Saša

Ovogodišnje beogradsko izdanje KidPatch-a u središte svog programa - koji će se održati 13. i 14. oktobra u Galeriji 12 Hub - stavlja sarajevskog dizajnera koji se predstavlja kao Saša. Odličan povod da sa njim porazgovaramo o radu sa decom u domenu vizuelne kulture, ali i o njegovim fantastičnim autorskim projektima i brendovima koje realizuje u Kanadi, Japanu i širom sveta. Saša je višemedijski umetnik i grafički dizajner koji je pokrenuo liniju ručno oslikanih majica, i drugih zanimljivih upotrebnih i odevnih predmeta. Kreira jedinstvene maske i objekte od papira, a veliko iskustvo u radu sa decom stekao je u Tokiju gde je više godina živeo i radio u okviru japanskog obrazovnog sistema. Kroz skoro 70 radionica koje je do sada realizovao, decu je na novi način upoznavao sa različitim medijima i temama relevantnim za njihov uzrast. 

Razgovarao: Saša Arsić
Ilustracije i fotografije: Saša
 

Kako je došlo do tvoj zanimljive životne putanje, od Sarajeva preko Kanade do Japana? Naravno, na to su uticala i dešavanja u našem regionu poslednjih decenija, no nakon toga da li te je dalje vodio sticaj okolnosti, sreća ili si imao jasan, zacrtan plan?

Ne bih se previše bavio samim ratom, ali činjenica je da rata nije bilo ja ne bih ni otišao, kao i mnogi drugi ljudi. Nisam video poentu u ubijanju ljudi, a bio sam u godinama u kojim bi nekako pre ili kasnije došlo do toga. 1994. godine sam prešao granicu, a godinu dana kasnije sam se našao u Kanadi. U celom tom procesu bilo je raznih situacija, i nekih dosta traumatičnih. Ali tada sam shvatio, i to danas prepoznajem kod drugih ljudi, da imam "tunel-viziju" (tunnel vision, engl), tu vrstu fokusiranosti na cilj. Da nisam tako razmišljao nigde ne bih stigao. Kada sam se našao u Beogradu, igrom slučaja sam aplicirao za kanadsku vizu. Krenuo sam da podnesem zahtev za američku vizu, ali padala je kiša a mene je mrzelo da prelazim ulicu. Video sam grupu ljudi koji nešto čekaju, rekoše mi da apliciraju za kanadsku vizu i pitao sam ih za još jedan formular za sebe. Tačno se sećam kako je pala kap kiše i razlila deo teksta na papiru. Jedna žena me je upozorila da je to problem, da mi možda neće prihvatiti zahtev, ali ja sam ipak predao taj, i nakon 2 meseca rada na farmi svinja kod mojih rođaka u Belom Manastiru dobio sam poziv za intervju u ambasadi. I kako se slučajnosti nižu, muž moje rođake je baš narednog dana kretao za Makedoniju preko Beograda kamionom. Zamolio sam ga da me ostavi na mostarkoj petlji, bio sam po Beogradu par meseci i onda otišao u Kanadu, u maju 1995. Tamo sam radio najrazličitije poslove, od pranja automobila do postavljanja tepiha. Ali posebno sam se obradovao kada sam dobio posao u muzičkoj prodavnici. Muzika je jako važna, ona je taj pokret sa kojim se identifikuješ. Ljudi su malo pričali sa mnom sve dok ja nisam osvestio naš mentalitet, koliko umemo ofanzivno-defanzivno da nastupamo. Tamo sam bio 3-4 godine i počeo sam da radim vizuelne prezentacije vezane za muziku i pojedine izvođače, počeo da osvajam nagrade. 1998. sam upisao fakultet za primenjenu umetnost i dizajn u Kalgariju, a pri kraju studija sam radio u kompaniji W&C koja se bavila trodimenzionalnim postavkama, i tu sam se potpuno našao jer volim da ručno pravim stvari. Posle samo godinu dana sam postao kreativni direktor, vlasnica firme je primetila moju upornost, pretpostavljam, i tamo sam ostao do 2004. Pošto sam došao do neke vrste maksimuma u tom domenu, a sa druge strane sam oduvek želeo da odem u Japan, jednog jutra sam se probudio i samo kupio kartu.

Kakva te je vizuelna estetika privlačila u detinjstvu i mladosti? Da li je i Japan bio predmet tvojih interesovanja iz tih, ili sasvim drugih razloga?

