MultiMadeira | Jelena Mijić, Luka Knežević-Strika, Luka Ivanović, Jovan Vesić

MultiMadeira je samoodrživi Artist in Residence program koji se održava na portugalskom ostrvu Madeira. Povod za intervju sa osnivačima Multimadeira programa Lukom Kneževićem-Strikom (LKS), Lukom Ivanovićem (LI), Jelenom Mijić (JM) i Jovanom Vesićem je novi program MultiMadeira 2015|2016 koji je započet krajem novembra i trajaće do 29. februara 2016. godine. Ovogodišnji program ugostiće preko 70 umetnika iz raznih zemalja, koji rade u različitim domenima.

Prva edicija projekta je realizovana u novembru i decembru 2013. godine kada je učestvovalo 38 umetnika. Sve informacije o učešću u programu možete naći na MultiMadeira sajtu. Pratite o s t r v o na tumblr-u!

 
Razgovarala: Nikoleta Marković
Fotografije: MultiMadeira

Kako ste došli na ideju organizovanja ovakvog samoodrživog projekta, zašto baš Portugal i Madeira?

LI: Ja sam prvi put boravio na Madeiri u novembru 2012. godine kao Artist in Residence u tada tek pokrenutoj Pedra Sina rezidenciji. Tokom tog boravka, koji je sam po sebi bio dosta intenzivan što se tiče upoznavanja sa Madeirom i specifičnim ljudima koji su se tu naselili, shvatio sam da je to mesto na kojem želim da delim vreme sa sebi sličnim ljudima organizujući nekakav „produkcioni“ i „umetnički“ okvir, sa akcentom na suživot. Luka Knežević-Strika je bio prvi koji je to precizno prepoznao, i od tada smo zajedno održivi.

Kakvo je bilo iskustvo raditi sa drugim ljudima različitog kulturnog porekla kao i saradnja sa lokalnom zajednicom, koliko je to bilo drugačije, i koliko je to uticalo na vaš umetnički program?

JM: Od samog početka naša ideja i jeste bila da se desi što je moguće više interakcija umetnika sa zajednicom, kao i interakcija između samih umetnika. Upravo zbog toga, nismo želeli da se ograničavamo na nekakve posebne kategorije. Bukvalno bilo ko kome se dopada naša ideja i način na koji funkcionišemo je dobrodošao ukoliko ima jasnu ideju čime bi se bavio tokom MultiMadeire. Što se tiče same realizacije projekata u toku boravka na ostrvu ishodi su različiti: neki projekti nisu uspešno privedeni kraju, neki su drastično promenjeni u toku boravka, a neki učesnici su uradili i trostruko više od onog što su predložili u prijavi. U svakom slučaju, sigurna sam da je mnogima boravak ovde bio izuzetno značajan.

LKS: Postoji velika želja malobrojnih ljudi na ostrvu koji su zainteresovani za savremene tokove u kulturi, za razmenom i za novim sadržajima. Među njima smo našli partnere koji su nam pomogli i dalje nam pomažu - od toga da nam ustupe neki svoj prostor - tako smo na primer prošle MultiMadeire dobili na korišćenje galeriju (zapravo bivšu prodavnicu koju smo koristili kao radni i izložbeni prostor), do kolaboracije sa lokalnim umetnicima i zajedničke organizacije serije koncerata sa lokalnim barom na okeanu. Imam osećaj da ovde možemo lako da uradimo skoro sve što isplaniramo, a mnoge prilike i ideje se otvaraju i vode daljim idejama i prilikama.

Da li su postojali neki kriterijumi na osnovu kojih su umetnici birani za učešće u Artist in Residence programu?

JM: Pošto nam je ideja da izbegnemo kategorije, nije nam važno da li je neko mlad ili star ili sredovečan, da li ima ili nema formalno obrazovanje, u kom mediju radi i iz koje zemlje dolazi. Međutim, važno nam je da iz same prijave možemo da zaključimo da onaj koji se prijavljuje ima ideju šta će biti njegov rad, a uslov koji nam je najvažniji jeste da se neki oblik rada zaista i realizuje u toku boravka na ostrvu, kao i da se u nekoj formi prezentuje javnosti, pa makar ta forma i ne bila konačna. Takođe, verujem da je način na koji se obraćamo umetnicima, i kroz koji komuniciramo principe na kojima se čitava stvar zasniva, već sasvim dovoljan filter i da su oni koji nam se obrate i koji zaista stignu do ostrva već dovoljno „probrani“.

