Slobodan Mašić

Novu izložbenu sezonu KC Grada, otvorila je izložba „Slobodan i Saveta Mašić“ prva u nizu izložbi iz ciklusa Velikani grafičkog dizajna, posvećena radu Savete i Slobodana Mašića. Ideja projekta jeste, da unutar javne svesti, ponovo smesti i kontekstualizuje imena domaćih grafičkih velikana. Onih koji su oblikovanjem naše likovno-grafičke prošlosti, oblikovali naše vizuelno nasleđe i našu kulturu. Autor projekta je Ljudmila Stratimirović, dok je kustos izložbe Borut Vild.

Po zanimanju arhitekte, Mašići su zapravo, najaktivniji bili kao grafički dizajneri, uz bogato iskustvo vođenja sopstvene izdavačke kuće Nezavisna izdanja.

Nakon fakulteta Saveta Mašić, kao jedan od osnivača, provodi tri godine u Urbanističkom zavodu Nove Pazove. Kasnije se pridružuje Slobodanu, kako bi se sa njim upustila u grafičke vode. Zajedno sa Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, 1968. godine osnivaju Studio Structure.

Već od studentskih dana, Slobodan Mašić je aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine.
U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih  godina, sarađivaće sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna.

Predstavljena izložba, obuhvatila je plakate iz perioda 1966. – 1996. Njihova plakatska produkcija nije bila velika, tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Studentski kulturni centar itd.

Svoju praksu, Mašić naziva kulturno političkom strategijom. Dok se tih šezdesetih godina, drugi i dalje bore sa koncipiranjem grafičkog dizajna kao primenjenom umetnošću ili samostalnom delatnošću, za Mašića vizuelno oblikovanje informacija nikako ne može da se svede na puku formu. Ono podrazumeva izražavanje mnogo kompleksnijih ideja, pritom ne dajući nikakav direktan odgovor. Boje, oblici, format i dimenzije artefakta predstavljaju samo sredstva u ličnoj misiji aktivističkog dizajna.

Veoma jakog karaktera, Mašić uvek insistira na autorstvu. Ne izvršava zadatak, već obrće uloge naručioc – dizajner i ne dopušta nikakvo uslovljavanje.

Pronalazi se lako u ideologiji modernizma, koja između ostalog, podrazumeva prosvetljenje mase strukturom i jasnoćom. Preuzima odgovornost pobošljanja okruženja, širenja uma društva, predlažući sopstvenu viziju slobode.

Mašići za Designed.rs opisuju svoje pedesetogodišnje iskustvo stvaranja.

Učesnici razgovora: Saveta Mašić, Slobodan Mašić, Valentina Milenković, Ana Radovanović
Intervju pripremila Ana Radovanović
Fotografije: Višnja Jovanović

/Slobodan_Masic_09

Ana: Recite nam nešto o Vašim počecima –  obrazovanju, interesovanjima i okruženju. Kako ste se sa arhitekture usmerili ka grafičkom dizajnu, ili pak izdavaštvu?

Slobodan: Sve je počelo mnogo pre nego što je bila arhitektura. Mnogo pre nego što sam upisao studije. Imao sam jednu srećnu okolnost... U zgradi u kojoj sam ja stanovao, dvoja su me vrata delila od Zorana Gluščevića. Bila je to velika razlika u godinama, 20 godina razlike. A u zgradi pored mene stanovao je Milorad Pavić.
Nisam imao ni dvadeset godina, kada me je Milorad Pavić upoznao sa Vaskom Popom. Vasko Popa je subotom dolazio kod Pavića. Pavić je pravio večeru svake subote za Vaska Popu i za mene. Stotinu puta sam bio na večeri!
Nikad nisu voleli da zovu Gluščevića, zato što je Gluščević, kao veliki poznavalac nemačke literature, stalno pričao o tome. A oni nisu to znali, pa ih je to nerviralo! Ja nisam to u početku razumeo, pa sam insistirao da zovu i Gluščevića. Pavić mi jedanput međutim, ispriča da Vasko ne podnosi Gluščevića, jer on stalno priča o Geteu i nemačkoj literaturi. A meni su uvek bile zanimljive te Gluščevićeve priče, o svemu, pa tako nisam do kraja to sve razumeo.
I onda bismo mi tu sedeli, pričali, bilo je jako zgodno. Pavić vrlo elegantno odeven, držao je do toga. Lako odeven sa sandalama dolazio je Vasko.

