Vesna Pejović

Vesna Pejović je industrijski dizajner, dizajner nameštaja, rasvete i enterijera. U stvari, dizajner svega i svačega. A voli i da kuva, i da gaji biljke, i drveće…te vas ljudi ovde zvanično moli „sadite drveće!.”. Nekako se nameće činjenica da je to oduvek želela da bude, to, dizajner, pa je lepo završila sve škole koje je trebalo, od srednje dizajnerske, preko Fakulteta primenjenih umetnosti, pa onda smatrajući da to ni blizu nije bilo dovoljno, i Univerziteta Umetnosti i Dizajna u Finskoj. Praktično, od svoje 15 godine uči da bude dizajner, i verovatno će to nastaviti dok ne postane pekar. Trenutno razmišlja i da upiše doktorske, opet dizajn, al ne samo dizajn, već i neka socijalna pitanja...videćemo. Od 2004. godine kao osnivač dizajn studia KAKO.KO  petlja i prepetljava svašta nešto, od izložbi nacionalnih i internacionalnih, pa nekih nagrada za minuli rad, i naravno enterijera i rada na razvoju proizvoda za razne proizvođače, i naše i strane, i još svega nečeg raznog, zabavnog i manje zabavnog, a uvek naravno, dizajniranog. A osim toga, tj. paralelno sa tim Vesna i predaje, zamislite, dizajn. Od nedavno je i socijalni preduzetnik, tj. opet, osnivač i kreativni direktor socijalnog preduzeća (u nastajanju) KOLEKTIV za/RAZNO.

(*prim.dizajnera: e da, gore navedeni linkovi u stvari ne rade, evo već 10 godina nikako da se domislim o izgledu tih webstrana...tako da, googlajte, ima nas).
 
Intervju: Ivana Srdanović
Fotografije Vesne Pejović: Ana Kostić
 

Reci nam nešto o razvoju tvog novog projekta socijalnog preduzetništva uobličenog u preduzeće KOLEKTIVza/RAZNO?

KOLEKTIV za/RAZNO je nastao kao i većina ranijih akcija, spontano, logično, sledeći potrebu koja mi se činila da je niko ne tretira sa potrebnom pažnjom, tj da se malo ko bavi tim pitanjima, a posebno ne iz kreativnog sveta. Naravno, ovo je bila moja slobodna procena, proizašla iz sveta gledanog iz mog ugla, što može da bude i potpuno pogrešno. Ok. Dakle, cela priča se vrti oko spoja dva moja najveća interesovanja kreativne industrije, proizvodnje dizajniranih komada i kako pomoći ljudima kojima je pomoć zaista, ali zaista neophodna.

Dakle biti svrsishodan. I tako je nastao plan projekta Kz/R, koji da sad ne prepričavam ukratko ovde navodim: „KOLEKTIVza/RAZNO je preduzeće koje je orijentisano na zapošljavanje roditelja/staratelja (prvenstveno majki) dece sa invaliditetom, i ujedno u svom sklopu obezbeđuje prostor i stručno osoblje za dnevni boravak, negu kao i neformalno školovanje dece sa invaliditetom. Višak vrednosti se reinvestira u fondove za pomoć deci sa invaliditetom, dizajniranju i proizvodnji pomagala kao i dalje podsticanje proaktivnih akcija i uzajamne pomoći. KOLEKTIVza/RAZNO je preduzeće koje se bavi proizvodnjom i distribucijom upotrebnih predmeta savremenog dizajna i kvalitetne izrade. Pored sveobuhvatne funkcionalnosti i autentične estetike, proizvode odlikuje izrada od recikliranih i/ili biorazgradivih tradicionalnih materijala primenjenih na savremen i inovativan način.„

Čitav plan je inspirisan, osmišljen i usmeren ka osobama u stanju potrebe, a da bi bio uspešan smatram da mora da zadovolji potrebe korisnika, dakle, umesto pokušaja da se korisnici, u ovom slučaju porodice dece sa invaliditetom uklope u nefleksibilne obrasce pružanja usluga i zaposlenja, potrebno je da se usluge i zaposlenje baziraju tako da odogovore stvarnim potrebama i mogućnostima korisnika. Prosto. zar ne? Mislim da je kreativna industrija i održivi dizajn, idealna za uvezivanje sa socijalnim preduzetništvom, fleksibilna je, zasnovana na kreativnosti, i naravno postoji profitabilnost tj. samoodrživost, te je moguće rešavati i finansijsku i psiholšku krizu u kojoj se većina porodica dece sa invaliditetom nalazi, a takođe se postavlja pozitivan pravac za rešavanje problema drugih target grupa i osoba u stanju potrebe. Logično, meni bar bilo.

