Promocija kataloga sa izložbe "Gray Matter" Ivana Šijaka

Promocija kataloga sa izložbe "Gray Matter" Ivana Šijaka

Promocija kataloga sa izložbe "Gray Matter" Ivana Šijaka biće održana u sredu, 15. novembra u 20 časova u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda (Trg republike 5/I).

Izložba "Gray Matter" Ivana Šijaka je održana u septembru 2015. godine u Muzeju grada Beograda, a u organizaciji Kulturnog centra Beograda. 

 

 

Na promociji kataloga sa izložbe učestvuju: Ivan Šijak, autor izlozbe, Bojan Drobac i Milorad Ristić autori muzike za "Gray Matter" i Neda Radoičić, autorka teksta u katalogu. Katalog je grafički oblikovala Isidora Nikolić.

"Izložba u prostoru Muzeja grada Beograda je izvedena kao putovanje kroz prostor i sadržaje koji se i u vizuelnom i u zvučnom smislu pretapaju iz jednog u drugi stvarajući jednu ukupnu sliku. Kretanje je glavni činilac postavke i izložbu treba posmatrati kao jedan rad a ne više pojedinačnih. Upravo i jeste bila namera da se unutar postavke dogode i osete ta posebna zračenja koja fotografija, film i muzika imaju a koja se unutar postavke pretapaju i prepliću stvarajući jedan ukupan jedinstven doživljaj". Ivan Šijak, autor izložbe.

Tekst „Osciliranje snenog i životnog” u katalogu izložbe

Autor teksta: Neda Radoičić

Autorska izložba "Gray Matter" Ivana Šijaka je rad izveden u prostoru Muzeja grada Beograda u tehnikama videa, animacije i fotografije, u vidu ambijentalne instalacije. Izložba je gest i namera da se oživi prostor i da se radovi, kroz selekciju i pozicioniranje u prostorne ambijente, stope u jedinstvenu celinu.

Šijak je postavljao radove u skladu s predviđenom putanjom kretanja. Neki radovi izvedeni su tendenciozno za ovu priliku, a pojedini su deo arhive. Poseban segment rada odnosi se na muziku koju su komponovali Bojan Drobac i Milorad Ristić. Zvuk je na osoben način inkorporiran u prostorne ambijente, nadovezuje se i povezuje prostore. Šijakovi radovi neobično su raspoređeni u prostoru, u atmosferi meditacije i naglašene usamljenosti... 

Zigfrid Krakauer (Siegfried Kracauer) istakao je da njegova teorija filma, počiva na pretpostavci da je film u suštini ekstenzija fotografije. Film je uveo čoveka sa čitavim okruženjem njegove vidljive egzistencije, u laboratoriju {Benjamin, 2007: 92} Teorija skrininga, razvijena tokom sedamdesetih u radovima grupe francuskih i engleskih teoretičara {Christian Metz, Laura Mulvey, Jean-Louis Baudry, Jean-Louis Comolli, Stephen Heath},  tretira filmske slike kao označitelje koji kodiraju značenja {Krips, 1999}. Jedna od njenih prednosti sastoji se u tehnikama otkrivanja ideoloških poruka kodiranih u slikama, poruka za koje se smatra da imaju direktan konstitutivan uticaj na njihove posmatrače. Autor na pojedinim mestima upotrebljava reč Grey, a na nekim drugim Gray. U pitanju je igra reči, naime, na engleskom jeziku grey znači sivo, a gray pak, sedo, iz čega naviru različite asocijacije. Tu se može nazreti smisleno poigravanje sa Deridinim pojmom différance. Žak Derida ukazuje na to da je Prisutnost, kao dominantna filozofska kategorija, neostvariva iluzija i da ništa nije u potpunosti prisutno, te da se sve zasniva na razlici (différance): igri vremenskog odgađanja i anticipacije {Burzyńska et al., 2009:396}. 

Događaj u magli, video, loop, 2015

Događaje u magli umetnik je predstavio kao zloslutne prizore, pitomih pasa u tananoj izmaglici. Zapustelo zemljište prošarano barama na kome pas zapeto stoji, dodatno intenzivira to nelagodno osećanje koje očito iziskuje opreznu budnost. To je pogled u neznano. Siva zona, spona između dve dimenzije. Magla se javlja u tom začudnom prostoru, kao vezivni momenat. Neophodno je istaći reminiscencije na film protagoniste posleratne američke avangarde Gregorija Markopulosa (Gregory J. Markopoulos), Psi u magli (Jones, 1996).