Najdalje što mogu da se setim jeste jedna scena povraćanja. Kada mi je pozlilo pred kraj lutkarske predstave koju smo radili u obdaništu (smeh). Ali inače sam oduvek crtao, radio sa glinom, puno se zezao sa papirom. Voleo sam autiće, pa sam za njih kreirao gradove i scenografije. Uvek sam želeo da nešto pravim, a ne da rušim. Što se Japana tiče, ja nisam klasičan otaku. Volim da gledam anime filmove, ali me je više privlačila specifična anonimnost, u vezi sa urbanizmom i futurizmom, sa velikim masama ljudi. Moram napomenuti i da većina stereotipa koje možemo u medijima da čitamo ili čujemo o Japanu i tamošnjoj kulturi jednostavno nisu verodostojni. Japan je zaista jedna sasvim druga priča, i u pozitivnom i u negativnom smislu. Muzika kojom sam plovio u to vreme - Cornelius, Pizzicato Five, Towa Tei - takođe mi je bila jako zanimljiva, kao i sama ideja da se načini promena, da se proba nešto novo, da skočim u nepoznato.

Da li su radovi na majicama i torbama, kao i maske, materijal koji potiče iz tog japanskog perioda, ili si već počeo da radiš na takvim autorskim konceptima i ranije?

Zanimljivo je da to pitaš, pošto u Kanadi nisam bio već osam godina, i sve što sam tamo radio je tamo i ostalo, pošto nisam imao digitalni aparat u to vreme. To je 500-1000 fotografija vezanih za klijente koje sam tamo imao, studio u kome sam radio i majice koje sam počeo još tada. Tada sam ih radio sa sprejevima, a danas je to kombinacija stensila i akrila. Sve što danas može da se vidi na mom sajtu je Japan, kao da nisam postojao pre toga. Ponekad mi je krivo što taj deo mojih radova nije vidljiv, ali doći ćemo i do toga.

Kako vidiš odnos ljudi prema ručnom, unikatnom radu kome si ti uglavnom posvećen?

U Japanu mi se jako dopao njihov odnos prema ručno-rađenim predmetima. Njihov odnos prema objektima koji zaslužuju pažnju i poštovanje. Na našim prostorima to nije slučaj, svi vole da pričaju o tradiciji i ručnom radu, ali nikada nisu spremni da za to izdvoje više novca. U Japanu je skroz drugačija priča. Moje majice tamo koštaju 75-100 evra, i to za njih nije nikakav problem. Ručni rad, nešto što nema niko drugi i činjenica da je to napravio jedan ne-Japanac, s obzirom da stranci u Japanu imaju specifičan društveni tretman. Tamo sam video koliko oni zaista poštuju to. Zato sam se skoro potpuno posvetio toj vrsti rada i njihovom tržištu.

Moje majice su počele da se prodaju u jednoj radnji u Kjotu, pa u Šibuji (Tokio) i na sajtu Tokyo Made gde se prodaju stvari koje su ručno izrađene u Tokiju. Na kraju je došlo i do dugoročnije saradnje sa brendom Lade Clothing. Oni su počeli da prodaju moje majice i narukvice od kartona koje sam radio. Ubrzo nakon toga su me pozvali i da dizajniram originalne motive za njih, tako da već tri godine imamo jako lepu saradnju. Ono što mi se jako dopada u radu sa njima je što nema "mikro-menadžmenta". Kada sam pokušao da uradim neke "komercijalnije" motive, da bih se na neki način prilagodio brendu, javili su se da bi ipak želeli da štampaju moj pređašnji, originalni stil. I svaki motiv na majici završava u obliku koji sam ja prvobitno kreirao, nikada nije bilo zahteva za izmenama detalja, boja ili bilo šta slično.

U tvojoj estetici istovremeno ima apstraktnih motiva, ali i imaginarnih životinja ili karaktera. Imaš i jedan zaseban projekat koji je skroz u domenu dizajna karaktera, tvoje maske. Ono što je kod njih specifično je to da to nisu kompletno izmišljeni karakteri, već maske kroz koje zadržavaš neke bitne karakteristike osobe koja je nosi, i kombinuješ ih sa nadrealističnim elementima. Bilo ti je bitno da zadržiš deo njihovog identieta i dodaš nešto svoje?

Taj projekat je počeo u Japanu. Pre svega zbog osećaja gubitka jednog indentiteta. Kada stignete u Japan, imponuje vam pozicija koju možete imati kao plavooki, visoki  stranac. Ali posle nekog vremena sve to dođe na svoje, a za mene je tada usledila kriza identiteta, nisam mogao da se poistovetim ni sa kim. Većina mojih tamošnjih prijatelja su bili Japanci, a sa mnogima nisam ni mogao redovno da se viđam zbog tempa svakodnevnog života. Tako da je projekat sa maskama komentar na tu situacija nedostatka identiteta, ali sa druge strane i jedne bezličnost koju sam ja tamo primetio, opšteg stava prema životu. Stavovi su tamo veoma prikriveni, oni imaju jake stavove ali im treba jako dugo vremena da bi ih izrazili. Ljudi sa naših prostora su sasvim drugačiji. Kada sam došao ovde želeo sa da nastavim tu seriju, ali mi se čini da je ovde mnogo veći problem fizička bezličnost, to je nešto što me je ovde jako iznenadilo, većina ljudi slično izgleda. Kod rada sa maskama mi je važno da je u pitanju proces koji objedinjuje fotografiju, primenjenu umetnost, ručni rad i grafički dizajn. Kod majica koje radim koristim oko 500 šablona koje sam pripremio, i svaki put se trudim da izvučem neku drugu priču, što više iz tog jednog ograničenog registra.