I eto, da bih se bavila koncentrisano ovim, tako sam se ja konačno preselila (vratila nakon 22 godine) u Orašac (kod Aranđelovca) pošto čitavu akciju planiram za Aranđelovac. Prvo, nakon pisanja nacrta projekta sam kontaktirala sve koje znam i ne znam i poslala im taj nacrt, i evo sad skoro godinu dana nakon aktivnog kretanja (pre toga sam se time bavila godinama ali samo u mislima i skupljala hrabrost) imamo super partnere na projektu, radi se, polako napreduje, ništa preko noći i sve sa nekim, nadam se logičnim sledom i dobrom energijom, zdravim temeljima.

E da, pošto sam presrećna moram i da se pohvalim :). između ostalih koje sam kontaktirala i predstavila im projekat su i Umea University Švedska i Royal College of Art, Engleska i obe institucije (svakom od nas bolesnih dizajnera znana i cenjena guru centra) su odmah reagovale i odgovorile da je projekat "very interesting and potentially important“ i da hoće da sarađuju! :). I sad nakon euforije sam u panici i radu na sastavljanju akcionih planova i razrešavanju kako će sve to teći...uh.

Ono po čemu te najveći broj ljudi prepoznaje je svakako dizajn studio KAKO.KO koji si osnovala i vodila zajedno sa Jelenom Milojević. Kako je nastao KAKO.KO i kako ide u KAKO.KO?

KAKO.KO je nastao opet nekako logično, ja nikad sebe nisam videla kao zaposlenu negde, u nekoj firmi, bilo mi je logično da radim kao freelancer, ili još logičnije da osmislim studio i ime, i da je to to. A Kako je Ko je postalo KAKO.KO? Te daaavne 2004. godine, u jeku žučne rasprave...ma, šalim se, u stvari trebalo je popuniti aplikaciju za izložbu u Kopenhagenu, ja tek stigla iz Finske, sedim u RCUBu sa svojom dragom prijateljicom, Ljiljanom Stoilković i kako obožavam da smišljam imena i nazive i da se igram rečima a moralo je da bude smešno, tj. ne/ozbiljno, nikako akademski da zvuči, i da bude neka igra reči, tako smo došli do “Kako?” kao pitanje, odatle znak pitanja?. Što nam se u tom momentu činilo ok, a onda je došlo vreme da se i zvanično osnujemo, te je ispalo da već ima “Kako ?” te se tu dodalo još jedno pitanje “Ko?” i tačka između. Eto logično, igra, reči i dva po meni najvažnija pitanja KAKO I KO :) za šta god da se dešava i šta god da se radi. A kako ide u KAKO.KO, uvek veselo, i da napomenem, svi ljudi koji su bili vezani sa nama, nekad nas je bilo više nekad manje, Jelena i ja smo nekako konstante, zajedno sa moje dve mačke, svi mi volimo da se smejemo, i veseli smo, i to nam se nekad, počesto zamera. Tj., slabo delujemo kao akademski građani sa osmehom preko lica, fali ta nota ozbiljnosti. Valjda...

No, mi smo ozbiljno neozbiljni i to eto već nekih 9 godina, a sad, sad malo menjamo interesne sfere, te deluje da smo u mirovanju, što je ok, obe smo se odselile iz Beograda, i sada radimo, svaka na svojoj strani, rezultate ćemo prikazati kasnije, zajedno ili ne nije ni važno, odlično se zabavljamo i dalje. KAKO.KO nastavlja da postoji i radi. Nekako sad je ta faza istraživanja i širenja i super je što je tako. Moja ideja studija i jeste uvek bila grupa koja može a ne mora da uvek i isključivo deluje zajedno, svi smo individualci, kreativni duhovi koji imaju svoje pravce i predivno je što se sve to nekako prepliće i meša.

Reci nam nešto o svom pedagoškom radu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu si kao docent dizajna nameštaja na odseku enterijer radila sa studentima na mnogim izložbima i nastupima. Kao organizator i kurator tih izložbi, prenesi nam taj deo iskustva?