Masic_Atelje212_1972_06

Vasko bi dolazio po mene, pošto sam ja bio na broju 7, a Pavić na 9. Vasko prvo dođe kod mene, ja ga čekam na prozoru. Stanovao sam u visokom prizemlju. Čekam da dođe, da pozvoni, pa da ja onda izađem. I pošto sam ceo dan tu, čitam... ja sam bos i ja idem sada kod Pavića bos!

Na vratima nas dočekuje Pavićeva žena. Ali nije sa nama sedela na večeri, nešto smo je nervirali, ne znam šta. Tu su sedela mala Pavićeva deca.
Jedan od deteta je slikar, a drugi ne znam šta je. Oni su se tu muvali. Pavić je imao dva hrta, avganistanska. Sve vreme mi je tvrdio da su ruski, voleo je da budu ruski hrtovi, a nisu bili, znao sam da nisu, ali nisam hteo da ga mučim sa time. Dok jedanput nismo to morali da rasčistimo. Ima neka razlika koja je oko ušiju i jednih i drugih. Tu sam ga uhvatio. Dobro – kazao je on na kraju, posle te rasprave. Dobro. Avganistanski! Sada je kasno, već su hrtovi bili mrtvi. A i on je mrtav i hrtovi su mrtvi....

Bila je to jedna barokna soba sa velikim, zlatnim ogledalom do plafona. Ogromno jedno kristalno ogledalo. Već kristal popustio... Za jednim stolom ovalnim, sa porcelanom, koji je bio nabavljen ko zna odakle. I onda bude ta večera koja se sastojala od nekoliko jela... Oni pričaju o literaturi, ja to slušam. Ja sam tad imao tako 22, 23 godine. To je moje zapravo literarno obrazovanje. Ono nije bilo školsko obrazovanje, nego je bilo iz poznanstva s ljudima iz literature.

To je bilo, kako bih rekao, ono što je davalo zapravo autoritet. Tako su nastale knjige u Nezavisnim izdanjima. Te knjige su bile neobične, razlikovale su se od svih knjiga drugih jer se moj dizajn razlikovao od svih drugih dizajna, pa ne samo kod nas nego uopšte, u svetskim razmerama to je bilo nešto posebno.

Ana: Šta je prethodilo osnivanju vaše izdavačke kuće Nezavisna izdanja? Koje godine je ona osnovana?

Slobodan: Pa to je bilo '63./'64. godine. Naravno, te 63. godine, na univerzitetu izlazio je Student, kao list studenata, kao i časopis Vidici. Ja sam bio član redakcije časopisa Vidici. Miša Stambolić je bio glavni urednik. On je mene, Ljubu Simovića, Danila Kiša i Vlajčića, uzeo u redakciju tog časopisa.
Miša Stambolić je međutim, ubrzo otišao u vojsku i novi glavni urednik je postao Ljuba Simović. Ja sam bio u redakciji kod Ljube Simovića. Zatim je Ljuba Simović otišao u vojsku, pa sam ja postao glavni urednik tog časopisa. Naravno, posle par dana oni su utvrdili da ja nisam baš sasvim pogodan za glavnog urednika, ali ja se nisam dao smeniti.
To su bila vremena kada oni nisu znali kako da izvedu smenu. Pošto je moj potpis bio deponovan u Narodnoj banci – kao potpis čoveka koji odlučuje o sredstvima. Ja sam izdavao taj časopis dokle god je bilo para. Ima para – moj potpis važi.
Bio je jedan čovek, tada Sekretar univerzitetskog komiteta, jedan čovek koji je prema meni gajio apsolutno poštovanje – i tada i kasnije. Sam je bio sklon pisanju. On je bio Đoko Stojčić. I Đoko Stojčić, kao Sekretar univerzitetskog komiteta nije hteo da me smeni. Tako sam ja nastavio da pravim taj časopis...

Slobodan_Masic_10

Ana: Vi tada međutim, još uvek niste bili zaduženi za grafiku?

Slobodan: Pa, naučio sam nešto. U okviru zaduženja glavnog urednika, bila je štampa časopisa u Novom Sadu. Glavni urednik je morao da putuje u Novi Sad. A i Milan Vlajičić je navijao za Crvenu zvezdu, pa je takođe morao da ide u Novi Sad da gleda Crvenu Zvezdu. A ja sam navijao za Partizan! Ali nisam nikako mogao Vlajčiću da kažem da navijam za Partizan, nego sam ćutao o tome. Vlajčić je sve vreme mislio da i ja navijam za Crvenu Zvezdu. I tako mi smo išli na utakmice, a ujedno i da prelamamo list. List se prelamao u olovnom slogu. Tu sam ja prvi put video kako se to radi, pre toga nisam imao priliku da vidim kako se to radi.