Zvučna amplifikacija rada postignuta je ujednačenim vremenskim intervalima među tonovima, koji su simetrični, repetitivni, i pravilno artikulisani zvuci. Upućuju na sat, metronom, i na puls ljudskog srca. Stimulativno dejstvo pravilnih udara i ritmičko ponavljanje izazivaju zadovoljstvo. Mnogi teoretičari smatraju da je muzika upravo tako nastala u praistoriji.

Echo, video, 2013.

Svetlosne refrakcije nastale prolaskom svetlosti kroz strukturu kristala, viđene u makroskopskim proporcijama, formiraju apstraktan prostor ispunjen brojnim koherentnim iščezavajućim zvucima. U pitanju je sukcesivna akumulacija vizuelnih efekata. Može se dovesti u vezu sa fenomenom stvaranja, velikim praskom i velikim akceleratorom u Cernu. Prilikom prodiranja svetlosti struktura kristala se materijalizuje bez obzira na veličinu, deluje kao da video poprima neku novu skulpturalnu dimenziju. Postoji unutrašnje zadovoljstvo povezano sa voajerizmom, koje Šijak beleži i kojim manipuliše.

U Imaginarnom označitelju, Kristijan Mec (Christian Metz) opisuje važnost voajerizma u filmu i kaže da je deo uzbuđenja filma u cenzuri (Metz, 1977:77). Rad aludira na razmere katastrofa koje je prouzrokovao čovek. Ova video instalacija posrednim putem preko Salgadove fotografije Zamak samoće Antarktik, upućuje na sliku nemačkog slikara romantičara Kaspara Davida Fridriha (Caspar David Friedrich) Brodolom “Nade“ iz 1824. Fridriha je privlačila nepomičnost, kao i Šijaka. Ledene sante evociraju vrstu spomenika čovekovog poraza. Beskrajno usamljen, on je odraz melanholije samog umetnika. Šijak s druge strane njegovim podrobnim proučavanjem i sagledavanjem, snimanjem iz diverzifikovanih perspektiva, u tom tajnovitom traganju poseže za razrešenjem. Audio bazu sačinjava šum, beli šum, zvuk planeta i harmonija svega. NASA je uspela da snimi muziku planeta, čuvenim svemirskim modulima Vojadžer 1 i 2. Taj zvuk podseća na beli šum, muziku koja je nastala velikim praskom. Tek rođene bebe obožavaju beli šum, zato što je gotovo identičan zvuku unutar materice.

Gray Matter. dvokanalna video instalacija 2015

Rozalind Kraus (Rosalind Krauss) u tekstu „Video: estetika narcizma“ tvrdila je da video nije fizički, već psihološki medij {Manovič, 2001:122}. Video umetnost podržava psihološko stanje narcizma. Ivan Šijak prikazuje devojku u diverzifikovanim stepenima nesvesnog odnosa prema svom bolu. Ukazuje na njenu distanciranost i proces samootkrivanja. Gray matter nije erotizovan rad, to su sofisticirane onirične, i eterične predstave. Telo neprekidno alternira između čežnje i oplakivanja. Osetan je prizvuk unutrašnje agitacije, uzbuđenja, tenzije neizgovorljivog da se izgovori {Barthes, 1981:19}. Osciliranje u domenu prožimanja snenog i životnog.

U završnom delu izložbe nalazi se akt sa određenim intervencijama, izvedenim  pomoću digitalnih sredstava na pokretnoj slici, pomoću kompjuterske grafike. Film je postao ogranak slikarstva, slikarstvo u vremenu {Manovič, 2001:97}. U Šijakovim radovima preovlađuje oskudni, ispošćeni kolor, ili nedostatak kolora. On preferira crno-belu fotografiju jer je realističnija i prirodnija. Na putu kroz izložbu u vidu konstante prati nas fluktuacija opozita smrtnosti i besmrtnosti. Radovi ističu taj osobeni trenutak kada više nismo ni subjekt ni objekt, već pre subjekt koji postaje objekat, dakle momenat kada proživljavamo mikroiskustvo smrti, i pritom postajemo sablasti {Barthes, 1981: 20}. Radovi neminovno upućuju na pritajenu žižu, erotsko ili bolno svojstvo, zakopano u unutrašnjosti {Barthes, 1981: 23}. Zvukovi podsećaju na zvukove koje ispuštaju savremeni medicinski aparati za monitoring vitalnih funkcija čoveka. Zvuk Teremina je takođe zvuk svemira, našeg doma i mesta nastajanja.