Na ALU sam došla na poziv Dragane Marković, tada prodekana za nastavu, a na predlog Snežane Skoko, koja je tada bila professor na istoj, ja ih obe poznajem iz mojih studenskih dana, i zaista mi je bila velika čast što me baš one zovu da dođem i predajem dizajn nameštaja (a ispostavilo se i tehnike prezentacije i dizajn rasvete) jer su one a posebno Snežana Skoko zaslužne za moj lični kreativni razvoj i rad. Dakle, sve je počelo 2010, sa fenomenalnom ekipom koja je tad činila nastavni kadar ALU. I studentima koje sam ja dobila na 3 godini, a sa kojima sam odmah imala akciju Francuskog kulturnog centra koju smo mi izvodili a Dragana Marković već godinama osmišljava taj projekat. I klinici su super, mislim, čudni da se razmemo, kolko sam i ja njima, sa svim svojim naponima energije i sveopštim ludilom, nakon toga smo spontano uleteli u pripreme izložbe KAFANA2011 i odlazak u Milano, valjda nošeni svom tom dobrom energijom i stvaranjem.

To je bila prva generacija, a onda sada ove godine sa drugom generacijom sam radila ALUiBAUCI, opet za debi u Milanu. Pored toga bilo je još par eksperimentalnih radionica, uglavnom nešto sa reciklažom, i zahtevima da pokažu dovitljivost i sa minimumom pokažu maksimum. Vidiš, moja ideja je da je neophodno imati koncept, tj priču, kao podlogu a onda na tome graditi dalje. Kontekst smo uvek imali, Srbija, i baviti se dizajnom nameštaja u istoj. Odatle ti nazivi izložbi, teme, nekako sam smatrala da je potrebno da postavka kao takva priča neku priču, predstavlja nas sve, i to filtrirano kroz prizmu tih mladih ljudi, onako kako oni doživljavaju i vide, i moram reći da sam i te prve i ove druge godine bila zadovoljna urađenim. Sad to smem da kažem pošto inače nekako dok radimo, meni to nikad nije dobro, i uvek naravno može bolje i više i pametnije. Uvek mi je cilj bio da ih provučem od koncepta do realizacije prototipova, sami a ne da im neko to izvodi, nekako da učestvuju da osete materijale, razvoj, nastajanje. Nadam se da će im poslužiti nekad za nešto to iskustvo. I da će ih odrediti da li žele ili ne žele da se bave dizajnom. A što se mene tiče, volim ja da predajem, mislim da sam zajedno sa njima i ja dosta naučila, smirila strasti, stekla jedno super iskustvo, a sa druge strane gledajući svoje drage kolege shvatila koliko još imam da učim.

Na nedavno održanoj Nedelji dizajna u Milanu, u okviru Designers Block-a u Zoni Lambrate imala si veoma uspešan nastup sa studentima pod nazivom ALUiBAUCI. Ispričaj nam o tom projektu i celokupnom iskustvu?

Kao i 2011, i ove godine smo aplicirali na DesignersBlock koji imaju svoju izložbu u okviru Milanske nedelje dizajna. I kao i 2011, dopao se njima koncept, osobenost priče, sami radovi i način na koji smo planirali sve to. Onda se ispostavilo da nekako ove godine nećemo uspeti da se organizujemo i izvedemo sve ni finansijski ni vremenski, te sam ja u jednom momentu povukla aplikaciju. Tada su nas pozvali da ipak dođemo i to džaba, bez uplate participacije, valjda im se dopao projekat, a i naravno, to su mi zasluge za minuli rad i dosadašnju saradnju sa njima.

Kao i Kafana2011, i izložba ALUiBAUCI je rađena sa studentima, tj to su njihovi radovi, moja inicijativa i neko uobličavanje svega toga u nešto smisleno. I da nastavim priču odozgo, cela ideja je da uzmemo neku temu, ovog puta to su bili strašne priče tj. strašna bića i slovenska mitologija i da to pretočimo u funkcionalne komade nameštaja. Mislim da je iskustvo rada i izvođenja projekata, rešavanja svih problema realizacije, daleko važnije od same činjenice da su debitovali u Milanu. Previše se kod nas napumpavaju ti inostrani nastupi sami po sebi, naravno mislim da su veoma važni inače ih ne bih i sama organizovala, ali ne kao priča zarad price, već više kao veliko iskustvo i odmeravanje snaga, svojih snaga, sa samim sobom, a onda i sa svim tim strašnim velikm svetskim svetom.