Da li biste izdvojili neki umetnički projekat koji vam je bio od posebnog značaja tokom MultiMadeira 2013 programa?

JM: Pre bih rekla da su mi posebno značajna bila neka iskustva nego sami projekti. Meni lično je puno značilo i na moj rad uticalo učešće u radionicama i projektima drugih umetnika, a pogotovo onih koji se bave sasvim različitim medijima od onog u kome se ja krećem. Tako, mislim da me je učešće na plesnim performansu Mine Vučetić veoma oslobodilo. Radionica, koju je Gretchen Blegen održala na vrhu planine nakon jednog vrlo intenzivnog dana provedenog u šetnji kroz madeiransku neverovatnu prirodu i nakon gotovo epske podele grupe koja je tog dana krenula zajedno zbog toga što su jedni želeli da se vrate istim putem nazad, a drugi da nastave dalje, je čini mi se učinila da gotovo promenim smer razmišljanja kada govorimo o umetnosti.

LI: Meni je posebno zanimljivo da pratim kretanja "karijera", što umetničkih što životnih, ljudi koji su proveli neko vreme sa nama u kući i na ostrvu. Jedan specifičan oblik sve suženijeg i suženijeg, a opet grupnog iskustva koji nastaje tokom skoro uvek aktivne budnosti je posebna forma “projekta” - miks ideja, katalizatora i deadline-a nakon toga, koji je najčešće onda definisan avionskim letom. Što se tiče prethodnog programa, izdvojio bih zajednički proizvod radionice Katarine Šoškić i Lene Goldsteiner, knjigu-zine kompilaciju “Nothing Else Really Exists” koja je je predstavila učesnike u svom izvornom ili vrlo distorziranom pristupu publikaciji u širem smislu.


Koliko je bilo teško sarađivati i živeti u jednom takvom okruženju gde se nalazi veliki broj umetnika/kolega sa sopstvenim idejama, i na koji način ste to uspeli da prevedete u jedan zajednički jezik?

LKS: Okruženje koje smo stvorili i komunikacija koja iz njega proističe su podsticajni, upravo zbog različitih pristupa i jezika kojima se umetnici služe. Ne postoji potreba da se kreira bilo kakvo jednoglasje, mi se radujemo različitim pogledima na svet, pa čak i nesuglasicama.

JM: Saradnja sa drugima je upravo ono što smo želeli, a i većina umetnika koja je učestvovala prošli put na MultiMadeiri je bila vrlo raspoložena za nju. Život sa petnaestak ljudi u jednoj kući, kao i upoznavanje i zbližavanje sa velikim brojem ljudi u tako kratkom vremenskom preiodu ponekad su haotični i naporni, ali definitivno predstavljaju jedno veoma vredno iskustvo.

LI: Gde postoji komunikacija, tu postoji i saradnja.

Kakva su bila vaša očekivanja projekta 2013. godine?

JM: Teško mi je da se setim očekivanja, ali sećam se velike strepnje zbog neizvesnosti koju sam osećala pred sam odlazak. Bio je to prvi put da se uopšte upuštam u organizaciju tako nečeg, moj odlazak na najduži vremenski period i na najudaljenije mesto od kuće do tada, a pri tom nismo imali baš prevelik broj ljudi koji su unapred potvrdili svoj dolazak. Međutim, vrlo brzo, već sa dolaskom prvih gostiju, situacija je počela da se znatno okreće u našu korist. Sećam se da smo i sami bili pomalo iznenađeni kvalitetom projekata koje su pojedini umetnici realizovali kao i mogućnostima koje su nam se otvarale u vidu raznih partnerstava i podrške lokalaca.

