts, i predaje postdiplomcima. Koautor je knjige Genius Moves: 100 Icons of Graphic Design, a trenutno sarađuje sa Stevenom Hellerom oko knjige Handlettering in the Digital Age. Doveo je Miltonovu izložbu u Beograd, a Steven Heller je došao sa njim. I bili su gosti konferencije Dizajner: Autor ili Univerzalni vojnik. Ima ozbiljan track record i ogromno iskustvo. Voli da daje više, radi i pro bono. O tom aspektu svoje karijere priča i u intervjuu u novom broju Print Magazina. Razgovarao je 12.marta 2010.godine i sa nama.

The Design of Dissent book (co-authors Mirko Ilić, Milton Glaser) cover design: Milton Glaser, Mirko Ilić, client: Rockport; Mirko Ilić_Foto: Igor Mandić

 

Nedavno ste sa Miltonom Glaserom bili kustosi izložbe Dizajn neslaganja (The Design of Dissent), koja je otvorena 3. februara u galeriji Virgina Commonwealth univerziteta u Kataru. Izložba je trajala do 7.marta. Zašto Katar?

Zato što me je zanimalo raditi izložbu na mjestu koje je po svima nepodobno za takvu izložbu. Katar je pravi ne, ne, ne, ne, ne. Između ostalog, sporedni uspjesi izložbe u Katru bila su tri plakata, i ispod svakog od njih je pisalo Country of Origin Israel. Ta zemlja za njih ne postoji. Jedan je bio na hebrejskom, a na jednom je (od Dan Reisinger-a), pisalo Let My People Go.

Divno je ono što ste rekli u Kataru, otvarajući izložbu: “Qatar’s position of strength carries with it responsibility. Qatar is a wealthy and successful country, and the world can only survive if wealthy countries pay attention to those less fortunate. This kind of show raises awareness about that. Its good for people to see that some other groups of people are less fortunate and may need help“. Kako biste otvorili tu izložbu ovde?

Kad me pozovete, kada otvorim, onda ćemo znati. Ta izložba je besplatna, sve što treba je platit prevoz koji košta iz Njurka do tu sa UPS-om, oko 2.100 dolara. Ali, nećete je imati tu zato što je veći dio radova ovdje o Bosni, na toj izložbi, o ratovima.

Via bloganubis.com

 

Kakav Vam je utisak o mladim ljudima u Kataru? Da li ste videli njihovu scenu, radove?