Valentina: U vezi sa grafičkim oblikovanjima tih izdanja, jeste li vi nekako uspeli potpuno svoju slobodu u potpunosti da zadržite ili su vam se pisci suprotstavljali? Jesu li vam nekada, nešto svoje nametali?

Slobodan: Ne, sve ono što sam ja radio kao grafički dizajn je bio moj lični izbor. Nikad se niko nije ni usudio. Ćutali su i trpeli...

Ja kad sam počeo da izdajem knjige, ja sam bio javna ličnost. Ja sam bio mlad, naravno, kad je otvaran Dom omladine. Ja sam tada imao na primer 23-24 godine, završavao sam studije. Oni su imali program koji je podrazumevao velike javne debate o pojedinim pitanjima. U prvoj godini, od tih deset veliki panela koji su bili održani, na osam panela sam ja učestvovao. Bile su razne oblasti, ja mislim da sam ja najviše učestvovao. Ali je bilo i drugih, bio je Ljuba Tadić, profesor, pa onda Mihajlo Marković, ali svodi se da su učestvovali na dva tri panela. Ja sam učestvovao na osam. Veliki broj ljudi je dolazio to da sluša. Ne samo mladog sveta. Dom omladine je predstavljao oazu slobode. Tako da sam predstavljao, ne znam kako bih to nazvao, bio sam zapravo javna ličnost.
Svet je u prvim godinama mislio da ja izdajem knjige uz saglasnost države. Svet nije mogao da zamisli da je to toliko jednostavno. A bilo je jednostavno. Ljudi koji su radili u tim štamparijama su bili takođe slobodarskog duha, zato su me te dve štamparije zapravo podržavale. Oni nisu uskraćivali našu slobodu. Postojala je sigurnost da se to može uraditi.

Masic_MajskaIzlozba_1980_02

Ana: Kada počinjete da radite plakate?

Slobodan: Plakate sam počeo da radim šezdest i šeste godine, kada je Dom omladine otvarao Galeriju doma omladine, pa je napravljen plakat za tu prvu izložbu. To je bila izložba Damnjana. (Radomir Damnjanović Damnjan) Ima ga gore na izložbi. To je taj prvi plakat. Izgleda kao da je zadnji. Rekao bih, da nikakve razlike nema.

Ana: Zašto su baš Vas zvali tada?

Slobodan: Zato što je prvi direktor Doma omladine bio Nikola Marković. A Nikola je, pre nego što je postao direktor Doma omladine, bio predsednik Saveza studenata beogradskog univerziteta. U tom savezu, ja sam bio predstavnik arhitektonskog fakulteta i tehničkih fakulteta uopšte. Predstavnik pravnog fakulteta, bio je Slobodan Milošević.
Nikola Marković, koji je bio predsednik Saveza studenata beogradskog univerziteta, imao je ogromne simpatije prema meni, jer smo bili drugovi tokom celog života, a i Đoka Stojičić.
I on je, kada je postao direktor Doma omladine, izabrao mene da budem u Savetu galerije i naravno, da napravim plakate i kataloge za prve izložbe koje su bile u Domu omladine, što sam ja i uradio.

Masic_Omcikus_1989_01

Ana: Recite nam nešto o samom nastanku studija Structure. Kako je došlo do stvaranja studija?

Slobodan: Kako bi izvršili legalizaciju radova, država je stvorila bila mogućnost da se određeni umetnički ateljei osnivaju pri likovnim udruženjima i pri primenjenim udruženjima - kako bi se pokrila delatnost. Tako smo Saveta i ja, sa Dragošem (Kalajićem) i Borom (Ćosićem), osnovali taj atelje, koji smo nazvali Studio strukture.

Ime Strukture izmislio je Dragoš Kalajić. I to je prijavljeno u Udruženju. Ispostavilo se zatim, da to uopšte nije bilo potrebno i da je država u međuvremenu izvršila potpunu liberalizaciju. Umetnicima je bilo omogućeno da imaju produkciju svojih umetničkih dela. Bilo je samo potrebno da ja te knjige koje štampam, proglasim za moja umetnička dela. To nisam imao nikakvih problema da ih proglasim, zato što je već celo društvo, to što ja činim proglasilo za umetničko delo.