LI: Ja sam imao neka potpuno drugačija očekivanja, preambiciozna u samom startu, a onda sam pre svega imao očekivanja da će se prijaviti mnogo više ljudi koje sam poznavao iz Evrope nego iz „naših” država. Iz prevelikog optimizma nakon odluke da se ovako nešto pokrene, lako je razočaravati se na dnevnom nivou.

Nešto više o fanzinu kao produktu višemesečnog iskustva Nothing Else Really Exists? 

LKS: Katarina i Lena su organizovale radionicu na kojoj je nastao pomenuti fanzin, ali on je rezultat priloga većeg broja učesnika radionice. Naslov se odnosi na osećaj koji bar donekle doživi svako ko ovde dođe - sve drugo postaje daleko u svakom smislu. Mali broj kopija je posledica samog načina produkcije, koji je bio deo radionice. Fanzini su uvezivani ručno i napravljeno je tek nešto više kopija od broja učesnika.

Da li su nezavisni samoodrživi projekti kao što je MultiMadeira, nastali iz entuzijazma pojedinaca, vezani za usko stručnu publiku ili se plasiraju kao otvorena platforma za svakog pojedinca?

LI: Ne bih mogao da navodim više primera od našeg, ali evidentno je da je naš entuzijazam nevezan za usko stručnu publiku, pa čak i za bilo kakvu publiku, s obzirom na specifičnu situaciju na Madeiri. Konkretnije, mi se nalazimo između gustog kruzerskog turizma na nivou mora i prosečnog penzionersko-dečjeg života (većina predstavnika srednje generacije živi na kontinentu). Ove dve društvene realnosti su obično akcentovane velikim mikroklimatskim razlikama. Cenimo da smo dovoljno otvorena platforma čiji suštinski cilj jeste fokusirani kreativni rad, ali uz nezanemarljivu dozu turizma i hedonizma. To koliko smo mi otvoreni još uvek nije iskorišćeno, s ozbirom da i dalje nismo imali porodice, niti starije od 53? Dokumentujući događaje i radove, MM nalazi put do “šire” publike (tj. publike van ostrva), koja je ipak verovatno bliža usko-stručnoj nego što je to situacija ovde kada npr. organizujemo nekakav koncert, perforomans, izložbu ili sl.

Madeira je prelepo, izolovano od ostatka sveta ostrvo, koliko je taj osećaj eskapizma imao uticaja na vaš rad?

LI: Nije Madeira samo lepa - ona je i pregusto neseljena, vrlo industrijalizovana i infrastrutkturalno razvijena (pre svega mislim na tunelski saobraćaj) - ali ti prizori nisu toliko posebni. Mislim da je „izolacija” upravo taj ključni faktor - boraveći na Madeiri nije mnogo vremena potrebno da se „stvarni svet” počne doživljavati kao dalek i neuticajan. Koliko god da je život na Madeiri „spor”, mi kao organizacioni tim nismo ništa manje užurbani nego u Beogradu, Berlinu ili gde god drugde da radimo i boravimo.

JM: Lepota je čudan pojam. Ja mogu da zamislim da meni koja sam ljubitelj zime i snega ne bi značilo previše ovo ostrvsko „večno proleće”, da nije upravo te izolovanosti. Slažem se sa Lukom da je potrebno samo par dana da sve ostalo van ostrva postane gotovo nestvarno, što omogućava potpuno fokusiranje na rad. Međutim, za nas kao organizatore to ipak nije sasvim moguće, zbog brojnih obaveza koje svakodnevno obavljamo i stalne komunikacije sa dolazećim i odlazećim umetnicima.

Nešto više o heštegu #ostrvo koji je poslužio kao dobra marketinška kampanja gde je bilo sakupljeno pod jednim imenom celokupno iskustvo na Madeiri?

LKS: #ostrvo više posmatram kao istraživačko-umetnički okvir koji koristi jezik novih medija da kreira participativni kolektivni foto dnevnik.


MultiMadeira 2015/2016 je u toku, nešto više o ideji ovogodišnjeg programa i dosadašnja iskustva?