Tamo su studenti...svi su izuzetno obrazovani, engleski bolji nego engleski u Njujorku. Imaju najnoviju opremu i znaju puno više o vama nego što vi znate o njima. Naravno da sam vidio kako rade, ja sam vizuelni tip, ja vidim i ono što se ne treba vidjeti, a kamoli ono što mi pokažu. Ja sam radio workshop prije godinu dana u Katru. Ovako, reći ću vam jednu priču koja mislim da je nevjerojatna, i mladi dizajneri, naročito ovi u malim sredinama trebaju naučiti iz takve priče nešto. Slušaj sada ovu priču. Ujutro tek sam sletio juče naveče, let je 15 sati u komadu. Kasno naveče sam sletio. Ujutro je već predavanje, ja se uvijek zezam, ja velim da mi fali Starbucks. I sve mlade dame koje sjede tamo, ja sam ih podjelio na pingvine (i to sam im rekao) i nindže. One koje pokazuju facu to su pingvini, ove druge su nindže. I jedna od mladih dama koja je Katarka, jer tako Katarke izgledaju, ove koje nisu iz Katra koje studiraju, malo drugačije izgledaju - par ih ima... ne znam iz Egipta. I ona ima šal dole što je dosta neuobičajeno, i ja velim da mi baš nedostaje kapućino Starbucks. Ona mi veli: “Imamo Starbucks kapućino preko, u Univerzitetu Teksas“. Jer oni imaju, njihova kraljica je izgradila predivne zgrade i dala ih raznim univerzitetima, jedino što se ne smiju preklapati. Dakle, ovaj univerzitet radi matematiku, ovaj radi ovo, ovaj radi ono. I to je kompleks zgrada gde je kraljica napravila mjesto gde će se ona fotografirati svake godine sa svima koji polože. Tako da te mlade klinke to mogu donijeti doma mami i tati - kraljica im je odobrila obrazovanje. Ako kraljica može, mogu i oni. Ako gospođa hoda ispred vas i ispadne joj novčanik vi joj to ne smijete reći, jel vi ne smijete govoriti njoj ako je ona sama, vi to morate govoriti muškarcu koji je pokraj nje. Dakle, ta mlada dama ima šal dole i veli ima kapućino u Univerzitetu Teksas, šta je već, preko puta. I ja velim: “A, to bi bilo izvsrno“, i ona će: “Ja ću Vam to donijeti“. Ona meni donese kapućino, moja tehnička greška je što ne shvatim da ja njoj ne mogu dati novac za to. Jer ako ne smeš maltene razgovarat kako možeš primit novac od nekog. I ja velim: “Pa evo sad sam vam ostao dužan za kavu“, i ona meni veli: “Evo kako mi možete to vratiti. Da li možete posle predavanja izać na hodnik. Ja imam dva plakata na hodniku i pošteno mi reći što mislite o njima, jer nisam baš sigurna da mi profesori kažu što misle“. Ja izađem van, plakati su tamo, razgovaramo, DOBRI plakati i velim joj što ja mislim da je greška i tako dalje, lijepo se popričamo, vratimo se natrag. 15 minuta posle toga profesorica me zove na stranu, veli, (koja je iznače iz Lebanona koja predaje tamo), i veli: “Jel znaš ko je to bio?”. Ja velim: “Ne znam“. „To je bila princeza Katra“. Koju zanima što ja pošteno mislim o njenom plakatu. Ona je vlasnica svega toga. Zato se boji da joj profesori ne kažu istinu. To je osoba koja ima više novaca nego Paris Hilton. Pa sada idemo razgovarati o njihovoj i našoj kulturi.

Logo Fonda Dr.Zoran Đinđić

 

Danas je 12.mart, sedam godina od kada je ubijen srpski premijer Zoran Đinđić. Kasnije idete na promociju njegove knjige Jugoslavija kao nedovršena država. Radili ste logo za Fond Dr.Zoran Đinđić. Kako Vam iz Njujorka izgleda Srbija sedam godina posle njegove smrti?

Mogu biti tu najpošteniji?

Možete.

To je potpuno nebitno. Najbitnije je kako vama izgleda Srbija. Ja sam turista. Mene prekosutra nema.

Kada ste pre tri godine bili u Beogradu, na pitanje kakav Vam je utisak o Beogradu i nama, rekli ste da izlazeći iz hotela nailazite na poster Draže Mihajlovića. Da li se od tada pa do danas, nešto promenilo u vašem utisku?

Na sreću, Draža više nije tamo, ali je još uvijek u srcima vašim. To je bio tužni vizualni element, ali je meni vrlo teško govoriti o vašoj sredini, jer je to vaša realnost, jer su to vaši problemi. Meni je kao turisti vrlo lijepo, malo hladno ali vrlo lijepo, doći na pet minuta, deset, i nestati. Zato je meni malo teže. Meni je izuzetno žao lijepih, mladih i talentiranih.

Šta biste Vi tim mladim ljudima poručili, šta je ono zbog čega treba da nastave to što rade, šta je ono što treba da ih gura, čak iako se osećaju kao osrednji?

Ako su osrednji biće vlasnici agencija, tako da je njima dobro (Smeh)... Talentirani će uvijek imati jednu stvar, a to je ljubav prema radu.
Nema osrednjih, jer dizajn nije nešto što naučite do 20-te godine pa je gotovo, učite ga do kraja života, dakle, ne morate zauvijek ostat osrednji.

