Vladimir Milivojević Boogie

Vladimir Milivojević Bugi [Boogie] se devedesetih amaterski bavio fotografijom u Beogradu, sve dok nije dobio Zelenu kartu na lutriji i otputovao za Njujork. Tamo je prodao veći deo opreme jer je sumnjao u sebe i svoje veštine; zadržao je bio samo jedan objektiv i jedan fotoaparat. Niko nije verovao u mene, razočarao sam se i rekao da neću više time da se bavim. Naučio sam veb dizajn, bavio se time i postao car  - rekao je Bugi. Sada je priznati fotograf, ima izložbe širom sveta, radi za poznate brendove... Često putuje ali se uglavnom ne zadržava dugo na jednom mestu.

Deluje kao da gde god da ode, uvek pronalazi skrivene slojeve ulice; kada sam pitala da li će budući projekti biti o gradovima, odgovorio mi je – nego o čemu? Živi u Beogradu i Bruklinu, mada više vremena provodi ovde. Kaže da mu je u Beogradu bilo dosadno prvih par godina - Navikneš se na ono što je bolje tamo... Njujork je zver kako je dobro, ali ne mogu bre, cimaš se, stres, pare... Ovde sam se navikao na sporije, živim maltene kao turista, i sve mi je bolje i bolje.


BELGRADE GUIDE (New Moment), 2017.


Našli smo se u njegovom kraju, na Dorćolu - Skoro da ne izlazim odavde – rekao je – Retko kad odem na Novi Beograd... Hoću da idem do blokova, tu arhitekturu obožavam; onda do Kapije Beograda na Konjarniku...

  • Što nisi išao dosad?

    Sad ću, od nedelje. Znaš ono, uvek je od nedelje.

Bugi se u Beograd vratio pre 6-7 godina, tek kada je napravio ime; rekao je da se u suprotnom ne bi nikada ni vraćao. Postao je zapažen nakon prve knjige, Its All Good, u kojoj je dokumentarno predstavio način života jedne grupe zavisnika i druge grupe mladih gangstera koji su mu prišli dok se šetao u projects-ima Bruklina. Ljudi te osete, kao životinje i ili ti se otvore ili ti se ne otvore - rekao je Bugi.


ITS ALL GOOD (Power House), 2006.

ITS ALL GOOD (Power House), 2006.
Fotografije su nastale u krajevima: Bedford-Stuyvesant,
Bushwick i Queensbridge, u Bruklinu, u periodu između 2003-2006.


Tada je živeo u Kvinsu, i dok je zarađivao od nekih drugih poslova, slobodno vreme je provodio u Bruklinu. Šetao sam za sebe, slikao te ludake, blejao s njima... Slao sam svima fotke, ovom izdavaču, onom izdavaču - rekao je Bugi - šalješ i niko te neće. I onda sam rešio da me bude baš briga i da ne šaljem više nikome. Tek mi je posle drug rekao da pokažem fotke Sari Rosen iz Power House-a, i tako je to došlo.

  • Nedavno je povodom desetogodišnjice ITS ALL GOOD objavljeno njeno reizdanje.

    Da, ima sigurno 30-40 novih fotki i bolji je edit. U to vreme nisam radio kontakt kopije, nego onako na svetlu... I tako sam sad otkrio neke fotke za koje nisam ni znao.
  • Kako to da nisi radio kontakt kopije ?

    Ne znam, mrzelo me. Ne volim da gledam fotke, samo volim da slikam; trenutno nosim point’n’shoot, više slikam, pa mi bude problem kad moram da prođem kroz fotke; i na kraju ako ima deset sličnih, otprilike odaberem neku, ove ostale ni ne pogledam. Ali ispalo je dobro s ovom knjigom, sad ljudi moraju da kupe i reizdanje.

      ITS ALL GOOD (Power House), 2006.
 
  • Je l’ si se vraćao nekad u te krajeve?

    Jesam, radio sam za seriju “How to make it in America”. Deo se snimao u jednom od tih krajeva, i bilo mi je sumorno, u stomaku mi je bilo, onako, nije mi se baš svidelo, čudan osećaj. Nije me podsetio ni na šta lepo.

Nakon Its All Good, izdao je niz monografija – Boogie (2007), Sao Paolo (2007), Istanbul (2008) – Znao sam da moram da iskoristim momenat - rekao je. I mada je posle toga nastavio intenzivno da putuje, ređe je objavljivao - U Tokiju sam bio četiri puta. Nudili su mi i da izdam knjigu, ali nisam bio zadovoljan fotkama. Prošle godine, kao rezultat višegodišnjeg posećivanja Kingstona, objavio je monografiju A Wah Do Dem.

  • Kako znaš kad si završio projekat?

    Projekat ne možeš da planiraš. Ne možeš da planiraš kad će se desiti nešto što će da te uvuče, kao što je bilo s Kingstonom na primer; bitno je da ispratiš priču.
  • Da li planiraš putovanja?