Jel ima talenata?

Ma ima. Uvek ima. Ja nisam pedagog, bar ne onaj dobar kao Borut ili Nena Skoko, verujem da sam profesionalac i smatram da treba da postoji oštrina, i ne toliko pohvala, to pamperovanje ne vodi nikud, van fakulteta čeka surovi svet, koji svakako neće imati razumevanja za razvlačenje. Trudim se da umanjim ironiju, sarkazam, znam da mi to ne polazi uvek od ruke, al sa druge strane, iskrena sam, ne uljuljkujem ih u neistinu. Volela bih da zavole ono čime će se baviti, da odgaje tu strast jer bez nje, pa ne znam, ima li smisla otaljavati posao? I naravno, teško je sa postojećim problemom nepoznavanja konstruktivne kritike, nerazumevanja iste, prebacivanja na lični nivo. Besmisleno uopštavanje o pitanjima ukusa, ma nije nego, ne može se određivati i ocenjivati sa “sviđa mi se” “ne sviđa mi se”, mora da postoji jasno i precizno obrazloženje zašto, inače ne pije vodu. Eto, to su mene učili, to ja pokušavam da prenesem na studente, ne znam dal mi polazi za rukom. Osnovna pravila, ne može se projektovati bez koncepta i konteksta, nauči da pričaš o svom radu, da prezentuješ, i da se po potrebi braniš. Uopšte ne moraju da me vole, jedino želim da ih naučim da vole ono što rade.

Jel imaju svest o tome da je taj posao težak?

Ne znam dal imaju svest o tome. Oni mnogo čudno reaguju na sve. Drugačije funkcionišemo. Nekad mislim da im fali ostrašćenost, zaljubljenost u to što rade, sjedinjavanje sa idejom, a opet, nekad mislim da sam ja luda...ko će ga znati. E da, rođeni su direktori, sve te generacije od osamdesetih na ovamo, odlično im to ide od ruke...Dobra su to deca, i daleko spremnija na diplomatiju od naših generacija.

Pre godinu dana si započela i zanimljiv pedagoški rad na Dizajn seminaru u okviru istraživačke stanice PETNICA. Kao jedan od koordinatora i predavača da li možeš da nam preneseš neke utiske o tome kako Petnica izgleda danas, i kakve su nam mlade nade…

E to je jedna divota od divote. Opet sam počastvovana pozivom ljudi o kojima imam izuzetno visoko mišljenje i kao ljudi i kao umetnika, dizajnera, tj imala sam čast da me Borut Vild zajedno sa Isidorom Nikolić pozove da vodimo seminar dizajna u Petnici. Neopisivo je to. Mislim, ta deca, to je čudo, glave su im OOOGROMNE, oči otvorene, duh budan. Ali stvarno ne preterujem, boravak tamo svako malo, iako sam ja i inače bolesni optimista i pozitivac, to još više podstakne.

To su klinci, srednjoškolici, koji i prirodno, ali nekako valjda i zbog same atmosfere u Petnici prosto blistaju, i zadovoljstvo je raditi sa njima. A Petnica, pa vidi, ja nikad pre nisam bila u Petnici (i vazda zavidela svim onim prepametnim koje sam upoznala po studentskim domovima koji su tamo bili), te je se ja ne sećam kao stare Petnice. Nova Petnica je velika, spakovana, otvorena, opremljena, super je. I pride je izolovana i skoncentrisana sama na sebe, što mislim da je odlično.

Projekte koje ste radile za domaću kompaniju rasvete BUCK, tu postoji kontinuitet i nekako se čini uspešna saradnja?

Da. Sve vezano za njih je super. Naša saradnja traje čini mi se od 2006. godine i to je jedan vrlo lep i zdrav odnos. Ja sam se sa njima upoznala radeći neki projekat enterijera na kom je trebalo da sarađujemo, drugim rečima klijent me odveo kod njih. To nije prošlo, al smo zato mi nekako odmah uspostavili odličnu komunikaciju, prvenstveno sa Gordanom Graovčević, a onda is a celim njihovim projektnim biroom, razvojnim centrom, radionicima, a, da i direktorom. Mislim, BUCK je jedna porodica, to tako meni izgleda, i tokom vremena mi smo nekako postali svi međusobno i dobri prijatelji i dobri saradnici.

