Sven Marquardt

Tokom maja i juna meseca, gost Kulturnog centra GRAD ponovo je bio nemački fotograf Sven Marquardt. Ovoga puta nije izlagao već je u Beogradu radio na novom projektu Next, i to kao deo višegodišnjeg programa KC Grada AIR Artist in Residence. Marquardt ima bogatu umetničku karijeru koja je umnogome bila uslovljena društveno-političkom situacijom pre i posle pada Berlinskog zida. Rođen je 1962. godine a svoju karijeru otpočinje ranih osamdesetih u Istočnom Berlinu, radeći prvo kao asistent poznatog fotografa Rudolpha Schafera prevashodno u modnoj fotografiji. Od 1986. godine, kao samostalni fotograf publikuje svoj rad u mnogim poznatim nemačkim časopisima poput Das magazin, Der Sonntag, Neues Lieben, ali i izlaže samostalno i grupno. Njegov rad je i cenzurisan u Istočnoj Nemačkoj a i sam se susretao sa cenzurom, zbog negovanja specifičnog vizuelnog identiteta koji, kako se navodi, nije bio u skladu sa standardima izgleda muškaraca u socijalističkoj državi. S obzirom da je Next prvi projekat koji Marquardt realizuje izvan Berlina razgovarali smo o njegovim iskustvima, preprekama, boravku u Beogradu i očekivanjima. Saznajte kako se snašao u Beogradu, kao i šta planira dalje sa projektom Next. 
 

Razgovarao: Aleksandar Stojanović
Fotografije: Ole Westermann, Ljudmila Stratimirović, Hardy Paetke
 

Ponovo si u Beogradu posle prošlogodišnje izložbe Future’s Past. Ovoga puta ne izlažeš već radiš na novom projektu, rezidenturi. Reci mi nešto više o samom projektu.

Tokom organizacije izložbe Future’s Past, Ljudmila je imala ideju o mojoj rezidenturi u Beogradu. Nikada pre nisam boravio u Srbiji, tako da je izložba prošlog juna bila moj prvi korak prezentacije, ali i upoznavanja Beograda. Inicijalno video sam da ima potencijala za rezidenturu, ali sam intenzivno počeo da razmišljam o tome krajem prošle godine, dok sam prezentovao nekoliko svojih projekata izvan Nemačke. Projekat na kom sam radio zove se Next i to je moj prvi projekat koji je razvijen i urađen van Berlina. Do sada su svi moji projekti bili usko vezani za Berlin, ljudi koje sam fotografisao su iz Berlina, koncept projekata je razvijan u Berlinu, kao i lokacije za snimanja. Do ovog projekta se sve dešavalo u Berlinu, ali Next predstavlja sledeći korak, sledeću generaciju projekata, nešto što je za mene novo i nepoznato, tako da je to za mene bio veliki izazov.

Univerzalna tema rezidencija KC Grada je Inspiracija Beograd, od samog početka. Da li se tvoja perspektiva o gradu promenila u odnosu na prošlu godinu i pružila inspiraciju?

Zanimljivo je da sam tokom rezidencije imao kratku pauzu, putovao sam za Montreal na četiri dana kako bih pripremio svoju izložbu. Pre toga smo moj asistent i ja proveli više od dve nedelje u Beogradu i razgovarajući primetili razlike, koje ne mogu precizno da definišem. Naravno Montreal je mnogo veći grad, ali nije u tome poenta. Moj asistent Hardy je imao zanimljivu teoriju o tome da Beograd ima mnogo veći senzibilitet za male stvari, za detalje. Onda sam se ja prisetio da sam to uočio pre godinu dana, iako je poseta bila kratka. Beograd mi se veoma dopao. Razlikuje se od svih gradova u kojima sam boravio, ljudi su veoma ležerni, što je bilo veoma važno za projekat Next. Ipak primećujem da se obala Save razvija dalje na jedan neautentičan način, na način koji je proveren za privlačenje turista. Broj splavova kao da se duplirao. Slične stvari dešavale su se i u Berlinu. Ali mislim da grad treba da zadrži svoj karakter, svoj identitet, kao i svaki čovek, a Beograd to uspeva uprkos svemu. Važnija sličnost sa Belinom, bar iz moje perspektive, bila je presudna da radim u Beogradu. Ključ za uspešnu realizaciju projekta je bilo gostoprimstvo i pomoć tima KC Grada, koji su mi otvorili vrata, baš kao što su mi pre deset godina otvorena vrata kluba Berghain, gde sam mogao nesmetano da stvaram. Za mene je veoma važno da se osećam prijatno, to utiče na proces kreacije.

