Izložba "Beleške o katastrofama" Višnje Petrović

Izložba "Beleške o katastrofama" Višnje Petrović

Izložba "Beleške o katastrofama" Višnje Petrović, biće otvorena u petak, 18. maja u galeriji Lucida (Čika Ljubina 11).

 

 

 

 


Ograničenost „događanja“, monotonija  i svedenost vizuelnih sredstava koje koristim u "Beleškama o katastrofama" uvod je u moguće razmišljanje o smislu prikazane zatalasane forme. Kada je ta forma nepromenjljiv, uspavljujući, bezbedan prostor naše egzistencije, a kada je ona embrion razarajuće i sveobuhvatane promene posle koje  živimo drugi život, je ključno pitanje. Geometrija talasne forme je samo matematički racionalizovana vizuelna metafora procesa korenite promene naše egzistencije do koje može doći  malim, neprimetnim izmenama okolnosti. Beleške o katastrofama nisu samo topološke vizuelne depikcije, već i pokušaj da se crtežom predstave talasanja, lomovi i katastrofe našeg svakodnevnog života. Autorka, Višnja Petrović.

Višnja Petrović je rođena 1960. godine u Novom Sadu. FLU u Beogradu, odsek slikarstvo, završila je 1984. godine. Magistrirala je na istom fakultetu i odseku 1987. godine. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, zaposlena je od 1993. godine. Trenutno radi kao redovni profesor na istoj instituciji. Samostalno i kolektivno je izlagala u zemlji i inostranstvu. Član je ULUV-a. Njeni radovi nalaze se u više kolekcija u Srbiji i Švajcarskoj.

                     

“Beleške o katastrofama”, Višnje Petrović, nesumljivo sadrže više međusobno isprepletanih slojeva čije iščitavanje nije uvek jednostavno. Jedno moguće čitanje ove izložbe otkriva jedan poseban sloj koji je okrenut ka matematičkoj teoriji glatkih singulariteta, teoriji u okviru koje su razvijeni neki od najdubljih matematičkih rezultata 20 veka. Popularni naziv te matematičke teorije je teorija katastrofa i to delimićno objašnjava naziv ove izložbe. Reč “katastrofa”, nosi više povezanih značenja. U kolokvijalnom žargonu ona obično asocira na neki događaj, ili niz događaja koji narušavaju ustaljeni red, ili oblik ponašanja, ili ukazuje na ranjivost društvenih i institucionalnih arhitektura. Međutim društveni rakurs koncepta katastrofe nije put kojim autorka ove izložbe želi da nas povede – ona radije insistira na jednom mnogo dubljem smislu tog koncepta koji je u vezi sa singularitetima trodimenzionih glatkih objekata. Nestrogo govoreći trodimenzioni glatki objekti su oni koji su definisani površinama koje nemaju ni oštre ivice ni površinske prekide. U matematičkim modelima takvih objekata kontinualnom promenom nekih parametara može se menjati oblik njihovih površina. U principu, kontinualne promene parametara modela izazivaju kontinualne promene površine glatkog objekta. Neke promene parametara, čak i u širokom rasponu, mogu u principu da očuvaju karakter i prepoznatljivost objekta, iako rezultuju masivnim deformacijama površina do granice apsurda/karikature. Umetnički proces kreiranja trodimenzionog objekta po pravilu podrazumeva deformacije koje imaju za cilj da očuvaju karakter objekta, a njihov izbor (ima ih kontinualno mnogo) u velikoj meri je ono što karakteriše samog umetnika.

Sa druge strane neke veoma male izolovane promene parametara, takođe kontinualne, mogu da dovedu do potpunog gubitka karaktera, ili prepoznatljivosti glatkog objekta. Tačke, ili oblasti na površini gde male promene parametara izazivaju velike promene u karakteru i suštinskoj prepoznatljivosti glatkog objekta, su singulariteti glatkog objekta. Interesantno je da upravo singulariteti najdublje karakterišu kontinualne glatke objekte, iako su po pravilu izolovani u tačkama, ili veoma malim oblastima površine. 

Jedan od neočekivanih činjenica je da se katastrofe trodimenzionih objekata najbolje vide u njihovim dvodimenzionim projekcijama i ta među-igra dimenzija formira još jedan važan sloj ove izložbe. Svi vredni istraživački doprinosi, sadašnji i budući, umetnički i naučni, borave zajedno u jednom bezvremenom prostoru i razgovaraju među sobom. Njihovo pojavljivanje, ili objavljivanje suštinski oblikuje našu svest o vremenu. U tom prostoru, koji je jedan istraživački limbo, postoji intimna veza između apstraktne umetnosti i matematike, pre svega zato što obe discipline kao svoje prepoznatljivo obeležje imaju inherentnu dubinu i asketizam u izrazu i formi. Te karakteristike su takođe prepoznatljiva obeležja radova Višnje Petrović, od njenih ranih traganja okrenutih ka jedva uhvatljivim transcendentalnim prelazima jedne vrednosti sivog/belog u drugu, do njenih metalnih crteža na ovoj izložbi. Namera ove izložbe je, kako to autorka skromno vidi, beleženje toka jedne među-igre, ili među-razgovora apstraktne umetnosti i autorkinog poimanja matematićke teorije katastrofa (otkuda i naziv: “Beleške o katastrofama”). Ova izložba je jedno njeno intimno svedočenje o tome. Svaki posetilac ove izložbe verovatno će pronaći i neki svoj poseban sloj koji ga dodiruje, pored onih koji su ovde ponuđeni, i takav aktivni odnos prema čitanju izložbe treba ohrabriti. Ladislav Novak, Novi Sad, mart 2018.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text