Affirmative Action, client: The New York Times Book Review; Why Leadership is the Most Dangerous Idea, Client: Inc Magazine

 

Šta je za vas lično bilo najvažnije što ste uradili čime ste promenili tok svog profesionalnog života ili upravo ušli u pravi tok. Da li je to odlazak u Ameriku, ili prestanak bavljenja stripom, ili druženje sa Miltonom Glejzerom? Šta je najviše uticalo na Vašu karijeru?

Ja mislim da je najviše uticalo na moju karijeru - moja glupost da sam vijerovao Mogu ja i to!

Ispostavilo se kao dobro?!

Za dobre slučajeve ste čuli, za loše niste. Prema tome, ne znači da je sve dobro. Jednostavno čovjek mora od sebe očekivati i željeti jako puno, i to je sve. To, i što je vrlo vrlo važna stvar a stalno to podcrtavam, a ljudi mi ne vjeruju, a to je znati kad je vrijeme za otići, od bilo čega. Kad je vrijeme za nešto ostaviti i ne okrenuti se.

Mirko Ilić_Foto: Nemanja Knežević

 

Vaše predavanje na konferenciji Dizajner: Autor ili Univerzalni vojnik, o etičkom-neetičkom u vašoj profesiji otvorilo je mnoga pitanja. Da li dizajner treba velikom novcu da okrene leđa ako je klijent loš ili želi nešto loše.

To pitajte dizajnere koji su dizajnirali Hitlerovu Njemačku. Ako klijent to želi!!!???

Ali na nekom mikro nivou...

Zašto ali? Mala ubijanja, ne velika ubijanja? Cigarete ne ubijaju? Kraj priče. Štos je ovakav, vrlo jednostavan. Ja radim kompromise kao i svi, ja vam kažem da radim kompromise, ja se ne foliram, ja se ne pravim da vam donosim dar od boga. Jer sve zajedno agencije cijelog svijeta zapravo ništa ne proizvode, one tvrde da pomažu prodaju produkta. I na žalost, u malim sredinama reklamirati produkt je važnije nego proizvoditi produkt.

Da li je to što je ta agencija uzela 10 miliona dolara za novi identitet Pepsi-ja stvar etike?

Čega bi mogla biti stvar. Pljačke. Postoje pljačke – to vam je kada uđete s pištoljem. A postoji etika – to je kada uđete sa šifrom za sef i torbom koju napunite i odete. Gde je razlika. Nije poanta u tome... Poanta je u tome... i to je slučajno Pepsi, ali drastičan primer. Poanta je u tome da mi smo dužni više, kao dizajneri i kao kreativci mi smo dužni više. Mi nismo dužni samo odradit taj novac, mi smo dužni malo i obrazovati, malo i savjetovati. Taj novac što su dali za Pepsi, niko ne bi primjetio da su na kraju i napravili dobar dizajn. Jer kada čujete brojku i vidite što su napravili, vi velite: Za to! A da je ono što ste vidjeli da je nevjerovatnoooo, i ja bih to platio jer bi bila reakcija. Prema tome...Vi kupite auto, pa stisnete gas, i auto se više ne zaustavi, i još ga platite puno. I onda možemo pričati o dizajnu Tojote? Jel to fer, jel to etički?

Mirko Ilić_Foto: Nemanja Knežević

 

Nastavljamo razgovor posle konferencije za novinare povodom prezentacije logoa za Memorijalni centar Sajmište. Mirko je tim povodom izjavio:

"Ako mi zaboravimo ljude koji su ubijeni onda možemo zaboraviti sve, onda je njihova žrtva uzaludna. Ako na današnji dan zaboravimo ljude koji su ubijeni ne tako davno ili čovijeka, ne tako davno prije sedam godina, onda je njihova smrt uzaludna. Ta ubistva se dešavaju i danas u manjim brojevima, ali su jednako bolna. Svi ljudi koji su ubijeni tamo, ne da su samo oni ubijeni, već je ubijeno sve što su željeli biti. Ubijeni su braća, sestre, majke, očevi, nečiji, ti ožiljci još uvek postoje i ne možete ih staviti pod tepih".

