Sanja Stojkov

Sanja Stojkov je vizuelna umetnica sa prebivalištem u Beogradu. Rođena je 1991. godine u Somboru, gde je završila osnovnu i srednju školu. U Beogradu je od 2010. godine, gde je završila osnovne i master studije grafičkog dizajna na Fakultetu primenjenih umetnosti. Na početku studiranja je počela da tetovira i ubrzo sa prijateljima osnovala studio Das Tattooz, koji se kasnije spojio sa studijom Kobra Deluks, gde i danas radi. Sanja se pored tetoviranja i dizajna bavi ilustracijom. Nedavno je Magazin Liceulice sa Sanjinom ilustracijom na naslovnoj strani osvojio prvu nagradu u kategoriji naslovnih stranica na godišnjem samitu Svetske asocijacije uličnih novina (INSP) u Mančesteru. Učestvovala je na mnogim grupnim izložbama i autor je mnogih murala u Srbiji i inostranstvu. Njena prva samostalna izložba pod nazivom "SUPER KLASTER", otvorena je 10. oktobra u Domu omladine Beograda. Na izložbi su prikazani Sanjini novi radovi  - grafike koje su svojstveni miks ilustracije, tetovaže i grafičkog dizajna.

Razgovarala: Ivana Srdanović
 

Fotografija: Nemanja Knežević

 

Iako je povod za razgovor tvoja prva samostalna izložba u Beogradu o kojoj ćemo malo kasnije, ja bih za sam početak volela da te vratim na tvoje početke, da nam ispričaš kako si, i zbog čega zakoračila u svet vizuelne umetnosti?

Odrasla sam u umetničkoj porodici, moj tata je slikar, a i moj deda je bio. Tako da moji počeci verovatno datiraju od malih nogu kada sam tatu posmatrala kako satima mirno slika u svom ateljeu, smeštenom pored velikog dvorišta. To je bilo moje omiljeno mesto za obitavanje. Prepuno je slikovitih knjiga, radova, materijala i šarenila od suvenira, a u isto vreme monohromno od oblutaka koje je sakupljao. Gledajući njega, ja sam crtala olovkom na malim papirima iz blokčića. Desilo se jednom da je nestalo papirića, pa sam crtala i po nameštaju. Potrudio se da do nestašice papira više ne dođe. Ali za razliku od oca i dede, nikad nisam zalazila u realizam, od uvek me je privlačila stilizacija. Prvo je to bilo detinje crtanje, ali mi se činilo da nikako iz toga da izađem. Tek sam kasnije, posle mnogo godina čula za termin “ilustracija” i prihvatila taj “detinjasti” izražaj.

Studirala si grafički dizajn na FPU. Kako je bilo na faksu, šta si naučila a šta zaboravila. U kojoj meri se tvoja lična interesovanja i formalno obrazovanje koje si stekla, poklapaju i dopunjuju?

Na faksu je bilo zabavno. Upisala sam ga “na vreme”, ali u to vreme nisam previše bila zainteresovana za znanje koliko za samu zabavu. Mislim da sa 19-20 godina nisam znala ko sam i šta sam, samim tim ni šta me zanima, a na fakultetu kao i kasnije, količina naučenog zavisi najviše od samostalnog angažovanja. Primetila sam da kontekst zabave menja oblik vremenom. Danas vid zabave koji me najviše ispunjava jeste sam rad i postizanje određenih ciljeva. Hoću reći da volim to što radim. A struka i moje zanimanje se definitivno prožimaju i dopunjuju. Stvari koje sam učila na faksu, zapravo sam naučila kasnije u samoj primeni sa klijentima u dizajnu i kroz tetoviranje. Prosto rečeno, dođe to sa vremenom i iskustvom dok se ne sklope sve kockice. Tako da, ne bih previše ulazila u to šta sam naučila, zaboravila ili negativne ili pozitivne strane fakulteta. Bilo je kako je bilo. Bitno je kako se to prihvati i iskoristi.