JM: Nema neke suštinske promene što se ideje tiče. Prošli put smo shvatili da je dva meseca premalo, ali i da razni ljudi koji imaju stalna zaposlenja nisu mogli da dođu, iako su želeli. Zbog toga smo odlučili da ovaj put produžimo trajanje na tri meseca, kao i da obuhvatimo period zimskih praznika. S obzirom da ovaj put imamo baš ogromnu kuću uspeli smo da osposobimo, barem donekle, namenske prostorije kao što su muzička soba, soba za projekcije i biblioteka. U ovom momentu polako privodimo prijavljivanje kraju, očekujemo još nekoliko konačnih potvrda, i u slučaju da ih dobijemo imaćemo nešto više od 70 prijavljenih ljudi, što ja mislim da je potpuno suludo, ali i fantastično.

LI: Zapravo mislim da je najveći šok ta nekakva „invazija Hrvata”, koja utiče na veliku dominaciju „našeg jezika” što je nešto što odmaže u svima instant-razumljivoj i dostupnoj komunikaciji. Činjenica je da smo se duplo povećali u broju umetnika (turista, i onih koji se osećaju između) ali i da smo stagnirali što se tiče četvorotočkaške nezavisnosti, čime je ponovo osujećen veliki plan dubljeg kontakta sa prirodom. Što se tiče programa, on je već na pola proteklog vremena bio opširniji nego pre dve godine. Pristup nekim lokacijima smo izgubili, da bi dobili pristup nekim novim, a ovog puta sa još više produkciono-logističke saradnje sa ostrvljanima. Ceo sistem je na neki način “self-curated” - već od samog početka. Činjenica da umetnici (turista ima možda 5%) pre svega moraju da investiraju u svoj put i boravak, a po želji i učestvuju u nabavci materijala, već govori o profilu umetnika - to su uglavnom mlađi, ako stariji, onda uglavnom između većih projekata, oni koji se više osećaju i žive nekakav umetnički(ji) način života nego što grade održivu umetničku karijeru, studenti, ali i oni koji poznaju nekog člana tima iz privatnog ili, rekao bih češće, poslovnog života. Sama realizacija događaja i programa se onda definiše ključnim datumima i medijskim podudarnostima - ne postoje teme koje su uže od ostrva kao takvog, a mi kao organizatori dopuštamo i sebi i drugima da ostanemo samo publika, tehnička i dokumentaciona podrška. Nekakve programske celine, kada se dese, rezultat su jednačine u kojoj su avionske karte, raspoloživo vreme, sfere delovanja i (pre)ostalo vreme boravka drugih ukućana.

Da li postoji nešto što smatrate da ste propustili u prethodnom MultiMadeira programu a želite da unapredite u ovom?

JM: Razne stvari smo promenili ili uveli u odnosu na prošli put. Vrlo simpatični ali i važni nama kao organizatorima su upitnici koje šaljemo svima pred dolazak i po odlasku, a koje prošli put uopšte nismo imali, kako bismo imali malo više i sistematičnije organizovanih povratnih informacija od učesnika. Takođe, mislim da je svakodnevna komunikacija mnogo unapređena uvođenjem Daily Mail-a, koji šaljemo svake noći nakon ponoći svim ljudima koji se nalaze u kući u tom momentu. U mejlu se nalaze sve bitne i nebitne informacije vezane za naredni dan, svaki dan ga uređuje drugi član MultiMadeira tima, koji sada broji četiri člana, a svako od ukućana može da pošalje predlog za prilog, poziv, vest i tome slično. Međutim gotovo svaki dan uviđamo po neku grešku ili shvatimo kako bi nešto moglo da se unapredi - #nextime.

LI: Nije toliko propušteno koliko imamo novih ideja. Ponekad mi deluje da se vreme i prioriteti previše prebacuju na kućno-boravišne životne teme u pozitivnom i negativnom aspektu odnosu na umetničku produkciju i rad i boravak u prirodi, ali onda pogledam broj događaja koje organizujemo i prihvatim realnost da i dalje nemamo svoj kombi, kao i da niko od nas iz organizacije nije vozač.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services