Izgurali ste ovu stvar sa Sajmištem, sada je red na nas?

Da, zato što je meni dizajn totalno nevažan. Meni je dizajn nešto što volim raditi i to mi je usput. Al to nije neminovno cijeli moj život. Šta je tužno ovdje, zapravo. Ovo je novi Print Magazine, koji je upravo izašao, juče. Print piše o Memorijalu prije nego vi.

Razgovor prekida poziv...Mirko se javlja na telefon...

“Halo, reci,…Tell me. (Pauza)…Ok, tell him we are quiting the job.., tell him we are quiting the job. Tell him to call me on my cell. Ok thank you“.

E sad ćeš videti kako. ..jel vidiš ovu rečenicu. E sada ćeš pročitati kako to izgleda. Šta piše u trećoj rečenici, ne vidim bez naočala..To je negde...„He was the first designer ever knew who fired the client“. E sad ćeš čut kak’ se fired client. Sada će zvati client nazad i reći ću mu…

Koliko ste spremni da se pomerate pri pravljenju kompromisa?

Ovo je sada 30.000 dolara posao. Ja ću mu reći da ne mjenjam.

Znači da kompromisa nema?

Ja radim kompromise kad su razumni. A kad mi neko počne sad, da klijentu se ne sviđa tipografija, da hoće da ja mijenjam tipografiju, a klijent nema ukusa. Klijent je inače u Ukrajini i nema nikakvog ukusa, i on bi da ja mijenjam tipografiju. Ja znam po njegovom ukusu šta on hoće, ja sam mu dao modernu rusku ćirilicu, on bi nešto, znaš sa serifom i tak dalje. To je moj limit. Ja sam napravio već pet šest promena, ali ima limit. I on kao neće to platiti dok ja to ne napravim i sad ću mu reći da ne mora platiti.

Da li Vi posle takvih odluka trpite, ili osećate samo satisfakciju?

Pa, ovo je sada odprilike mesec dana našeg posla koje će se baciti u smeće, inače dobro plaćeno. Prema tome, ti osjetiš to, ali je to cijena ponašanja. Sada ćemo vidjeti da li će klijent nazvati. Jel ona sada zove klijenta i da mu da ovaj broj. Druga stvar, moji klijenti, nijedan moj klijent nema moj mobilni. Jer on nema šta sa mnom razgovarati posle 5 sati i prije 9 ujutru.

Koliko traje vaša komunikacija sa njima pre nego što dođete do nečega?

Zavisi, nekad je 5 minuta, a nekad je 5 godina. Zavisi ko je klijent, zavisi u kom smijeru se miče i kako se miče.

Tribes, client: Penguin USA; Oil Dependence, Client: Mother Jones

 

Šta Vi mislite o toj “ekskluzivnosti” vaše profesije, o mistifikaciji. Dizajn je postao prilično trendi stvar?

Ovako…To sam rekao i upravo sam objasnio to ono veče sa Miltonom Glejzerom. On dođe na posao i šljaka. Mi smo kao vodoinstalateri, jedino što ima manje masti i ulja. Posao kao i svaki drugi. Ti kompleksaši dizajneri pošto nisu umjetnici, ne mogu reć’ da su umjetnici, to je kompleks. To je kompleks koji je nepotreban, i oni jadni misle, i ovdje su očito u pravu, da ako izmistificiraju svoju profesiju onda mogu naplatit više. Tako da ja sam imao slučaj u ovim sredinama, ne govorim neminovno ovde, da su ljudi naplaćivali neke stvari skoro duplo više nego što bih ja, (ja iz sentimentalnosti ne bih naplatio toliko) i rekli klijentima: “E, a da vam je Mirko radio on bi vas odrao“.