Fotografija: Sanja Stojkov


Posebno zanimljiv aspekt tvog umetničkog delovanja je tattoo art i to je ono po čemu te većina ljudi poznaje. S tim si relativno rano i krenula. S obzirom da nikada nisam imala priliku da razgovaram sa tattoo artistom, a i zbog činjenice da se nikada ne bih tetovirala, uvek me je zanimalo kako se s tim kreće. Kako je bilo u tvom slučaju? Da li si prvo vežbala na sebi? 

Prvu polu - igračku polu - mašinu sam kupila sa prijateljem sa kojim sam zajedno maštala da tetoviramo. Istetovirala sam grejp. Potom sam otišla na fakultet i na moje veliko interesovanje, od drugog prijatelja sam dobila spremnu mašinu u ruke, koju instrukciju i njegovu butinu. Posle uskakanja u vatru usledili su moji divni prijatelji kojima sam večno zahvalna zbog, po meni, neosnovanog poverenja. Tako da sam od početka krenula da tetoviram na pravoj koži i tako učila zanat. Probala sam i na sebi, ali to nije išlo. Uvek sam imala više saosećanja za druge ljude:)


Fotografija: Nemanja Knežević


Kakav je tvoj odnos prema takvoj vrsti umetničkog izražavanja, ali i prema samim klijentima kada njihovo telo oslikavaš nečim što će na tom istom mestu stajati dokle god oni postoje. Kakav je osećaj?

Tetovranje kao i samu saradnju sa ljudima, ne neki način doživljavam kao dosta duhovnu stvar. U samom procesu se mnogo energije razmeni, i bitno mi je da nam je prijatno iznad svega. Poverenje koje mi daju i mogućnost da im pružim nešto životnog veka i njihova reakcija pri završetku tetovaže, nije nešto što mogu rečima da objasnim. Ispunjava me njihovo zadovoljstvo i fascinira da im pružam nešto od srca, što kasnije odlazi od mene i u potpunosti se integriše u njihov život. Zbog celog ovog procesa mi je drago da radim u studiju koji funkcioniše po principu dogovora, a ne kao otvoren studio gde se kao na fabričkoj traci samo izbacuju tetovaže. Na ovaj način mogu da očuvam posebnost i ljubav koju imam prema svakoj tetovaži i mogu da pružim punu pažnju klijentima. Mislim da oni to osete i cene.

Reci nam nešto više o tvom putovanju do trenutnog stila u tattoo artu, i kako izgleda sam proces i komunikacija sa klijentom?

Putovanje je konstantno, stil mi se menja i verovatno će i nastaviti da se menja. Istražujem sebe, istražujem svoj stil i kroz ljude koje tetoviram. Po nekoj proceni mogu da adaptiram skicu za onog ko mi naruči crtež, naravno unutar mog likovnog izražaja.
Što se tiče samog procesa, uglavnom dolaze do mene preko preporuke, tako da na neki način i imaju predstavu šta mogu da očekuju od mene. Ja saslušam njihovu zamisao i uradim interpretaciju toga što su oni zamislili. Trudim se da odem dalje i da ih obradujem ličnim doživljajem i pošaljem predlog skice. I onda se desi magija! Uglavnom se ljudima iz prve svidi ono što sam smislila, mada mislim da su me tako malo i razmazili kada dođe do zahtevnih i mnogobrojnih izmena, ali ništa nije problem. Bitno mi je da je osoba na koju ostavljam “večni” trag zadovoljna, jer će ipak oni to da nose sa sobom svakog dana svog života,dok meni ostaje samo fotografija.


 

Tvoja velika ljubav je ilustracija. Nedavno je Magazin Liceulice sa tvojom ilustracijom na naslovnoj strani osvojio prvu nagradu u kategoriji naslovnih stranica na godišnjem samitu Svetske asocijacije uličnih novina (INSP). Kako pristupaš ilustrovanju? I u čemu se ono po tebi razlikuje od drugih načina vizuelne komunikacije?