Prepoznajemo se, razumemo se, nema nekih trzavica, prosto oni postave pitanje mi odgovorimo, ili obrnuto, ili ga rešavamo zajedno. Naša saradnja je meni i studiju ujedno i najnagrađivanija, za sada, dva iF Award -a, jedan Good Design, malo li je:) Elem, moram da kažem da mi, tj. ja, nisam bila tamo prvo angažovana kao dizajner rasvete, a ne, prvo smo prešli put svaštare, izrade nekih čudnih dizajniranih bussines poklona i sličnih zanimacija (mada smo uspešno provlačili lampe i u toj fazi) da bi od, pa recimo u poslednje dve godine smo stekli status dizajnera rasvete, i radimo lampe, u čemu veoma, veoma uživamo.

Dobitnik si brojnih nagrada za svoj rad. Dve poslednje koje si osvojila bile su za produkt dizajn Buck-ove lampe “E”. Jedna je IF Award, međunarodna nagrada, Nemačka, a druga, Good Design Award je priznanje sa američkog kontinenta. Koliko su ti nagrade važne, i da li imaš neku koju posebno izdvajaš?

Važne su, koliko i Vukova diploma kad završiš osnovnu. Ma, važne su naravno, ali ne da bi njima mahao okolo, već kao dokaz da je rad primećen, kao neka dodatna vrednost, pojačava vidljivost proizvoda, firme, gradi brend. BUCK ima jako dobru politiku vezanu za te konkurse, koja možda ne deluje na prvi pogled isplativo i logično, ali ako pravite firmu za koju želite da u budućnosti bude mnogo značajnija, ta viđenost, i prisustvo na međunarodnim konkursima, i osvojene nagrade, ima veliki značaj. Koja mi je najznačajnija, hm, pa ne znam, bilo je veselo čuti da smo ih dobili sve ponaosob, još taj RedDot:).. Šta reći, nikad zadovoljni:).

Kao dizajner enterijera i sa ogromnim iskustvima sa gradilišta kako vidiš to zanimanje danas, ovde, i da li je to i dalje nešto čime bi želela da se baviš?

Uuu, pa ko je stigao dovde čitajući tekst, čini mi se da je jasno da se ja baš nešto ne želim baviti enterijerom. Meni je to super oblast, bila, iskustveno i što se tiče finansija neophodna u tom nekom razvoju studija. Ali nekako sam uvek želela da se bavim produktom, proizvodnjom komada, a ne opermanjem enterijera, pa shodno tome sam se lagano isključivala iz tog sveta, a sad je uglavnom većina over and out. Radeći kao dizajner enterijera, moje iskustvo, pa, osećaš se kao da si glavni lik Kafki, u Procesu, dođeš, pričaš, iscrtaš, pregovaraš, opet crtaš, ugovaraš, organizuješ, petljaš, daješ instrukcije, trudiš se da sve predvidiš, i napraviš enterijer i dođe majstor keramičar i naplati više od tebe, lepljenje pločica nego ti projekat po kvadratu. Što je kul, da se razumemo, svaka njemu čast, al ti ostaješ na tome da si ti kriv i odgovoran za ono što je on zeznuo, što je i u redu jer smatram da mi i treba da budemo odgovorni i kad bi svi bili tako odgovorni, realno bilo bi mnogo bolje. No dobro, dakle vrzino kolo je to, i ko voli neka đuska, mlatiš se sa psihoanalizama svih investitora, njihovih supružnika i rođaka, pa onda majstora i izvođača a na kraju se svede da ti u tom procesu, koji uglavnom potraje, sebi jedva isfinansiraš život, ne daj bože izložbu u Milanu, koja je meni uvek bila neophodni ventil i razlog zašto sve to radim. Nelogično zar ne?

Iseljavanje iz Beograda, povratak na selo, kupovina kuće, povratak korenima, socijalno preduzetništvo. Kako si se odlučila na taj korak, i kako se sada osećaš sa tom svojom odlukom?

A ne ne, ne kupovina, nemam preteranu želju da posedujem išta od nepokretnosti, čemu to vezivanje? Ja sam postigla dogovor sa jednom divnom porodicom, koja ne postizava da koristi svoje imanje, da ja uživam na njemu i isto održavam u zamenu. Divota. A zašto povratak posle toliko godina, hm, nekako mi odavno treba mir, tišina, zelenilo, širina...ne znam, došlo mi. Ne tako nenadano, mislim ja o tome već duže, samo se nije do sada sve poklopilo. 