Ana: Vi ste se često družili sa Piceljem i još nekim ljudima iz hrvatskog kulturnog miljea. Recite nam nešto više o tom druženju.

Slobodan: Ja sam putovao u Zagreb, možda, jedanput mesečno, nekada ređe. Bio je jedan mali, najstariji kafić u Zagrebu, nalazio se u prizemlju Nebodera. Tu bismo pili espreso.
Ja kad bih išao u Zagreb, ja bih otišao dan ranije. Javio bih nekome od njih da ću doći, a on bi tog dana sve prisutne, za koje je pretpostavljao da me poznaju, obavestio da ću ja sutra doći. Ja bih obično dolazio oko jedan sat. Onda bi oni tamo pili kafu i ja bih pio kafu, bez sedenja. Nije se sedelo, nego se stajalo za pultom. Pili bismo kafu i ja bih razgovarao sa tim raznim ljudima. Oni najčešće međusobno nisu ni razgovarali, bili su u svađi. Ali sad, šta je tu je. Ja sa njima razgovaram, ali oni ne. Drže se, onako, poluokrenuti, ili potpuno okrenuti jedan od drugoga, da onaj ne primeti uopšte.

Picelj je jedan izuzetan grafički dizajner. Spada u vrhunsku, evropsku, pa samim tim i u svetsku elitu. Dobrodušan. Nikada nisam čuo da bi se on naljutio, ili imao ispoljavnje nečega što bi bio bes. Vrlo poštovan u svojoj sredini. Imao je jednu malu ćerku. Radio je grafički dizajn za Galeriju suvremene umetnosti. Mada se nazivala galerija, bila je zapravo muzej savremene umetnosti. On je za njih radio grafički dizajn, pravio je plakate i kataloge. Ti katalozi su predstavljali izuzetno sredstvo za uvođenje nove umetnosti. Galerija je, sem povremenih programa domaćih autora, zapravo izlagala velike svetske umetnike, koji su bili orijentisani prema potpunom obliku apstraktne umetnosti. Umetnosti, koja je smatrala da se u geometrijskom sistemu zapravo nalazi nešto gde se može moderno vreme iskazati.

Oni su organizovali jednu veliku smotru Novih tendencija. Ta velika smotra obuhvatala je ceo svet. Ceo svet je dolazio u Zagreb. Naravno, i ja i Saveta smo išli takođe to da gledamo, da se upoznajemo s tim ljudima. Picelj je zapravo bio neko ko je u ime svih tih ideja govorio vizuelnim jezikom... Ja sam ga poštovao, on je prema meni imao prijateljstvo, naklonost...bio je moj prijatelj.

Ponekad, kada bih ja išao u Zagreb, desilo bi se da ga ne bih video, ali u većini slučajeva viđao sam se sa njime. Imao je jedan mali atelje u kome je i živeo. Veliku prostoriju, možda šest puta osam metara. A možda čak i veću. Tu su se nalazile knjige, stolovi, igračke njegove ćerke. Bile su tu još neke; jedna ili dve prostorije bočno, jedna terasa. To je bio gornji sprat u samom centru Zagreba. Obično bih se ja javljao telefonom, a onda on, ako mu se ne bi izlazilo, onda bi on kazao: Dođi, kod kuće sam. Pa bih ja išao kod njega.

Masic_Atelje212_1972_07

Ali on zapravo nije bio jedan od mojih prvih prijatelja. Moj prvi prijatelj je bio jedan od mojih kolega po profesiji, arhitekta Ivan Čižmek. Ivan Čižmek još uvek je naravno živ. Živi u Zagrebu. Ivan Čižmek je zapravo vodio računa da za mene nabavi sve kataloge svih značajnih institucija u Zagrebu i da mi to šalje. A onda me on upoznao sa druga dva čoveka sa kojima sam bio u velikim prijateljskim odnosima.
Upoznao me sa Đurom Dobrovićem. (Juraj Dobrović) Ne znam kako bih ga nazvao. Svi su ga smatrali slikarem ali on nije slikao. On je pravio neke predmete...
I naravno, ovaj drugi – Eugen Feler. Ja sam se upoznao sa njim u Zagrebu i mi smo organizovali njegovu izložbu u Beogradu. Pre nekolko nedelja, jedna naša prijateljica, dovela nam je Eugena Felera, posle možda 50-60 godina kako ga nismo videli. Njegov rad je pripadao jednoj sferi enformela, ali onog autentičnog enformela. Imamo iz tog ranog perioda njegovog dva predmeta, ne znam kako bih to nazvao...dva predmeta koji izgledaju kao vulkanska lava...u ramovima. A sad nam je doneo jedan mali beo – potpuno beo predmet sa nekim letvicama. Nešto potpuno suprotno od onoga (prvog), bilo je vrlo uzbudljivo.