Ilustracija u ovom pogledu ima svrhu da komunicira. Tako da sam se ja vodila tim nekim pristupom. Mnogo me je obradovalo kada sam saznala da su prepoznali jačinu poruke same teme i zbog toga je i nagradili. Smatram da ne postoji jedno pravilo za različite vrste vizuelnih komunikacija, uostalom odgovor stoji u samom nazivu. Bitno je uspostaviti jasnu komunikaciju vizuelnom stimulacijom što i nije tako jednostavno kako zvuči.


Fotografija: Andrija Kovač


Dosta radiš sa svojim partnerom Vanjom Vikalom. Neki od murala koje ste zajedno realizovali u poslednje vreme su: Fruškać, prolaz kod Kanli kule - Španjola 017, Pinch.... Čini mi se da su te kolaboracije dvoje ljudi koji se vole uvek uspešne, što se naročito vidi u vašem slučaju. Reci nam kako izgleda kada stvarate zajedno, od ideje, do procesa i rezultata.

Vanja i ja se mnogo dobro slažemo u svim aspektima zajedničkog života, pa i u samoj kolaboraciji. Naš stil se razlikuje, ali možemo dobro da se uklopimo i uspeli smo da nađemo neki zajednički jezik u takvim saradnjama. Radimo skoro uvek masovne scene sa našim karakterima. Radeći na ovakvm scenama, beskrajno se zabavljamo i uspevamo (pored lične zabave i uklapanja) da rad i adaptiramo za namenjenu površinu i kontekst u kome će se završen rad naći. Definitivno imamo u planu da se još igramo kroz saradnje, smišljajući karaktere i njihove pozadinske priče.


Fotografija: Sanja Stojkov


Tvoja prva samostalna izložba pod nazivom "Super Klaster" otvorena je u utorak 10. oktobra u galeriji Doma omladine Beograda. Tu su prikazani tvoji najnoviji radovi - ilustracije u formi sličnoj rebusu. Iščitavanja su razna i zavise od samog posmatrača. Kako si došla na tu ideju i koliko si zadovoljna sa interakcijom posetioca. Kakvi su utisci?

Sama ideja je došla od toga da povežem neka moja trenutna interesovanja kroz ilustraciju, dizajn i na kraju motive za tetoviranje. Nazvala sam izložbu po pojmu koji obuhvata velike grupe galaksija jer mi je bilo interesantno da dobijem dodatni kontekst pri posmatranju više zatvorenih kompozicija u grupi. Takođe mi je bilo interesantno da kroz svoje likovno izražavanje slušam posmatrače kako pronalaze, iz svog iskustva, drugačije asocijacije na moj rad. Kroz grafički prikaz simbol nosi težinu kroz lični smisao. To po meni, na kraju krajeva i jeste jedna poenta tetovaže. Nosilac određuje smisao, bilo da je samo estetske ili simboličke prirode.


Fotografija: Nemanja Knežević


Samo otvaranje je prošlo fenomenalno. Jako sam zadovoljna celokupnim ishodom, kroz sam proces stvaranja do konačnog prikazivanja zainteresovanima. Za prvo izlaganje sam imala priliku da se susrtenem sa različitim stvarima po prvi put u životu, što samu stvar čini još interesantnijom. Pored ličnog istraživanja i izražaja me je jako obradovala podrška prijatelja i pozitivna reakcija publike što je veliki podsticaj kada se radi o prvom i samostalnom izlaganju. Izložba traje do 29. oktobra tako da ko nije stigao da obiđe, a ima želju, ima priliku do tada da je vidi.


Fotografija: Nemanja Knežević


Reci nam nešto o planovima za dalje, na čemu bi najviše volela da radiš u nekoj bliskoj budućnosti?

Posle male pauze od tetoviranje, najviše mi se to radi. Ali pored toga, imam stalno neke ideje kako i na šta bih volela da primenim moju ilustraciju. I dalje mi se mnogo sviđa naziv Super Klaster, pa možda pod tim imenom ponudim i nešto drugo sem grafike ili tetovaže, kao na primer neki odevni predmet. Videćemo..

I za kraj, otkrij nam značenje tvog nickname-a neon_blck?

Odgovor ću da sačuvam za sledeći intervju, nek ostane malo magije i za drugi put:) 


Fotografija: Nemanja Knežević




 

 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services