Posle nekog vremena baveći se dizajnom u Srbiji shvatiš da si preumoran od svega i shvatiš da suviše voliš to što radiš da bi radio tako sumanuto, previše sporednih igara koje moraš da igraš, smešno je, ali misleći o svom poslu uvek sam mislila da je svrha rešiti problem, a nekako vremenom se ti problemi banalizovali, i trebalo je preorjentisati se. Ne raditi više projekat osme kuće za nekog ko ni u onih prethodnih 7 ne živi, opet da ponovim, kul ne osuđujem ja to, al nije za mene, meni se radi nešto malo smislenije, a da ima veze sa dizajnom, odatle cela priča sa socijalnim preduzetništvom. Uvek sam se pitala zašto pomagala i sprave za decu sa invaliditetom moraju da izgledaju kao sprave za mučenje i pride koštaju boga oca? A na drugoj strani dizajniramo kaputiće za kučiće, koji realno kod mene na selu kisnu sasvim regularno?! Eto i opet, previše otvoreno nastupam, previše često kažem iskreno šta mislim, bez namere a opet dižem neku galamu, te da ponovim trebalo je izmesti se u neku sferu gde ima manje prostora za u nedostatku bolje reči palamuđenje, a više za delovanje i iskrenost, bar mislim.

I kako se sada osećam? Već duže vreme potpuno savršeno, ima trzavica, petljanja, i to je ok, prija mi da imam neki smislen cilj, koji naravno ne deluje blizu, volela bih da može brže zbog ljudi kojima se bavim, koji su me inspirisali da se time bavim, al znam da nije realno, dosta toga treba usaglasiti, a nije lako, i mnogo toga ne znam, u stvari, konstanto sam između potpune euforije i totalne panike i straha da ću nešto sasvim zeznuti.

Jel misliš da je to opšte stanje stvari ili ima ovde potencijala?

Već rekoh da sam bolesni optimista, kako da li ima potencijala, naravno da ima. Ovako gledano, uvek postoji 10 posto gluposti i nebuloza koje te smore i istroše, tako da onih dobrih 90 posto počneš da ne vidiš i zanemaruješ, što je šteta, life is good. A opšte stanje stvari, je opšte stanje stvari, problemi, nedostatak novca, paranoje, krugovi kojima pripadaš ili ne pripadaš, ispadanja iz koloseka, dnevno bedačenje ili šta? Sve to treba relativizovati, u smislu, odbijam, i sramota bi me bilo da se žalim jer sve su to minorne stvari kad se usporede sa problemima sa kojima se susreću deca sa invaliditetom ili njihove mame, porodice...a da se razumemo njih retko kad čujete da se žale, uglavnom se smeju. Čudno zar ne?

U nekom momentu kad smo pričale, pre sad uh, godinu dana... bila sam jako besna, ljuta na samu sebe i naravno sve oko sebe, i mislim da sam u tih nekoliko dana prvi put ozbiljno razmišljala da treba otići i napustiti sve. No, kako sam imala tu sreću da mi je normalno bilo da živim i tamo negde van Srbije, i u Beogradu i u provinciji, davno sam shvatila da je problem uvek i samo u meni samoj. I odatle krenuti rešavanje, preseći ono što ti ne prija, konsolidovati se, jer, realno znam da ima i prostora i divnih ljudi zbog koji, i sa kojima treba raditi. Druga činjenica je, ako na svaki problem reagujemo odlaskom, ko će ostati, ma nema smisla mozgati o svemu tome, odluke donosimo i menjamo svakodnevno million puta, a sa problemima se treba hvatati u koštac, koliko god delovalo nemoguće.

I za kraj, imam dobrog prijatelja sa studija u Helsinkiju, Italijan, rođeni Milanez, iz dobre porodice, i jako je dobar arhitekta, dizajner, a onda se on nakon završavanja svih prestižnih fakulteta i rada u nekim super studijima odeslio u Kambodžu, tamo radi i živi, osnovao agenciju, bavi se dizajnom, arhitekturom, pomaže na licu mesta...mnogo mu se divim, i iskreno potpuno razmumem, a ja eto, i ne moram da se selim dalje od Šumadije.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services