Bez naslova, fotografija, 1993

Fotografska slika deli procesom svoga nastanka, biće modela čija je reprodukcija {Bazin, 1967:14}. Kravu je davno slikao, jednom prilikom kada je sreo u šumi. Privukla ga je sablasna bela glava te krave. Njen izgled ima veze sa našim iskvarenim gledanjem. Naime, krava je besomučno eksploatisana životinja, u tolikoj meri, da je gotovo u potpunosti zanemareno njeno biće. Fotografija je kontraritmovana, izrazitim kontrastima beline glave i tame šume. Umetnika je asocirala na maske u afričkim ritualnim plesovima. Rad nosi emotivne i zvučne refleksije, i antihumanističku poruku podrivajući svet bića obuzetih alijenacijom. Rad je propraćen Tišinom, kao početak ili kraj, samoća, mrak, vakum, zvuk kosmosa iz kog svi dolazimo i u koji se svi vraćamo, ništa, ali opet ništa je nemoguće, kao što ni tišina nije moguća, što je Kejdž i dokazao sa radom 4"33". Doživljaj Gray mattera proteže se kroz neke geološke slojeve, kako bi naveo na pomisao,  da može da se dešava i u snu. Izložba prezentuje kompleksno interagovanje sa temom dubokog sna, izvedena je po vrhunskim produkcijskim standardima, ispituje naša raspoloženja, i osećaj realnosti. Težio je da stvori predstavu onoga, što je njega pokrenulo. Posebnu pažnju Ivan Šijak, Bojan Drobac i Milorad Ristić, posvetili su pretapanju, fuziji zvukova radova, tako da su dosegnute kreativne improvizacije unapred osmišljene. Zvuk je zapravo serija elektronskih šumova, obzirom da svaka projekcija ima specifičan zvuk. Dišanova Sculpture Musicale (Muzička skulptura), iz perioda  1912 - 1920 /21, slična Fluksusovim radovima iz ranih šezdesetih godina, svakako je donekle uticala na formaciju zvuka izložbe (Kotik, 1991). Progresivno utamničenje tela, može se nazreti u tome što su svi subjekti nepomični na njegovim radovima {Manovič,2001:22}. U kontekstu istorije reprezentacije ovu situaciju možemo da dovedemo u vezu sa istorijom komunikacije. Šijak ocrtava dramu samoće, u svoj svojoj težini. Slika zanemarena osećanja, otkrivanje skrivene istine. Život je satkan od mikro samoća.   

Bilo je kao u snu (It was like a dream) 2015

Ovaj specifičan rad sadrži ekran malih dimenzija i donji veš koji izgovara: „Sinoć sam te sanjao, bilo je kao u snu“. Samo naizgled vickasti rad, ima funkciju čikanja, provociranja imaginacije. U prikazu na TV ekranu posmatrač se suočava sa nadrealističkom, snenom predstavom lika žene čiji obrisi iščezavaju u tragovima dima. Postoji izvesna analogija sa Robertom Mejpltorpom (Robert Mapplethorpe) koji preokreće krupne kadrove genitalija iz pornografskog u erotsko, fotografisanjem tekstila donjeg veša iz blizine {Barthes, 1981: 41}. 