 

Da li si tokom rada na projektu razvio neku rutinu, neki raspored koji si sledio ili je pristup bio opušteniji?

Tokom prve nedelje smo uglavnom razmatrali moguće lokacije, ali i način na koji ćemo selektovati modele za snimanje. Ljudmila nam je pomogla u početku i sama predložila neke ljude. Međutim kada smo odabrali lokaciju – Špansku kuću i zakazali prva snimanja, što nam je oduzelo skoro dve nedelje, odmah smo počeli da pratimo vrlo striktnu dnevnu rutinu, što je za mene inače uobičajeno. Ta rutina se razvila iz prvih snimanja pa smo satnicu pratili do samog kraja projekta. Zakazao bih snimanje sa svakom osobom dan dva unapred, kako bi imali vremena da se eventualno predmisle i odustanu. Bitno mi je bilo da svaki model promisli ideju fotografisanja i ne pristane samo iz pristojnosti u datom trenutku. 


Pošto si birao ljude u hodu i uglavnom pri prvom susretu zanima me da li ti je bila potrebna pomoć? Da li si prilazio ljudima na ulici I kakve su bile reakcije?

Kao što sam rekao u početku mi je pomagala Ljudmila, kontaktirala i predlagala zanimljive Beograđane, kao i moj asistent Hardy, koji je zajedno sa mnom razgovarao sa modelima. Modeli su prema rasporedu imali dan dva da mi se jave i potvrde snimanje i moram da kažem da je to teklo glatko – velika većina je potvrdila i pojavila se. Par njih je odustalo, što je sasvim u redu, iako su inicijalno pristali, mada je bilo malo čudno sresti te ljude, videti kako izbegavaju eye contact. Nije to predstavljalo nikakav problem, potpuno je prirodno, baš zato sam insistirao na tom periodu razmatranja ponude. Nije svakome prijatno da stane pred kameru potpunog stranca. Ali kada posmatram reakcije skupa, bile su veoma pozitivne i iskrene naročito kada odmaknemo sa fotografisanjem i modeli se opuste, pa smo u prilici da delimo te iskrene trenutke.
No, to je moj ugao, publika će meriti uspešnost projekta prema tome koliko su same fotografije efektne u prenošenju tih trenutaka iskrenosti, koliko predstavljaju duh Beograđana, jer im je to i cilj.

S obzirom da je ovo za tebe novo iskustvo, jer inače ne radiš sa modelima koje ne upoznaš, kako je tekla selekcija modela? Da li je bilo nekih poteškoća i kakvi su utisci sa snimanja?