Onda naravno, bili su kolege, oni koji su se takođe bavili grafičkim dizajnom: izuzetni Arsovski, onda Zoran Pavlović, Nino Kovačević. To su bili oni ogranci.
Poznavao sam tamo i pisce: pesnika Danijela Blagojevića, urednika programa u njihovom studentskom centru, Milana Mirića. Zatim nezaobilaznog u Zagrebu, Predraga Matvejevića, Zuku...
Kada se danas setim tog vremena, sve mi se čini da uvek činim nepravdu prema nekome koje sam viđao često.

Masic_JDP_1995_03

Ana: Vi ste, zapravo, u Zagreb odlazili radi štampanja plakata u sitoštampi?

Slobodan: Polovina eksponata na ovoj izložbi je odštampana u sito štampi. To je zapravo – zašto je taj Zagreb značajan u onome što sam ja napravio. Izložba koju ste videli, obuhvata 50 godina našeg rada. Taj kvalitetni svilotisak se nalazio u Zagrebu. Najkvalitetnija radionica bila je grafička radionica zagrebačkog Studentskog centra. Ja sam radio kod njih i oni su mi stvorili uslove za kvalitetnu i brzu štampu, što je za mene bilo važno. Ja bih doputovao u jutarnjim satima i vraćao se u Beograd u popodnevnim satima. Tamo je ceo jedan pogon od dvadesetak ljudi radilo tog dana – samo to što je vezano za moj plakat. Radili su to izvanredno i ja sam njima izuzetno zahvalan!

To je bilo od izuzetnog značaja! Dobili smo jedan apsolutno svetski kvalitet i on je omogućio da budu izlagani na velikim svetskim izložbama. Ti plakati ne samo što su bili izlagani na najvećim svetskim izložbama, nego su i nagrade dobijali! Puno ljudi se javljalo iz sveta, upravo dobrim delom zahvaljujući tom izuzetnom grafičkom kvalitetu otisaka koji je centar imao. Imao je zato što taj Centar su vodili ljudi izuzetnog kvaliteta, pre svega Branko Horvat koji je bio direktor Grafičkog centra, koji je istoričar umetnosti.

Ana: Da li ste tamo odlazili i za štampu časopisa i knjiga? Časopis Rok je takođe imao elemente štampane u sito štampi.

Slobodan: Ne, časopise i knjige smo pravili u Beogradu. Časopisi i knjige zahtevaju jednu drugu duhovnu podlogu. Pre svega oni zahtevaju jednu vrstu duhovnog zajedništva. Ne mogu postojati ni knjige ni časopisi ako ne postoji duhovno zajedništvo. Duhovno zajedništvo je vezano za svet ideja, za uverenja i vezano je za jedan oblik poštovanja i emocionalnog odnosa koji se uspostavlja između ljudi koji čine jednu duhovnu zajednicu. Onda, savaka duhovna zajednica ima jezik kojim se govori. Kada sam ja počeo time da se bavim, bio sam već obrazovan čovek. Imao sam izgrađen jezik. Taj jezik podrazumeva pre svega određeno značenje reči, a zatim, nisu samo reči u pitanju, reči se vezuju jedna za drugu, i to vezivanje reči predstavlja jedan oblik duhovnog sveta bez koga nema zapravo razumevanja sveta. 

Ana: U okviru vaše izdavačke kuće Nezavisna izdanja,  izdali ste oko 500 naslova. Na koji način ste birali šta će biti objavljeno?

Slobodan: Nisam birao, oni su birali mene. Onaj koji bira naslove, to bi podrazumevalo, da on ima neki zahtev od literature, pa bira naslove koji su u skladu sa tim zahtevom. A ja sam imao međutim, u životu, zahteve samo prema slobodi, prema tome, nisam imao zahteve da bilo koga primoravam da ima literaturu koja bi se meni dopala.
Uglavnom su dolazili ljudi koji su isto kao i ja imali potrebu za slobodom. Ove knjige ne predstavljaju niti literarno stremljenje, niti oblik literature. Oni nemaju zajedničko ime, ali one predstavljaju jedan oblik oslobođenja, oni su bili zapravo oslobođenje. Neke duhovne tvorevine. Autori su se međusobno, kao takvi, prepoznavali. Oni su se prepoznavali i pružali su podršku toj vrsti oslobođenja.
To je bilo oslobođenje koje nije vezano niti za socijalne prilike, niti za politička stanja, niti za ekonomske prilike. Baš naprotiv. Naš narod je jedan skroman narod, koji ima skroman život. Ali je duhovno bogat.