Gray matter

Kamera svakom trenutku pridaje karakter misterije. Traganje za bolom. Ponire u svoju unutrašnjost, kako bi prenela svoj bol. Ljudi tragaju za bolom kako bi ga manje osećali, a ne više (Sontag, 2009:46). Očite su reminiscencije na Vorholove skrininge, sa posebnim osvrtom na rad John Giorno in „Sleep“iz 1963. kada je snimao svog ljubavnika dok je spavao. Direktna referenca na taj rad iskrsava u jednom momentu na prvom ekranu rada Gray matter.   Primetne su indicije Men Rejevog stvaralaštva sa posebnim osvrtom na film Povratak razumu (Le Retour à la Raison) iz 1923. godine (Belz, 1965). U pojedinim momentima pojavljuju se reference na empatijsku asimilaciju i senzitivnost Edvarda Vestona (Edward Weston) poput njegovog Akta iz 1934. Ivan Šijak vizualizuje realnost koju ne možemo ni da vidimo, ni da opišemo, niti da razumemo, već samo da je naslućujemo. Šijak aludira na osećaj višeg jedinstva, i u tom pogledu njegov rad se može dovesti u vezu sa radom Gerharda Rihtera (Gerhard Richter), čije se stvaralaštvo kreće u domenu teme realnosti, koja nikada nije u potpunosti razumljiva poput dela Ema (Akt silazi niz stepenice). Fotografija je iste veličine kao originalna slika koja upućuje na Dišanov čuveni Akt silazi niz stepenice (Nude descending a staircase) iz 1912. Telo kao zona kontakta sa spoljašnjim svetom, sa suptilnim strategijama. Ima tragova izglobljenosti La Poupée, Hansa Belmera (Hans Bellmer), kao afirmacije krajnje lične i socijalne pobune. Pored toga, u tom smislu neizbežne su asocijacije na film Hansa Rihtera(Hans Richter) iz 1947. Dreams That Money Can Buy (1947).Osetna je koegzistencija egzaltacije i straha. U odnosu na sve momente umetničkog dela koji tradicionalno utemeljuju smisao, kritička samorefleksija, izoštrava njegovu osetljivost {Adorno,1979:259}. Ono što je zajedničko za sve ove radove je činjenica da je tendenciozno postavljao subjekte tako da budu nepomični. Imajući to u vidu, može se povući analogija sa utamničenjem tela, atrofijom čoveka kao fizičkog bića, i sa sveprisutnom realnošću neometanog konstantnog nadzora, i rezignacije.  U skladu sa Fukoovim shvatanjem, panoptikum je utamničeni superego, sveprisutan ali nevidljiv, tako da pojedinac nikada ne zna zasigurno kada je posmatran, već samo da ne postoji momenat, u kome to ne bi moglo da se desi(Alford, 2000: 129).    

Primetna je optimalna integracija rada u fizički prostor u kome se izlaže i intervencija radom u datom prostoru, kojom se makar delimično menja i njegov pojavni karakter, kao i način na koji deluje na posmatrača. Tradicija simulacije stremi prožimanju virtuelnog i fizičkog prostora. Dolazi do fuzije tehnologije i umetnosti. Mediji se međusobno remedijatizuju kao kulturne forme i kao komunikacijske tehnike. Šijak je prvenstveno težio da publika doživi izložbu kao predstavu koja pruža određeni spektar emocija. Dinamika fluidnog kretanja kroz prostor postavke važna je za razumevanje izložbe kao koherentnog sastava. Tendenciozno su formirana žarišta unutar postavke koja iskrsavaju kao produkt realizovanih hiperveza fotografije, filma i muzike. Suptilna moralna tekstura karakteriše sve Šijakove radove. Autor se kao afirmator života opredeljuje za plemenitu uzdržanost i lucidnu nedorečenost u interagovanjima radova. U video radovima postoji kinematografska kinestezija, čak i žanrovska spona sa elementima sajber panka. Šijak je definisao filmski jezik formalne smelosti, vizuelne lepote i obuzimajuće liričnosti.  Sve ove prostorno-vremenske konfiguracije karakteristične su po izrazitoj težnji  da psihički uznose. Ivan Šijak apeluje na duboko uosećavanje, na putu ka višim stremljenjima. Umetnik  ima svetla sećanja iz detinjstva kada je sa zadnjeg sedišta porodičnog automobila neumorno fotografisao. Jedna od fotografija zabeležila je momenat kada se takmičio sa tatom, ko će da pobedi u fotografisanju. 

„Jer lepota, moj Fedre, samo ona je u isti mah draga i vidna: ona je, upamti to! jedini oblik duhovnoga sveta koji možemo primiti čulima, podneti čulima. [...] I tako je za čoveka koji oseća, lepota put ka duhu, – samo put, samo sredstvo, mali Fedre.” (Platon, 1996)  

 

 

 

 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services