    Ma ništa. Kad se desi-desi.
  • Ni kada si išao u Kingston, u koji si se više puta vraćao da bi fotkao?

    To je drugo, to me je baš inspirisalo. Tamo ne možeš da šetaš sam; nema nijedne ulice kojom možeš da ideš a da ti neće niko ništa - to ne postoji. Tako da sam definitivno imao nameru, nisam otišao tri puta zato što mi se sviđalo da budem u svojoj sobi.

Prvi put je išao sa bivšom ženom, na venčanje njene prijateljice. Drugi put, muž od prijateljice je povezao Bugija sa nekim lokalcima koji su ga kasnije upoznali sa nekim gangsterima - jedan dan me vodi jedan klinac, drugi dan drugi, i tako… Išao sam na neke žurke po tim zajebanim krajevima; ogromni zvučnici, vika, ludilo, prvo dođe policija, pa nikako da počne, ne znaš šta se dešava... i samo odjednom krene, eksplozija energije. I u roku od pet minuta nema nikog; svi se raziđu.


A WAH DO DEM, 2016


Na ulicama se non-stop čuje neka buka, non-stop je atak na nervni sistem sa svih strana - audio, ali i vizuelno jer grad deluje kao da je juče bombardovan; udara na sva čula.
 


A WAH DO DEM, 2016


A WAH DO DEM, 2016
Tivoli Gardens, naselje u Kingstonu

 

Tivoli gardens je kao jedan kavez, ima dva ulaza, panduri su na oba; nije nešto veliki, public housing, i ta agresija. Fotkam nešto, neko me gađa nečim, nešto doleti... iz čista mira. Prolazili smo tri-četiri puta i na kraju su nas panduri izvadili iz kola, pretresali... ovog jednog su uhapsili.  

  • I posle toga si išao s policijom i fotkao ih?

    To je bilo sledeći put kad sam otišao. Prvo sam se povezao s nekim detektivom, undercoverom, a onda sam išao u jednu favelu s dvojicom pandura. Kad smo stigli, neke su već hapsili. Poređali njih trojicu, vode ih u kombi, niko ne nosi lisice... pitao sam pandura o čemu se radi i on mi je objasnio da imaju dogovor - ako pokušaš da bežiš, ubiju te odmah...

    A kad sam tamo bio s gangsterima, pucao sam iz m16.

     
  • Kakav je rafal?

    Nisam pucao rafalno, samo jednom, štedi se municija, mora nešto i za policiju da ostane.


 

  • Pre A WAH DO DEM imao si pauzu od sedam godina, šta si radio u tom periodu ?

    Ništa, vratio se u Beograd, šljakao. To mi je bila neka tranzicija, dok se uhodaš ispustiš taj neki deo. Moram da poradim na još par knjiga. Jedna bi bila ulična NY fotografija, nešto kao “NY by Boogie”, i Moskva.

Moskva, 2017.


Ljudi su arogantni i hladni u početku dok te ne upoznaju, a onda je to slovenska neka duša, sve bi ti dali.

  • Zašto si odabrao Rusiju?

    Rusija je fenomenalna. Volim Rusiju, zbog toga sam je izabrao. Tri puta sam bio u Moskvi, nešto mi se ni ne ide više, mislim da imam dovoljno materijala za neku knjižicu. Veliki je grad, ogromna su prostranstva, ogromne razdaljine.
     
  • Kako ti se komercijalni poslovi uklapaju u to?

    Dosta slikam sport u poslednje vreme. Sad sam skoro radio za Nike, išao sam u Seul, Melburn i Bangkok. Nije zezanje. Posle dve-tri nedelje uradim 20000 slika i za svaku od njih razmislim. To mi toliko sprži mozak, da kad završim neku šljaku, posle mi se uopšte ne slika za sebe. Ali imam balans, nemam ja sad to jedno za drugim. Fotografija mi jeste profesija, ali je to i neka ljubav, živim fotografiju, tripujem slike i to.
     
  • Na šta misliš kad kažeš, “tripujem slike”?

    Malo-malo pa mi uđe u glavu - uuu što bi bila dobra ova slika. Vidim nekog na ulici i pomislim - što bi bilo dobro kad bi sad pao. Gledam kroz prozor i razmišljam - što bi bila dobra slika da sad neko leži na ulici... Ali ne jurim fotke, stvarno mislim da one dođu same. Ako se ti cimaš i juriš, onda se neće desiti, kao i sve ostalo u životu.
     
  • A šta kada ti duže vreme ne dođe fotka?

    Nekako dolazi, ne znam kako... Uvek se desi kad se najmanje nadaš, bitno je da budeš spreman.


BELGRADE GUIDE (New Moment), 2017.

 
Razgovarala: Milica Blagojević
Foto Bugija: Milica Blagojević
Fotografije: Boogie

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services