Ana:  Šta je država u tom trenutku mislila o toj duhovnosti i oslobođenju i kako se ophodila? Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću. Da li je Vama bilo teško da imate tako nešto? Kako je to funkcionisalo?

Slobodan: Ne, nije bilo nikakvih teškoća. U našoj zemlji – ne znam da li to svet zna?! U našoj zemlji, izdavačka delatnost je bila sve vreme dozvoljena, cenjena. Ona nije bila zabranjena. U našoj zemlji, tokom svih godina – od 1945. pa nadalje, uvek je broj privatno izdatih pesničkih knjiga bio veći, nego broj knjiga koje su izdavale državna preduzeća.

Ana: Da li je neko proveravao te naslove?

Slobodan: Nije postojala nikakva cenzura, ništa. Postojale su naravno zabrane knjiga. Bilo je nekoliko knjiga koje su zabranjene. Te zabrane su se odvijale na taj način, što bi knjige prvo bile odštampane, pa puštene u prodaju, pa bi onda tužilac uzeo knjigu. Naravno, on bi knjigu uzeo pod nečijom sugestijom,  i pročitao. Ako bi našao da se nešto u knjizi kosi sa određenim zakonima, pokrenuo bi sudski proces. Odluku o zabrani bi donosio sud.

Slobodan_Masic_08

Ana: Koliko je takvih primera bilo? Ko je uopšte odlučivao o tome?

Slobodan: Pa bilo je, nekoliko smo primera imali. Imali smo primer pre svega, romana Crveni kralj, od Ivana Ivanovića. Zatim smo imali Ljudske slabosti, Trudićeve. Imali smo zabranu O socijalnim pokretima, Nebojše Popova. Imali smo zabranu knjige...imali smo... Išli smo na sud. Mi se nismo dali! Tvrdili smo da to što tvrdi tužilac, nije tačno. I čak i da je tačno, i tužilac je morao da se trudi. Mi nismo bili tako baš naivni, nego smo bili iznad tužioca u svakom pogledu. A sud je donosio presude. Nekada su bile oslobađajuće, a nekada su bile zabrane.

Neke od tih knjiga koje su bile zabranjene, mi bismo posle godinu ili dve dana, naknadno ponovo izdavali. Obično bismo u celosti preslikali tu zabranjenu knjigu i onda bi se dešavalo da sada, tužilac ne pokrene postupak i da ona sada ide normalno, kao da nije zabranjena.

To je jedan oblik, zapravo duhovnog sukoba između elemenata vlasti, koje ima moć i slobodnih ljudi. Mi smo bili slobodni, eto... I naravno, ovo još moram da kažem, nikad se nije desilo, čak i kad bi došlo do zabrane, da su izlazili napadi u štampi. Naprotiv, čak i kad bi bilo zabrana, u štampi bi izlazili tekstovi koji bi podržavali nas i koji bi se stavljali na našu stranu, a ne na stranu tužioca i suda. U tom pogledu, naša štampa je zapravo dostojanstveno branila slobodu. Nismo, kako bih rekao, imali ni jedan jedini slučaj bilo kakvog ideološkog, propagandnog napada, nikada. Moram priznati da je lep osećaj da čovek zna da će uvek biti neko ko će uz njega stati, koji će se boriti za ono za šta se sam čovek bori.

Saveta: Kada je zabranjen Crveni kralj, bilo je desetine prikaza u novinama – pozitivnih, i to ne kratkih, nego ogromnih!

Slobodan: Čitave strane... (pokazuje rukama)

Saveta: A onda još nešto, ne znam kako ovi knjižari dođu do saznanja da će ovi (policija) da plene. Dakle, oni – knjižari, na nekakav način jedni drugima javljaju, da dolaze ovi da plene, pa sklanjaju, javljaju... Ššš! (pokazuje kako javljaju). Bili su solidarni.

Slobodan: Mi smo znali koje će naše knjige biti zaplenjene, za koje će biti pokrenuti postupci. Nismo znali unapred. Međutim, ne doznamo mi to ujutru, pa ovi dođu popodne. Ne. Nego, oni (u knjižari) znaju to 10 dana ranije i drže te primerke knjiga ispod tezge. Veliki broj primeraka knjige drže skriveno u svojoj knjižari, na nekom mestu. Nemaju oni problem. To je bilo svega pet-šest policajaca koji su plenili knjige. Kad god se oni pojave na vratima, knjižari znaju da ovi stižu. Imate li vi tu knjigu? pitaju oni... A ovi kažu – Nemamo, prodata.