Pet nedelja zaista nije dovoljno vremena za neki obimniji kasting, zbog toga smo se oslanjali na momentalni kontakt ljudi, na ulici u KC Gradu, na autobuskoj stanici i još mnogo lokacija u gradu, kao i u Zemunu, gde smo odsedali. Projekat je obuhvatio 47 modela. Zanimljivo je da se moja percepcija ljudi dosta izmenila za vreme boravka, pažnja mi se usmerila na posmatranje ljudi kad god sam bio na ulici. Moj asistent i ja smo upali u neki casting mood, konstantno razmatrajući potencijalne modele, na ulici u prevozu u restoranima… Takvo posmatranje omogućilo mi je da zavirim u njihove karaktere, a isplatilo se jer smo naišli na dosta zanimljivih osoba. Na kraju, lica svih tih ljudi nose svoje priče koje daju sliku o društvu u gradu, iako nismo uspeli da sve obuhvatimo projektom. Od veoma glasne, samouverene gospođe koja radi u maloj pekari blizu našeg smeštaja, do tipova iz lokalne teretane, sa kojima smo vodili zanimljive razgovore i neke od njih fotografisali, raspon je bio veoma šarolik. Bilo je tu i jezičkih barijera, otežanog sporazumevanja na engleskom, ali sve to je deo novog iskustva, novog izazova kakav je Next projekat. Što se tiče dinamike na snimanjima, trudili smo se da stvorimo okruženje koje je ležerno i iskreno, a tome je doprinela Španska kuća koja je nekako izolovana, ima svoj potencijal iako je devastirana. Neki od modela dolazili su u pratnji svojih prijatelja, partnera, koji su im bili neka moralna podrška i pomagali im da se opuste. Drugi su opet dolazili sami i potpuno se prepuštali atmosferi bez napetosti. Smatram da je bilo važno da predložim ljudima da dođu u pratnji svojih prijatelja ako će im tako biti lakše, to nije bila moja praksa na dosadašnjim projektima, ali kada stajete pred kameru nepoznate osobe to može biti problem. Ipak sam sa svim tim ljudima govorio po pet do deset minuta, predstavljajući im sebe i projekat na kom radim, to je daleko od upoznavanja, pa se dalo očekivati da neće svi biti opušteni. Bilo je tu nervoze, treme, stidljivosti, uzbuđenja zarad ishoda snimanja, sa obe strane kamere. Mogao sam da osetim kako opada napetost i kako se model opušta ili suprotno, postaje napet i povlači se. Ovo drugo se na moju sreću dešavalo ređe, ali bilo je par modela koji nisu želeli da gledaju direktno u kameru, uglavnom to nije predstavljalo problem, jer ja ne insistiram na tome, ali to je donekle bila prepreka i znak da se nisu do kraja prepustili. Na kraju, znam da 47 osoba nije dovoljno za predstavljanje Beograđana, ali projekat obuhvata 47 veoma zanimljivih i različitih ljudi, predstavlja individualnost, ne prosek.

Kroz svoju karijeru iskristalisao si fotografski rukopis, koji se u tehničkom smislu oslanja na crno-belu analognu fotografiju. Da li je to bio izbor i na ovom projektu? Ako jeste da li si već razvijao filmove?

Da, to je moj izbor na velikoj većini projekata, analogna fotografija mi je uvek bila materijalnija. Međutim, raditi analogno znači nemati potpunu kontrolu nad rezultatima. Još uvek nisam video nijednu jedinu fotografiju, to me uvek uzbuđuje ali me i plaši. Kada se filmovi odnesu na razvijanje, ja sam uvek pod velikim pritiskom i razmišljam o najgorem scenariju. U Berlinu imam fotografsku radnju kojoj sam veran decenijama, sa njima nisam imao ozbiljnijih problema. U jednom trenutku sam razmišljao da filmove razvijem u Beogradu, čak smo obišli par fotografskih radnji, ali sam na kraju odustao, nisam želeo da žurim. To će biti prva stavka na listi obaveza kada se vratim u Berlin. Razviću sve filmove odjednom i ako sve bude u redu, konačno ću moći da se opustim i analiziram rezultate projekta.


Za kraj mi reci nešto o planovima prezentacije projekta Next? U kojoj formi će publika videti projekat i kada?

Projekat je koncipiran kao razmena između dva grada, Beograda i Berlina. Kada smo razmatrali opcije prezentacije Ljudmila i ja smo došli na ideju da se dve izložbe otvore istovremeno u dva grada: Next Berlin u Beogradu a Next Beograd u Berlinu. Planirano je da obe izložbe prate katalozi, međutim ovakve projekte nije lako finansirati pa planiranje oduzima mnogo vremena, nema tu neke žurbe. Ja volim da sve predvidim i uradim najbolje moguće, tako da publika treba da bude strpljiva. Realno je da pre 2019. godine nećemo završiti sa pripremama. Juče sam imao viziju prezentacije projekta, ali neću otkrivati ništa. Malo misterije nije na odmet, jer volim da imam element iznenađenja na svakom projektu. Publika će razumeti. A vizije su važne, važnije ih je ostvariti nego najavljivati.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text