U Japanu si počeo i da intenzivnije radiš sa decom i mladima, na različitim programima radionica. Čak i u okviru zvaničnog obrazovnog sistema, gde si čak uspeo da uneseš određene inovacije.  Šta bi mogao da kažeš o tom iskustvu, posebno imajući u vidu da je povod za intervju tvoje specijalno gostovanje na ovogodišnjem KidsPatch-u?

U Japanu obrazovanje najmlađih je u velikoj meri fokusirano na kulturu hranu. To se pretapa u sve pore života. Ciklusi proleće leto, jesen zima su vezani za hranu koja oslikava te sezone. Tako je i u modi, na festivalima. Tako i klinci u školi rade uglavnom na stvarima vezanim za hranu, bilo da crtaju ili prave origami ili nešto drugo. Ja sam doneo neki liberalniji pristup, da radimo skelete, maske, arhitekturu, kontinente… Bilo mi je jako interesnatno šta bih mogao da primenim tako da se oni transformišu, da primene nešto novo. Uradio sam preko 70 radionica, imam gomilu fotografija i namera mi je bila da napravim knjigu, mislim da ću to i uraditi u budućnosti.

Da li je došlo i do obrnutog procesa, da li su oni tebe na neki način promenili, uticali na tvoj proces?

MIslim da su me pre svega smirili, način na koji reagujem. Sagledao sam njihov potencijal i činjenicu da mora da postoji postepeni razvoj. Ne možeš da pričaš deci da budu odgovorni, ako još uvek nisu samosvesni, kada imaju 4, 5 ili 6 godina. Naučio sam dosta od njih i primenio sam to i u svom radu.

Uskoro ćeš u Beogradu sarađivati sa KidsPatch-om, a ove godine program je specifičan po tome što će većina aktivnosti biti organizovana oko tvojih radioničkih koncepata, a dosta toga e bisko i onome što su ovi programi predstavljali do sada. Šta će biti glavna ideja programa i procesa rada sa decom?

U pitanju je transformacija. To je najviše vezano za klince koji nisu samosvesni, koji nose predrasude duboko ukorenjene od strane roditelja, nemaju snagde za samostalno mišljenje. Mislim da umetnost posebno ima veliku transformativnu moć, i menja odnos među tom decom. Konkretno vezano za radionice, bavićemo se identitetima koji su nam nametnuti - zemlja u kojoj živimo, religija, ime, izgled, boja očiju, kose, visina, muški i ženski pol… Delićemo ih u grupe koje ćemo stalno polarisati, stavljati ih u situacije da menjaju svoje pozicije, na primer kada je u pitanju osećaj superiornosti. Na taj način svako od njih će proći kroz jedan pun ciklus. Radićemo i maske koje nisu samo frontalne, već ćemo kreirati i pogled drugih. Radićemo i majice i zastave narednog dana, a deca neće koristiti imena već samo brojeve.

Za kraj jedno pitanje vezano za okolnosti u kojima danas mladi autori pokušavaju da se ostvare. Da li misliš da je kvalitet i specifičnost nečijeg rada i dalje ono što je presudno za to da se nađe "u žiži", ili je potrebna i cela konstelacija uslova - da si u pravo vreme na pravo mestu, u pravoj zemlji, pored prave osobe…

Mislim da je to najčešći izgovor ljudi u našem okruženju. Pogotovo danas, u vreme Interneta, da neko kaže da nešto ne može. Može, ako si dovoljno osvešćen da znaš šta želiš da radiš. U Srbiji često nailazim na takve izgovore, a ja sam sada ovde i i dalje radim, šaljem majice. Sa jedne strane bitan je kvalitet rada, ali moraš i da znaš šta je tvoj glas u toj gomili glasova. Da sebe definišeš onako kako želiš. Kada sam počinjao da radim majice imao sam dosta problema jer nisu bile ni moderne, ni minimalne ni urbane… Imao sam uspone i padove, gledao ljude koji prodaju na hiljade majica, što kod mene nije slučaj. Ali sam rekao sebi da je to moj glas, folk elemenat povezan sa linijama, životnjama, tehnologijom. To je moj glas od koga ja ne pokušavam da pobegnem, sve što se tu vidi to sam zaista ja. Opstrukcija ima onoliko koliko ih ti sam postaviš, to su ograničenja koja sam sebi namećeš.

Ivana Paperel from sasadesign on Vimeo.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text