Saveta: Prodata!

Slobodan: Ništa, ovi izađu...

Valentina: Nisu pretresali knjižaru?

Slobodan: Pa ne.

Saveta: Nama su i u kuću dolazili, a ja sam bila sama...

Slobodan: Bila je jedanput zaplena knjiga kod nas u kući...
Dođu oni...Gde su knjige?
- Evo tu su.
Uzme on i prebroji knjige. Ima na primer 52 knjige. Napravi zapisnik.
Znate šta, da mi ne vučemo sve te knjige kod nas u policiju, to će ostati tu kod vas, pa sud kad donese odluku, onda ćemo da... (ih ponesemo).
I tako su te knjige koje su zapravo, bile pod zabranom, stajale kod nas.
E sad, taman izađe policajac, a kod nas već upadaju oni drugi koji su čuli – preko radija, ili u novinama o zabrani knjige. Dolaze i kažu – jel ima?
Ja kažem – ima!
Oni – Daj!
Kada bi ta knjiga zatim bila konačno zabranjena, posle jedno tri, četiri dana dođe policajac – evo ja došao po ono...
Evo...kažem ja – evo to je to...
Kaže on – nećemo mi to sad da brojimo... Uzme on onaj papir, uzmu oni te knjige, spakuju i odnesu. Naravno, odnesu jedno 20 do 30 primeraka manje. I onda on na kraju još kaže – ostavite vi za vas da imate.
Kako bih rekao – sve je imalo zapravo jednu blagu formu.

Saveta: Ma sve je onako kakav si ti! Ako se ti osećaš kao slobodan čovek, niko ti ništa ne može. I u tom vremenu je bio veliki broj slobodnih ljudi, ali isto tako i veliki broj onih koji, kad ti uđu u stan počnu da pričaju – svi smo u politici i protiv vlasti, a usput gledaju gde je prislušni uređaj. Pitaju i traže ga.
Mi se nikad nismo, mislim mi...izvinite što se mešam...

Ako se vi ne bojite, niko vam ništa ne može! Uostalom, ako oni hoće da vam nešto nameste, namestiće bez da ste išta...bez obzira što ništa niste rekli... Bilo je vreme, ko i sada što je vreme... Naravno, sada je ipak drukčije vreme, ali i onda je bilo slobodnih ljudi i časnih. Lažu da su svi živeli pognute glave, nije istina! Uvek je bilo časnih ljudi, jakih. I slobodnih. Tako ne možeš ništa. Izvinte što sam upala, bolje da odem da se ne mešam. (odlazi)

Masic_Bitef_1996_04

Ana: Kako je bila artikulisana vaša izdavačka kuća, na koji način je funckionisala?

Slobodan: Imali smo instituciju stalnog pretplatništva. Bio je jedan spisak ljudi stalnih pretplatnika, koji kupuju svaku knjigu, nezavisno od toga kolko košta i šta je u knjizi.

To su bili stalni pretplatnici Nezavisnih izdanja. Tako su se zvali. Njih je bilo hiljadu. Svaka knjiga koja izađe, numerisana je brojem. Isto tako su i svi pretplatnici numerisani brojem, pa svako dobija knjigu sa svojim brojem. To se šalje poštom. Ne plaća se ništa unapred, nego se u svakoj knjizi nalazi jedna poštanska uplatnica kojom on plati kolko knjiga košta.
Neke su knjige bile jeftine – sto, dvesta, trista dinara, nije to bila neka velika suma. Ali mi smo imali oko 150 pretplatnika, koji su bili stranci. Jedan broj njih, npr. njih sto – nisu znali naš jezik.

U Danskoj profesor slavistike na katedri, pa Ministar kulture! Pa se onda javljaju razni neki drugi ljudi... Omam imena i adrese, ali ne znam šta je ko uopšte. I mi im šaljemo uredno knjige. Oni primaju te knjige: bude pet, šest knjiga. Na kraju godine, njima se pošalje račun. Kod nas nije moglo, pa sam ja otvorio jedan račun u Švedskoj, pa oni uplate to u Švedskoj. Mi nikad nismo kontrolisali da li je neko uplatio ili nije uplatio. Uopšte nije ni bilo važno. Ali oni uplaćuju, švedska banka javlja da je stigla uplata – sa Havaja neko poslao. Neverovatno!