Predajete na School of Visual Arts. Jel volite da predajete?

Da, međutim to me čini užasno nervoznim.

Koliko se zaista razlikuje Vaš posao u Njujorku i posao naših dizajnera ovde?

Dakle, moji klijenti nemaju moj mobilni, ne usude me se zvati na mobilni jer ga ni nemaju, ne mogu me zvati kući. Mi dođemo na posao u devet i nikad, nikad ne ostajemo posle sedam radit. I to je kraj priče.

I Vi imate život. Vi radite da biste živeli, Vama nije dizajn život?

Sve moje odluke i ova sad što ste je čuli, su odluke koje ja plaćam direktno finansijski, al mi je puno lakše dati novac nego emocije. Ne da ja imam tol’ko novaca da se ja mogu razbacivati i tako dalje, ni slučajno. Ali, ove sve stvari koje ste videli ja sam radio besplatno, prema tome, i ja sam ovdje besplatno. Meni posao gubi lovu zato što sam ovdje a ne sjedim tamo, jer imam samo dva radna čovjeka koji rade za mene, to je cijeli moj studio. I ja donosim sve te odluke.

Vi delujete kao duboko religiozni čovek koji radi dobre stvari, koji pomaže. Od vaše fizionomije do tog vašeg stava koji je nekako zaštitnički, kao naizgled strogi ste, a u stvari ste empatični.

Ne ja sam samo zeznut utoliko, unatoč tome što ja nisam religiozan, zato što ja štitim sebe, ja jako sebe volim. Ja ću uvek zaštiiti sebe, zaštitiću ljude koji rade sa mnom. Zato ne rade posle sedam, ni slučajno, mi uvek idemo u šest, u sedam je ponekad. Zato ću zaštititi svoje prijatelje, i zato ću zaštititi svoj rad. I to je sve.

Darfur poster (with Daniel Young)

 

O odnosu talenat, ambicija, sujeta kod ljudi koji se bave vašim poslom, pa i kod vas?

Ja sam što je moja velika sreća, do 20-te, 21. godine postao slavan, što je slava u vašem nekom poimanju, tak da je meni tad već bilo jasno što je to. S tom slavom su došli novac, prepoznavanje i žene, što znači da mi se desilo u pravo vreme kad to nekom paše i gradimo karakter. Kad vam se to desi kad imate 40 i nešto, onda je to panika. Posle toga sam ja otišao u Ameriku. To mi niko ne veruje, ja sam otišao u Ameriku da se ne promjenim, u smislu sebe. Ja sam otišao Ameriku da budem anoniman, da mogu radit svoj posao, a ne da sam stalno po partijima i tako dalje. Ja imam vrlo jedan strejt lajf tamo, jer me niko ne vuče za rukav, niko me ne prepoznaje, niko daj ovo daj ono, ni ne raznosi me na sve četiri strane. Ja sam mogao ostati u Zagrebu, ne znam što bi se desilo, jer niko nije znao da će rat. Al mogao sam ostati i sledećih deset godina apsolutno ništa ne radit, a da niko ne primjeti. A onda odjednom ste ćelav, star i mislite: „Šta je stislo, gdje je sve to prošlo, šta imam za pokazati, zadnji dobar rad u portfoliu je napravljen pre deset dvadeset godina“. A ja volim što radim.

Jel ste nekada razmišljali kako bi to izgledalo da ste ostali?

Ne, ne, ne ne ne. Ja uvijek tvrdim da je vrlo vrlo važno znati kad je vreme za otić’. Iz veza, iz poslova, iz država, iz gradova.

U penziju?

U penziju idete samo ako ne volite šta radite. Ja sam zato doveo Miltona da pokažem da može se biti najveći i drugačiji.

 

Intervju: Ivana Srdanović

 

 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text