A onda kod nas, to treba pogledati taj spisak, to su (pretplatnici) najznačajniji ljudi jugoslovenske i srpske kulture, najznačajniji ljudi. Sve poznati ljudi! Oni su bili zapravo pretplatnici.
I danas se dešava, da mi se javi neko – Izvini molim te, nedostaje mi sedma knjiga, hoću da imam komplet! Kažem – čekaj, stani da pogledam. Kažem – našao sam, poslaću ti. I pošaljem mu.

Neke od tih knjiga su imale velike tiraže. Kad kažem velike tiraže i izdanja, podrazumevam brojke malog izdavača. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka. To je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž.

Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak četiri, pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Veliki broj!
Imali smo tu fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale sve naše knjige. Davali su nam poseban kutak u knjižari. Kad vi dođete i kažete – Slobodan Mašić? Oni kažu – kako da ne! Odvedu vas u deo knjižare, gde se nalaze samo naša izdanja. Imali smo veliku podršku. Sada je naša knjižarska branša uništena. Nema više tih nekadašnjih, velikih knjižarskih mreža koje su imale Prosveta dole, Kultura, Mladost zagrebačka, Naprijed...

Ana: Te knjige su se dakle, mogle naći i u drugim republikama?

Slobodan: Kako da ne, u celoj zemlji. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo naše knjige u izlogu.

Masic_Bitef_1994_05

Valentina: Ja bih Vas još pitala nešto vezano za postavku. Na otvaranju ste govorili o plakatima, kao o svedočanstvu nekog vremena koje je prošlo i koje se više nikad neće vratiti. Sama postavka mi takođe referira na tu misao – minulog. Zašto ste tako zamislili postavku?

Slobodan: Zato što nikako drukčije nismo mogli, iz tehničkih razloga. Gore (u galeriji) nema šipke da se okači, nema ramova da se urami... Ova postavka je zapravo, nužno zlo.

Ana: Ja mislim da je ona dosta autorska. Nije hronološka, niti je tematska. Ona je koncipirana slično izložbi nekih crteža, odnosno, po vizuelnoj logici.

Mašić: To si dobro primetila. Prvo, nije hronološki... Jer, pre nekolko godina, kada smo u dvoranama Kragujevačkog muzeja imali izložbu, sve je bilo izloženo hronološki, onako kako su plakati nastajali.

Onda je meni postalo jasno, da to uopšte ne mora tako. Mi ovde imamo nešto što je vanvremenski, nešto što svih tih pedeset godina isto traje. Svaki od ovih formata mogao je da bude pre pedeset godina ili danas. Ne postoji ni jedan razlog forme, koji se nalazi u samom jeziku plakata koji bi zapravo, govorio da to pripada određenom vremenu.

Slobodan_Masic_11

To je zato što ni ja ni Saveta, nismo obrazovani kao dizajneri. Mi se iskazujemo kroz dizajn, ali mi nismo dizajneri. Mi smo naivni dizajneri, zato što je odlika naivnog neposredan odnos. Mi imamo neposredan odnos sa dizajnom, a tu se nalazi najneverovatniji broj neposrednih situacija.

Usta su na primer, usta Jovana Ćirilova, uho je uho Ljube Stojića. Oni glumci, to su glumci koji su zapravo u tim predstavama. Na BITEFovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Evo, maločas je tu bio Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata tamo gore.

Sve je to zapravo jedan neposredan odnos sa realnošću. Ako bi nešto ovde bilo realistično, onda su ti plakati zapravo, stvarno realni. Pripadaju jednom realnom svetu, koji je sticajem okolnosti prethodnih 50 godina lagano prošao kraj nas. Mi smo ga videli  – i ne samo mi, Saveta i ja – nego taj ceo narod je video taj svet koji je kraj njih prošao u tih, čitavih 50 godina. To je ovde prikazano. Jedan broj njih je već pokopan, izgleda kao da je u grobu.

Valentina: Da li postavka zapravo referira na to?

Slobodan: Mnogo bolje se sagledava kada to stoji tako, bolje se vidi!

Saveta: Peđi smeta što je boja parketa, kao boja lica. Verovatno je gledao svoj plakat pa mu se čini da su bliski, što ja nisam ni obratila pažnju na tako nešto.

Slobodan: Sve u svemu, dobro smo prošli. Primedba se odnosi na parket!

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services